SNOVI I JAVA
Fotografija sa interneta Uvek se divila onima, koji su znali da stave crtu između snova i jave, i da stanu na nju. Ona nije umela. Nije imala snage da se izbori, za ono najvrednije u životu, za ljubav. Bili su klinci, imali su svoje snove. Često su sedeli na klupi, posmatrali reke. Dunav je ljubio Savu, ulivali su se jedno u drugo, a ona je želela da su i oni poput reka. Dunav je, mislila je, gospodin, a Sava dama. Gospoda su ta koja treba da izjave ljubav. Kada bi bar on, koji sedi pored nje bio takav. Kada bi samo imao malo više hrabrosti. Ni on ni ona nisu imali hrabrosti. Život ih je kaznio i razdvojio. Ona je otišla sa ušća, gde je čekala da čuje samo dve reči „volim te“, a on se plašio da joj to kaže. Plašio se da ne bude odbijen, a onda je i sam nestao u nekom svom pravcu, daleko od ušća, daleko od nje, svoje prve ljubavi. Nemati hrabrosti, je isto, kao i ubiti sebe. On je to uradio, onog dana, kada je
