NOVEMBAR 98

          Verovatno se mnogi od vas pitaju, zašto sam blog nazvala "novembar 98". Ne čudim se. Ljudi vole da im se stvari pojasne. Ne voli svako da mozga, da izmašta, ima onih koji vole da konkretno i iz prve ruke dobiju objašnjenje.

           Možda će neki od vas biti razočarani, kad ovde pročitaju, to objašnjenje. Možda su mnogi očekivali nešto više. Objašnjenje, je da ne dužim, jednostavno.

            Bio je novembar 98. pravi pozni dan jeseni. Taj 15. dan u mesecu, osvanuo je tmuran, siv, nije mogao biti sivlji, a meni se činilo da je okupan suncem. Subota, neradna, dan za lenčarenje, i dalje vam ništa nije jasno. Mnogi će možda ovde prekinuti sa čitanjem. Mnogi će pomisliti, da ih bez razloga navlačim, a mnogi će do kraja uredno pročitati tekst. Zbog takvih ću nastaviti, jer njihovu odanost treba nagraditi, nekim lepim krajem. Ustajem dakle, radim sve one radnje uobičajene, počevši od kuvanja kafe, spremanja doručka, jutarnje toalete...

           Dok se kafa u džezvi podiže, i njen miris osvaja moja čula, na licu mi smešak. Ipak ovo nije obično jutro, okupano "suncem", dok pahulje, pomešane kišom padaju i prave onu ružnu gradsku lapavicu, koja nas nekad jako nervira, jer nas zatiče nespremne. Uvek je to jako interesantno, da nas sneg u novembru zatekne nespremne. Miris kafe me opominje, da je gotova i spremna, da je s uživanjem popijem. Opominje me na još nešto. Kafa nas je spojila. Pre nešto manje od dva meseca, stidlivo sam mu servirala šolju, sa dragocenom crnom tečnošću, a on je srknuo i onako usput pripalio cigaretu, povukao dim i konstatovao, kako je to najbolja kafa, koju je ikad popio. Umalo nisam ispustila svoju šolju kafe. Ostala sam zatečena, ukopana. On je primetio moju kafu. Znala sam da je taj komentar značio nešto mnogo više, od obične konstatacije o dobroj kafi. Ta kafa je bez gledanja u šolju, bila naša sudbina. Način na koji je to izgovorio, bio je taman po mojoj meri, onaj beogradski, frajerski, šmekerski. Odavno nisam videla takav način udvaranja. Možda sam samo umislila, možda je čovek ipak samo bio ljubazan. Nisam preterala, jer posle tog jutra, tražio je da mu samo ja kuvam kafu, i tako smo mi prećutno počeli da igramo našu igru, gde je kafa imala glavnu ulogu.

         Ova mala digresija je bila neophodna, uvod u priču, u našu bajku, koja je eto započela tog novembarskog petnaestog po redu dana, tačno u 22h i nešto sitno minuta. Celog dana sam poput šiparice birala šta ću da obučem, i do poslednjeg trenutka nisam bila sigurna, da li je to što sam odabrala, pravo, da li je suviše obično, ili suviše svečano, da li na mojoj kombinaciji "piše", "sviđaš mi se", ili još gore "volim te". Ko normalan može na nekom prvom spoju, bilo kome da kaže tako bez uvijanja "volim te". Mogu eto ja, što baš ne ide u prilog, mom lepom ponašanju. Uvek su me učili, kako lepo vaspitane devojke nikad tako nešto ne bi rekle, na prvom spoju. Ovo su ipak neka modernija vremena, pa sam ja sebi eto dala to pravo. Dala sam sebi i pravo da vidno pokažem oduševljenje, kada se konačno pojavio, na toj sedeljci, a mislila sam da neće. Dala sam sebi i to pravo, da ga podignem da igramo, na prvi sentiš, koji su akteri sedeljke, mnogo mlađi od nas pustili. Prošle su mi kroz glavu slike iz mladosti, kada smo mi bili u njihovim godinama. Ovo je bio pravi klasični "stiskavac", a ja sam na to dodala etiketu "dame biraju".

           Posle nekoliko okreta, dala sam sebi i to pravo da ga poljubim u vrat. Slobodna žena, nema šta. Drhtala sam, nisam znala šta će da se desi. Možda sam ja sve umislila, možda čoveku uopšte nije stalo do mene. Saznala sam ipak, na moje veliko zadovoljstvo, posle mog "slučajnog" poljupca, da ništa nisam umislila, jer je i on mene poljubio. Sve je bilo kao nekad, na nekim davnim našim žurkama, eto spojismo se na rođendanu, naše koleginice, koju smo proglasili "našim detetetom". Dok smo se tako njihali zagrljeni, iz pozadine sam čula komentar: "vidi matori maznuo ribu, a šta je sa nama, mi ništa..." Nasmešila sam se, a on me je jače zagrlio, i samo šapnuo: "je l' ovaj klinac u pravu, jesam li maznuo ribu? " Ćutala sam, znala sam da je moje ćutanje shvatio kao znak odobravanja. Novembar 98. obeležio je naš daljnji put, kojim i dalje koračamo, a taj 15. ima posebno značenje. Ne sramim se što sam mu odmah rekla, da ga volim. Odgovorio je, da ne žurim, ali znala sam, osetila sam da se slaže sa mnom.