ZANIMLJIVOSTI

                                                        Fotografija  sa  interneta

Ono što mi je uvek privlačilo pažnju, vezano za neku „veliku“ zanimljivost, objavljenu, kao „vest dana“, je to što su sve kratkog veka. Tu i tamo bude nekih koje potraju duže od dana, ali uglavnom bude tako, da nas uzburkaju na trenutak, a posle kao da se ništa nije ni desilo, Vesti takve vrste kraće se pamte, nego što su bile na naslovnicama raznih novina, uglavnom tabloidnih. Najinteresantnije su mi ipak one, koje se pojave kao reke ponornice, čas ih ima, čas ih nema.

Takve vesti sigurna sam imaju zadatak da nas što duže drže u napetosti, pripravnosti, ili nekom sličnom stanju. Primetila sam da su vesti te vrste, uglavnom vezane za neke boleštine i epidemije. To valjda najviše privlači pažnu. Na vesti o ratovima, koji su počeli, a ne znamo da jesu, ii su završili, a ni to nismo znali da su započeli, kao i one o ubistvima, gde je komšija ubio komšiju, jer mu se golub sa njegove terase uneredio na glavu i tome slično, na njih odavno ne reagujemo. Čujemo, nije da ne čujemo ili pročitamo, ali baš nas iskreno briga, što Mađarska nema more, ili ako se nečije more zaputilo u neku drugu državu, jer mu je stara dosadila. Na vest o nikad većim penzijama, takođe kratko reagujemo, možda prodiskutujemo, da li će biti veća za dvesta, ili trista dinara i već smo kod sledećeg dana, gde nas čeka nova zanimljivost, da nam bocne oči.

Rekoh već, kako nas na duže u pripravnosti drže vesti o bolestima, naročito nas plaše one epidemije vezane za životinjsko carstvo, tipa kravlje ludilo, pa taman se od njega izlečimo, čeka nas ptičiji grip, i konačno bolest našeg bliskog predka zvana majmunske boginje. Sigurna sam da na ovakve bombastične zanimljivosti nema čoveka, koji se bar jednom, makar na kratko, nije naježio i počeo da sprovodi mere predostrožnosti, kao što je „pranje ruku“. Dok traje epidemija, mislim da se manje i grlimo i ljubimo, te su opravdane svađe, koje nisu zarazne, jer sa suprotnom stranom nismo bliski. Pranje ruku inače nije česta pojava u nas. Peremo ih najčešće dok smo mali, jer nas na to opominje mati. Čim malo poodrastemo, mati više nema takav uticaj na nas, pa je i „pranje ruku“ proređeno. Onda se dosete oni zaduženi za zdravlje, da nas malko uzdrmaju, da budu „mati“, pa nas stalno upozoravaju, da ako ne peremo ruke, imamo veće šanse, da oboimo, od gore navedenih boleština.

Na kraju i ta najdugotrajnija zanimljivost poklekne, prestane da bude aktuelna, ko je prao ruke, prao je, ko nije zaražen je, a mi ostajemo sa zanimljivostima da se borimo svakodnevno.  Pobedi ona koja nikako da zastari, a to je putanja kojom se kreću zanimljivi ljudi iz sveta politike. Ne moram ni da ih imenujem. Svi znamo da nam je ta zanimljivost i putevi revolucije, kojima se kreću, uklesana u jutarnji, dnevni i večernji program. Ukinuše crtani film deci pred spavanje, to nije zanimljivo. Zanimljivije je da ta ista deca, ako su poslušna, posle dnevnika i tamošnjih „zanimljivosti“ odlaze na spavanje, da sanjaju „slatke snove“, ili ako su manje poslušna, ostaju krišom ili javno, da gledaju razne rijalitije i glasaju za njihove učesnike. Od ove bolesti i epidemije izgleda nema izlečenja, širi se brzo, bolna je za one koji nisu zaraženi, ima ogromne kontraindikacije, i ne postoji lekar ili farmaceut, s kojim se možemo posavetovati, da se od nje izlečimo. Zanimljivo, nema šta!