DOBROTA

                                                                 Fotografija  sa  interneta

                                                       

Već duže vreme razmišljam o tome, kako se sve više divimo i prijatno iznenađujemo, dobroti, susretljivosti, kulturnom ponašanju. Nemile i nekulturne situacije, postaju deo života. Svakodnevno se bar jednom susretnemo sa onima, koji prolazeći pored kante, papir bace pored nje, kada nam se podiže želudac zbog nečijeg nekulturnog pljuvanja, po ulici. Nije retkost ni kada ispred nas padne kesa, koju je „savesni“ stanar zavrljačio preko balkona. To je nažalost češća slika, od one da ljudi sve to urade, kako treba. Često se susrećemo i sa onima, koji zloupotrebljavaju svoj položaj, pa se nekulturno iživljavaju nad onima, koji na neki način „zavise“ od njih.

Možda sam upotrebila tešku reč, kada sam rekla „zavise“, ali ne nalazim prikladniju, jer naravno da „zavisimo“, od vozača gradskog prevoza, koji se bukvalno iživljavaju. Ne želim da me pogrešno shvate, oni koji korektno obavljaju svoj posao, ali njih je kako sam uspela da zaključim, manje.

Kako ne želim da se osvrćem na negativce, pisaću o onima, koji su u manjini, ali ipak postoje, pa stoga zaslužuju da budu i pomenuti, ma gde se nalazili. Namerno, sam rekla „ma gde se nalazili“, jer ću pisati o lepom ponašanju dvojice vozača gradskih autobusa u Beogradu i Splitu.

Moramo znati i za ovakve situacije, da bismo tako uticali, da ih bude što više.

Ušla sam te subote u autobus na liniji 26, prolazim pored vozača, a on mi nasmejano kaže:

„Dobro jutro!“

Priznajem, bila sam malo zatečena. Mislila sam da se javio nekom, koga poznaje, iza mene. Ubrzo shvatim, da se istim tonom i osmehom obratio svakom putniku, koji je ušao, na toj, a i na svim ostalim stanicama. Osećam, kako mi se lice razvlači u osmeh. Vidim osmeh i na licima ostalih putnika. U autobusu neka lepa atmosfera. Vozač pri tome izgleda kao stjuart, ima godina oko pedesetak. Zapravo to koliko ima godina i nije bitno, bitno je da je pravi profesionalac u svom poslu. Ono što me još oduševilo, je to, što je svakome ko ga je zamolio da mu stane na nekom mestu, gde mu odgovara, stao, da se ljudi ne muče. Vlada pravilo, da ne sme da se staje van stanice, zbog „bezbednosti“ putnika. O toj „bezbednosti“, niko ne misli, kada izbace putnike, gde bilo, kada se vozilo pokvari, pa ne može dalje. To kratko putovanje nikad neću zaboraviti. Žao mi je jedino, što u zbunjenosti, zbog nečeg normalnog nisam vozača pitala za ime. Bilo bi lepo da jesam, pa da ljudi znaju konkretno o kome se radi.

Drugi deo priče, odnosi se na vozača splitskog „Prometa“. Pročitala sam jutros članak o jednom vozaču iste kompanije, koji je pomogao invalidu u kolicima da uđe u autobus, jer su ga ostali putnici maltene izgurali, da bi pre njega ušli. To smo „mi“, ma gde se nalazili, nije nas briga za druge, samo gledamo sebe.

Prošle godine suprug i ja letovali smo u Splitu, kod prijatelja. Vraćajući se s plaže, ušli smo u autobus. Kada je moj suprug zatražio kartu, do destinacije do koje idemo, vozač mu je ljubazno rekao, da on ne staje na stanici, koja nama treba, već skreće malo ranije. Vratio je mom suprugu novac, i rekao, da neće naplatiti jednu stanicu. Dok smo izlazili, nabrojao je autobuse, koji idu u našem pravcu i poželeo nam ugodan ostatak dana.

Namerno sam ispričala priču, o nečemu, što počinjemo da zaboravljamo, o ljudskosti. Takođe sam namerno povukla paralelu pričajući sličnu priču iz Beograda i Splita. Namerno, sam želela da kažem, kako se ne dešavaju samo ružne i konfliktne situacije na ovim relacijama, već i one lepe. Onaj ko je čovek, on je to ma gde se našao. To ne smemo da zaboravimo, i lepo je da znamo da postoje i oni, koji svojim ponašanjem ukazuju na to, da čovek nije izumro, da ipak gordo zvuči.