SNOVI I JAVA

                                                         Fotografija  sa  interneta

Uvek se divila onima, koji su znali da stave crtu između snova i jave, i da stanu na nju. Ona nije umela. Nije imala snage da se izbori, za ono najvrednije u životu, za ljubav.

Bili su klinci, imali su svoje snove. Često su sedeli na klupi, posmatrali reke. Dunav je ljubio Savu, ulivali su se jedno u drugo, a ona je želela da su i oni poput reka. Dunav je, mislila je, gospodin, a Sava dama. Gospoda su ta koja treba da izjave ljubav. Kada bi bar on, koji sedi pored nje bio takav. Kada bi samo imao malo više hrabrosti.

Ni on ni ona nisu imali hrabrosti. Život ih je kaznio i razdvojio. Ona je otišla sa ušća, gde je čekala da čuje samo dve reči „volim te“, a on se plašio da joj to kaže. Plašio se da ne bude odbijen, a onda je i sam nestao u nekom svom pravcu, daleko od ušća, daleko od nje, svoje prve ljubavi.

Nemati hrabrosti, je isto, kao i ubiti sebe. On je to uradio, onog dana, kada je ona samo ustala i otišla, a on je nije zaustavio. Čuo je ubrzo posle toga, da živi negde preko mora, daleko, a to više nije bilo ni važno. Čuo je i da se udala, da ima decu. On nije uradio ništa slično. Kaznio je sebe. Živeo je sam, kao vuk. Samo je povremeno izlazio iz svoje jazbine, među ljude, ali se brzo vraćao. Počeo je da se plaši ljudi. Plašio se zapravo, da ne čuje nešto novo, možda da je dobila još koje dete, da je srećna. Plašio se života, a i život njega, baš nije voleo.

Mnogo godina posle odlaska sa ušća dve reke, koje su za razliku od njih pratile svoje tokove i snove, ponovo su se sreli. Život nas ne pita za dozvolu, kada želi nešto da nam priredi. Nije pitao ni njih. Najpre je mislio da sanja, da mu se priviđa, kao što mu se često dešavalo. Onda je shvatio da je na javi, da ona stvarno stoji i suznog pogleda gleda kroz mali prozor intenzivne. Sve se dešavalo u bolnici u kojoj je on bio doktor. Upravo je izašao sa teške operacije. Pacijentu su perforirala čak dva čira. Možda mu se ipak priviđalo. Onda se naglo okrenula. Bila je tako stvarna, nikad stvarnija. Bila je to ona, njegova velika i jedina ljubav. Jedino nije mogao da objasni činjenicu, da je tu stoji ispred njega. Zar su ga lagali, kad su mu rekli da je otišla daleko? Nisu, rekli su istinu, ali eto sudbina je htela, da se sve desi, dok je bila u njihovom gradu. Došla je u posetu roditeljima. Prvi put, od kako je otišla i ništa nije znao, osim nekoliko neproverenih rekla – kazala činjenica.

Hteo je da se okrene i ode, ali nije imao kud. Hodnici su postali tesni, a ona je nemilosrdno koračala ka njemu. Pitala ga je sasvim uobičajena pitanja, na koja je on takođe uobičajeno odgovorio. Morali su da čekaju. Čekanje ma koliko bilo nemilosrdno i dugo, bilo je jedino, što je mogao da joj savetuje. Onda je uradio opet nešto tipično, za većinu muškaraca, okrenuo se i krenuo, opet u suprotnom pravcu.

Dok je hodao želeo je samo jedno, da mu ovoga puta nešto kaže.

„Imali smo snove, sećaš se – čuo je njen glas, kao da sanja – želeli smo da počnemo zajednički život. Želeli smo da iznajmimo neki loš stan, da kupimo neki loš nameštaj, da budemo srećni, da u toj gomili loših stvari idemo snovima protiv jave i budemo bar mi dobro. Nismo uspeli, a ja sam sve ove godine čekla da se setiš da postojim, da me pronađeš. Nisi to uradio, a sudbina nas je, vidiš ipak spojila. Nemam više šta da ti kažem. Možda je odgovor, tamo iza prozorčeta. Hvala ti što si pokušao da ga spasiš. Možda si uspeo, možda nisi, ja sam tu, čekam i dalje. Čekam da se probudi, da na javi sve bude dobro, a u snovima haos, kao uvek. Ne znam ni šta da mislim ni šta da kažem. Možda se ostvari želja, koju sam poželela, svaki put tamo na ušću. Znaš da po legendi, ako poželiš želju baš na tom mestu ostvari se. Možda da, možda ne, možda nikad nećemo saznati, šta bi bilo kad bi bilo, ali ti sada sve znaš...“

Nastavio je da hoda, nije se okrenuo, bio je doktor, položio je zakletvu, da pomaže ljudima. To je i uradio. Ostalo je samo da je ostavi, da sačeka, da se njegov pacijent probudi. Sudbina da je htela, ostvarila bi im snove, o lošem stanu i istom takvom nameštaju, o dobrom životu na javi, a ne u snovima.