RINGIŠPIL

                                                             Fotografija  sa  interneta

Razmišljam nešto ovih dana, koja bi definicija najviše odgovarala, kada bih njom htela da objasnim „život“. Posle niz kombinacija, koje su mi se motale po glavi i oko nje, zaključila sam da se „život“ najbolje objašnjava rečju ili spravom, koja se zove „ringišpil“. Opevao to i panonski mornar, u jednoj od svojih pesama, i ne samo on... Da „tri tačke“ su primerene, jer će verovatno još neko poželeti da o „životu“ peva, kao „ringišpilu.

Prosečno pevam, može se čak reći da uopšte ne pevam, pa je onda bolje da pišem. Evo kako ja to vidim i zbog čega se „život“ poredi baš s tim šarenim vrtuljkom, koji može u sekundi da nas podigne i spusti,  a ako se ne držimo dobro, može i da nas baci.

U poslednje vreme aktiviran je serijski program. Volim da gledam serije. Proberem naravno od ponuđenog, i gledam šta mi se najviše sviđa. Ima međutim tu nešto što počinje da mi smeta, a ima veze sa „ringišpilom“. Od recimo deset serija, ja izaberem pet. Sve je normalno i dobro uklopljeno, ne preklapaju se, a ako se to i desi, ima internet opcija, ili reprizni termin. Ono što ipak ne razunem, je, što mi se nekad čini da gledam jednu istu seriju, jer se glumci ponavljaju. Vrte se u krug, baš kao na „ringišpilu“. To je jako nezgodno, jer u nekom trenutku i sama počinjem da se vrtim, ili mi se vrti u glavi, ne mogu da pohvatam, da li je Pera tu loš, ili je dobar, kao u prethodnoj seriji, ili Žika ima ljubavnicu, a zapravo je veran do daske svojoj Persi, koja očijuka sa komšijom preko plota u budućoj seriji.

Ono što je interesantno i što se takođe vrti, je da je to tako ne samo u serijalima, već i u filmskoj industriji, pozorištu. Nekad čak imam utisak, da glumci u pauzi trče u drugo pozorište, pa se opet vrate, po potrebi. Tako je to i u književnosti. Ukoliko je neko dobio nagradu za neki roman, ili zbirku priča, ili poeziju, onda je svake ili bar svake druge godine, ponovni dobitnik. Ne kažem, možda je to zaista zasluženo, ne kažem ni da sam sve dobitnike nagrada pročitala, ali one koje jesam, kod većine je samo prvi put nagrada bila zaslužena.

Ništa ja ružno ne mislim, niti je to bio cilj mog pisanja, ali mislim, kako bi zaista bio red, da oni koji dodeljuju nagrade, koji biraju, čije će delo da objave, treba da pročitaju sve, pre nego ga „overe“ svojim potpisom ili dizanjem dva prsta. Može misliti, ko šta hoće, ali sam sigurna, da pola dela nije pročitano, ni pola toga odgledano, a dignuta su ta famozna „dva prsta“, a nagrade samo pljušte, niču, bolje rečeno, ko pečurke.

„Ringišpil“ se okreće, neki ni ne stignu da se popnu na njega, a ja, ja najaiskrenije obožavam da se vozim, onim velikim, vašarskim vrtuljkom, ali pravim. Ne bih da se nađem na ovom, koji je u ovoj priči „jazavac pred sudom“, a panonski mornar je i njega opevao... I sve po zakonu, tu su paragrafi, a red je red... Biće naravno i dalje svega ovoga, biće pisanja i odbijanja, a da ne znaju ni šta su odbili, jer red je red, a vlast je vlast. Inače uvek kupujem duplu vožnju, na pravom vašarskom ringišpilu, tu nema laži, nema prevare i uvek se novi vrte, ako nemaju para za više vožnji. Život zaista jeste „ringišpil“, diše nas i spušta, i ko se najčvršće drži ostaje dugo u igri.