PUNJAČI

                                                              Fotografija  sa  interneta

Razmišljam o tome, kako bi izgledalo, kada bi i sebe mogli da punimo, kao što punimo mobilne telefone i ostale tehničke izume. Na početku tog svog razmišljanja, sa prstom na čelu, kao mali Đokica, kažem sebi i u sebi, kako je to ipak moguće, ali na bolji način. Kada mi dođu one neke minute sete, obično sebi nešto kupim. Posle se grizem, zašto sam to uradila, jer će me to uvaliti u minus, iz kojeg valjda nikad nisam izašla, a i neću. Kratko doduše traje taj moj razgovor sa savešću. Vrlo brzo ubedim sebe, kako je život jedan, kako mi je baš to što sam kupila neophodno i tako niz pluseva, ispadne mnogo duži, od niza minusa.

Postoje i drugi „punjači“, koji me podignu kada zatreba. Odlazak u pozorište, u bioskop odavno ne idem. Kada mi to padne na pamet, padnem u još veću setu, jer bioskopi modernog doba nisu po mom ukusu. Mnogo toga nije po mom ukusu, ali se trudim da zanemarim razmišljanje na tu temu. Ponekad mi dobro dođe, da napunim baterije šetnjom. Šetnja po gradu, po starom kraju, ali i to je mač sa dve oštrice. Kad vidim šta se sve novo nepotrebno izgradilo, šta mi sve bode oči, šta je sve srušeno, a nije smelo biti, osetim se čudno, kao da umirem zajedno sa svojim gradom. Protresem onda glavom, zatvorim oči, i pomislim, kako ipak nije sve tako crno, udahnem duboko i utopim se u svoj mali svet, gde je sve kako ja hoću. Ipak, postoji nešto, što uvek pali, uvek podiže. To je druženje sa dragim ljudima, ili osvrtanje u nazad, kad shvatim da imam decu, unuke i sve one drage ljude, koji su uvek tu kad mi trebaju.

Sve su ovo neke stvari i neke radnje, koje me na trenutak oporave, ali onda sam opet setna i prazna, kao da mi je neko amputirao dušu. Taj period obično nastupi, kada završava leto. Tada mi se sve čini, kao da umire, a i ja. Nisam inače negativac, ali dođu mi takve minute. Tada poželim da sam poput glupog mobilnog, kojeg uključim u struju, kad zapišti, on se puni neko vreme i bude kao nov. To bih želela. Zapravo ne bih, ja to samo tako. Ne bih nikad želela da sam mašina, ma koliko njima bilo lakše. Ljudski je osetiti ponekad tugu, a onda je lepo, kad je smeni radost i tako naizmenično. Kad bolje razmislim, možda sam takva ovih dana, jer sam završila roman. Tada se uvek osećam, kao da mi fali deo mene, kao da je prestao da živi sa junacima, sa kojima sam, otkucavši poslednje slovo, prestala da se družim. Onda mi se upali neka lampica, pa kažem sebi, kako nisam, oni zapravo zauvek ostanu da žive u meni. Svako u svom malom „stanu“, i oni iz prošlih, i oni iz ovog sada, pa možda i nekog romana u najavi. Sve je to život, kakav – takav, moj je i ipak ne bih da se punim kao mašina, dovoljna je i zahvalnost koju vidim na licima onih, kada kažem, da ću im uskoro podariti novi roman. Kako? To u ovom trenutku ne znam, ali znam da ću i to kao i sve do sada, isterati do kraja, osmehnuti se i nastaviti dalje, jer to i jeste smisao života. Zbog svega toga, smo u mogućnosti da gledamo srcem, i punimo se bez štekera i gajtana.