VOLIM

                                                           Fotografija  sa interneta

Volim, kada mi ponedeljak osvane, drugačiji nego što ga inače doživljavam. Da budem iskrena, ne doživljavam ga odavno, kao nešto lepo. Kao devojčica nisam volela nedelju. Onda sam zaključila da ona ide u kompletu sa ponedeljkom. Nisam mogla da se pomirim s činjenicom da ga volim, kada on dolazi posle nedelje, koja mi zbog niza ustaljenih događaja, kojima je obilovala, nikad nije legla.

Nedeljom me je uvek budio zvuk usisivača, nervozni glas majke, koja „ne zna šta će pre“, miris raznih jela, stopljen u jedan, koji se zvao „hrana za nedelju dana“. Mrzovoljno sam otvarala oči i pogledom tražila oca u fotelji, koji kao da se sve to njega nije ticalo, prelistava novine i izgleda kao da je sišao sa druge planete. Taj njegov spokoj mi je ulivao nadu, da ipak nije sve izgubljeno i da ćemo jedne nedelje ipak uraditi nešto lepše i drugačije. Nikad nismo, ali sam se ja nadala. Majka je i dalje nastavljala da nedeljom šeta viklere, koji ništa neće značajno promeniti u njenom izgledu, ali ona se nadala. Nadala sam se i ja da će ponedeljak doneti nešto novo i lepše, ali nikad nije, pa sam tako s dozom prezira počela i prema njemu da se odnosim. Zaboravila sam da u nedeljnu „idilu“ dodam glas spikera sa radio aparata. Otac je naravno slušao utakmicu, morao je i on da ima neki porok, i doprinese učmaloj nedeljnoj atmosferi.

Vraćam se ipak u sadašnje vreme. Moram s ponosom da kažem, kako ništa od svega toga u svojoj kući nisam radila, a trudila sam se i ostalim članovima moje porodice, da prenesem svoj netrpeljivi stav, prema nedelji, i zamolim ih da ništa od toga ne rade. Možda sam se zato udavala tri puta. Nisam do sada nikad razmišljala na tu remu, ali razmisliću, mada ne žalim se, jer sam se zaustavila. Možda je moj treći muž imao isti stav o nedelji i ponedeljku, pa smo se uklopili. Ima tu još jedna dobra stvar vezana za to „koji je dan“. Već šest godina sam penzionerka, mogu sve, a ne moram ništa. Postalo je da mi bude svejedno, kako se koji dan zove, svi su moji i lepi, ako ih nešto ne poremeti, a trudim se da se ništa takvo ne desi.

Volim dakle, da se eto vratim na sam početak, kada u ponedeljak pijem kafu, kad je napolju lep i sunčan dan, koji se otima letu i prkosi jeseni. Ispred mene komp, a u njemu malo prozorče, zvano inbox, a u tom malom prozorčetu velike reči o mojoj najnovijoj knjizi. Olja Ristić se potrudila da mi ulepša ponedeljak, da ga začini najlepšim začinom u književnosti, koji se zove „reč“, a ja sam joj zahvalana, što mi je razbila predrasude o ponedeljku, pa eto postoji najava, da ću ga zavoleti, jer i on može nešto lepo da mi ponudi. Bilo kako bilo, volim, što su „Moje majke“, dobile uvodnu reč, i to kakvu.