SVI SMO MI SIZIF

                                                          Fotografija skinuta sa interneta                              

Teši me, što se ovo o čemu ću pisati, ne odnosi samo na mene. Ima nas puno koji sebe možemo nazvati zajedničkim imenom Sizif. Znamo svi, kako je on prošao, gurajući svoj kamen. Tako prolazimo i svi mi, koji nešto pokušavamo pomeriti s mrtve tačke, a nikako nam ne uspeva.

Pre deset godina, nisam mogla, ili sam bila preskromna, pa nisam želela sebe nazvati piscem. Tada sam objavila prvi roman i smatrala sam nepristojnim, da za sebe kažem „pisac sam“. Danas možda će se nekome i dalje to činiti neskromnim, ali ja za sebe kažem, da jesam pisac. Posle sedmog objavljevnog romana i niza priznanja za svoj rad, eto glasno kažem „pisac sam“. Iskreno mislim da broj objavljenih knjiga, ne čini nekoga piscem, već kvalitet tih romana. Mogu i tu biti spokojna, jer za mene je najveće prznanje kada mi čitaoci, koji su pročitali moje romane, kažu svoje mišljenje. Ukoliko sam za neke od njih mislila da su pristrasni, jer su mi prijatelji, ili rodbina, mnogo je više onih, koji me ni ne poznaju, ali se potrude, da me kontaktiraju, kada pročitaju delo, i pohvale me. To mi je zaista najveće priznanje, ali ipak je potrebno da i mediji umešaju svoje prste u celu priču, jer je poznato da je njihov utcaj veoma značajan. Postoje ljudi, koji nikada neće samostalno odlučiti, koju knjigu da pročitaju, ili koju izložbu da posete, ili bilo kakav događaj, ako ih na to mediji, svojim pisanjem ne uvere. Ne osuđujem ih. Kod nas, ili se to možda meni čini, da je samo kod nas, isti ljudi se vrte u krug, samo menjaju medije, koji će o njima izveštavati. Meni recimo, kao gledaocu, slušaocu, ili čitaocu, nekad dosadi, da se uvek susrećem sa predstavljanjem istih dela, i njihovih stvaralaca. Iskreno, volela bih da nekad u novinama pročitam, ili na televiziji pogledam priču o nekome, ko je potpuno anoniman. Mislim da bez obzira, što većina novinara misli, kako o nepoznatima nema šta da se kaže, bez obzira, koliko je njihov život zanimljiv, oni više vole već proverene i ispričane priče. Neko malo više zagrebe u nekoj svojoj priči, neko malo manje, ali uglavnom se sve svodi na isto.

Nedavno sam prisustvovala jednoj tribini, gde se pričalo, baš o tome koliko su mediji i pojavljivanje u njima, bitni, za jednog umetnika, da bude predstavljen javnosti. Iznela sam i tamo ovaj problem, doduše, bez nekih konkretnih zaključaka prisutni novinari su se složili sa mnom, ali su isto tako slegli ramenima, da je to tako, i da se nikad neće promeniti. Niko nije znao da mi objasni zašto je sve tako, pa se i dalje osećam zakinuta za pravi odgovor. Danas kada neko od novinara želi da vas otkači,  onda vam kaže, da pošaljete mail, a onda kada vam nikad na isti ne odgovori, pravda se činjenicom, da dnevno na njegovu adresu stigne više hiljada mailova, pa je to razlog. Mislim da za takvo ponašanje nema opravdanja, bilo bi kulturnije, da mi neko u lice kaže, da sa mnom ne želi saradnju, nego da me „fino“ laže. Nemam blaži izraz, za takv ponašanje. Ukoliko vam recimo neko od takve vrste novinara, kojim slučajem da broj telefona, budite sigurni, da će uvek za vas biti nedostupan, ili se jednostavno neće javljati na pozive.

Ipak moram na kraju da pohvalim i one retke predstavnike medija i to punim imenom. Televizije „Kopernikus“, „Naša“ „Tv Panonija“, „Tv Art“, radio „Novosti“, radio „202“su za svaku pohvalu. Uvek su spremni, da pozovu čak i one neafirmisane, koji ne iskaču iza svakog ćoška, da najave promocije, da podele knjige svojim slušaocima i gledaocima. Zahvalna sam ovim medijima za pruženu ruku, zahvalna sam, da ne zaboravim i emisiji „A sada Rada“, koji su takođe imali razumevanja, za predstavljanje mene i mog dela. Nije ni ovo mali broj, ali su ovi mediji za mene značajni, jer su veoma profesionalni i na tome im ja skidam kapu. Bilo bi dobro, kada bi se i ostali ugledali na njih, pa da svako od nas svoj „kamen“ uspe dogurati do kraja, gde će i ostati, a neće se vratiti na početak. Želim da napomenem da ne očekujem ja da ljudi o meni prave priču, po svaku cenu. Veoma bih cenila da dobijem bilo kakav odgovor, pa makar i onaj „nama se to ne sviđa“, nego nikakav. Pre nekoliko meseci sam poslala više od trideset mailova, po raznim biblitekama u Srbiji. Niko se nije udostojio da mi odgovori, neki su čak bestidno zatražili da im pošaljem roman, i nikad mi nisu odgovirili, ne znam čak ni da li je stigao do njih. Jedino ko mi je odgovorio, bila je gospođa Andreja Silić Švonja iz „Gradske knjižnice Rijeka“, te gospođa Ivana Salvador, iz GK „Marko Marulić, iz Splita. U oba grada sam imala promociju, i to ću uvek napomenuti, gde budem imala priliku. To se zove, „biti profesionalan“.

Žao mi je zbog svih onih, za koje nisam našla ni jedan valjan razlog da ih pomenem. Nadam se takođe, da će neko od njih pročitati ovaj tekst, i razmisliti, a još se više nadam, da će neko shvatiti, koliko sam u pravu. Možda im neće ni biti važno, šta ja mislim o tome, ali eto ja napisah, pa neka misli ko šta želi. Osvežite medije novim pričama, njihovi autori biće vam zahvalni, gospodo novinari, a možda će i čitaoci, slušaoci i gledaoci voleti da vide, čuju, pročitaju, nešto što nije već viđeno, slušano, pročitano.