NEMAM VREMENA

                                                         Fotografija  sa  interneta

Mislim, da u toku jednog dana, skoro svi bar jednom izgovorimo prostu rečenicu „nemam vremena“. Izgovorimo je na način, da uopšte toga nismo ni svesni. Nismo ni razmislili o tome, a izgovorili smo. Nekad se pokajemo zbog toga, kada na licu drage osobe ugledamo tugu, a često nam lakne, kada nas neko, s kim ne želimo da provedemo vreme, konačno ostavi na miru, jer nikad „nemamo vremena“.

Koliko smo samo puta bili na nekom događaju. Tamo sretnemo ljude, koje nismo dugo videli iz poznatog razloga „nemam vremena“, a onda opet upadamo u novu zamku, izgovarajući takođe poznatu frazu „moramo da se vidimo, pa da se ispričamo“. Naravno, nikad se tako nešto ne desi. Onog trenutka, kada smo napustili događaj, već smo zaboravili šta smo obećali, znamo jedino da verovatno nećemo naći vremena, da se „vidimo i ispričamo“.

Život tako neprimetno prolazi pored nas. Ponekad nas čak ni ne okrzne. Samo proleti, a mi nismo ni svesni, koga i šta smo sve izgubili u trci sa životom. Slušala sam priče od starijih, onda sam to delimično i osetila. Osetila sam, zato što, je na sreću život i meni pokazao tu lepšu stranu, koja se zove „druženje“. Moji roditelji su se mnogo družili, kroz moju kuću je uvek bilo prometno. Nasledila sam to od njih, primećujući sa žaljenjem, da je u moje vreme to postalo teže. Teže možeš da okupiš sve koje voliš, na istom mestu, u isto vreme. Sećam se da je mojim roditeljima bio dovoljan samo jedan telefonski poziv, pa da počne da se oglašava zvono na vratima, a prijatelji stižu.

Danas, da se ne obazirem mnogo na prošlo vreme, jer ga je nemoguće vratiti, zato se valjda i zove prošlo, danas je to skoro pa nemoguće. Da bi organizovao bar jednu, najobičniju sedeljku, moraš da počneš gotovo mesec dana unapred da zoveš. Onda od deset pozvanih, spadneš na pet, a od tih pet troje otkažu „pet minuta pre“ početka zabave. Čast izuzecima, ima onih vernih, koji nikad ne odbijaju poziv i uvek su spremni. Pošto su kako rekoh retki, družite se i zahvalni ste, što takvi retki primerci postoje. Dođe vam naprosto nekad da takve svoje prijatelje zaštitite zakonom, da ih ovekovečite, da ih čuvate kao najvredniju porcelansku figuru.

Ukratko, došlo neko loše vreme. Juče sam zbog obeležavanja rođendana, nekog meni dragog, koga više nema bila na groblju. Idem, prema mestu, gde počivaju mnogi koje volim, koračam mirno stazom, gotovo praznom. Tu i tamo prođe neko, sa svojom tugom i svojim mislima. Okružena sam mirom i stablima, koja me nemo posmatraju, a ipak kao da čujem kako mi poručuju, da zaboravim na prostu rečenicu „nemam vremena“, da ga uvek imam, jer život nema reprizu. Ono što ne uzmem ja, uzeće neko drugi, a ja više nikad neću imati istu šansu. Nekako i živim ja na takav način, ali sputavaju me oni, koji ne misle tako, oni koji „nemaju vremena“. Onda pomislim, kako smo se ne tako davno u više navrata i u kratkim razmacima, svi okupili baš ovde na groblju, da ukažemo počast dragim ljudima, jer su nas napustili. Dok su bili među nama, često ni mi ni oni „nismo imali vremena“, a onda ga odjednom pronađosmo, ali kasno.

Mir je i dalje oko mene. Jedino ga remeti šuštanje, već požutelog lišća na pragu mlakog miholjskog leta, šaljući nam svima poruku, da kada stignemo ovde i pronađemo večni mir, vreme, koje nam je uvek nedostajalo, više neće imati nikakvu ulogu u našem životu. To vreme će dobiti neko drugi, kao naša alternativa, u zemaljskom životu. Da li će ga iskoristiti, ne znamo? Neki glas iznutra ipak mi govori, kako se ništa neće promeniti, rečenica „nemam vremena“ prenosiće se s kolena na koleno, možda je „vreme“ nešto apstraktno, neuhvatljivo, možda je to sudbina svih nas, da ga „nemamo“.