SVEST

                                                             Fotografija  sa  interneta

Uče nas nekim stvarima, od trenutka kada počinjemo da kapiramo svet oko sebe. Ono što smo naučili smešteno je u našu svest. Po potrebi vadimo činjenice, koje se odnose na datu situaciju i tako nekako kreiramo život. Ipak, ne koriste baš svi ono što im je pothranjeno u malim „fiokama“ svesti. Neki koriste retko, a neki ih nikad ni ne otvore.

Uče nas raznim stvarima. Mnoge od njih nikada nam neće koristiti, a neke ćemo upotrebiti nekoliko puta na dan. Neke stvari nas uče protiv naše volje. Tada naš mozak reaguje tako, što takve stvari zabaci negde, da ni sam ne može da ih pronađe, a nama su posebno nedostupne. Obično se odnose na razne zakone, koji se valjda ovde donose, samo da ih ne bismo poštovali.

To sve je uobičajeno i normalno. Nije normalno što pojedinci neke jako važne stvari, koje se u narodu zovu „domaće vaspitanje“, nikad ne primenjuju. Smatraju da su one potpuno nevažne i dozvole im da padnu u zaborav, dok oni svetu svakodnevno pokazuju, da nikad nisu bili na tom času „domaćeg vaspitanja“.

Čekam tako juče autobus, na jednoj novobeogradskoj stanici. Gužva, ništa novo, bilo bi novo, da nije. Ljudi različitih profila, svako sa svojim umorom i mislima, šetkaju se gore – dole. Sedim na klupici i posmatram. Najviše volim iz prikrajka da osmatram ljude, kada misle da ih niko ne gleda. Svi su uglavnom slični, a onda odjednom, pojavljuje se par, stariji muškarac i mlađa žena. Veoma lepo obučeni, oko njih oblačić lepog mirisa. Neobično za naše podneblje, pa mi dodatno privukoše pažnju. Prilaze mapi, koja označava, gde koja linija prevoza ide. Vidim da ljudima ništa nije jasno, što me ni ne čudi. Meni te mape i planovi grada nikad nisu ulivali poverenje. Sve je uvek tako nacrtano, da se ništa ne razume.

Uputim neobavezni pogled prema finom paru. Kao da su jedva dočekali. Muškarac mi se s osmehom obraća, na prilično dobrom srpskom. Oseća se da su stranci, ali su se potrudili, što većina Srba nikad ne uradi, nikad se ne potrude da ih razumem.

„Oprosti, kako odavde stići do Studentski Trg?“

Objasnim ljudima, takođe s osmehom, da ćemo ići istim autobusom, te da ću im reći gde da siđu. Ušli smo na prednja vrata, oni sa željom da kupe kartu, koja im se nije ostvarila, jer im je vozač odbrusio da aparat ne radi, te da su trebali da nabave kartu na kiosku. Čovek mu se nasmeši. Valjda je sebe doživeo kao krivca, što nije tako uradio, pa je osetio potrebu da se nasmeši nervoznom Mišku, koji vozi, pa mu ne pada na pamet, da uz to prodaje i karte. Čep, koji se pri svakom ulaženju novih putnika stvara na prednjim vratima, postaje sve napetiji, samo što ne pukne.

Žena stoji iza mene i uplašeno me gleda. Pogledom me pita, da li će uspeti da dođe do svog prijatelja, kada budu izlazili na sledećoj stanici. Osmehnem joj se, to je jedino što mogu i kažem, da ne brine, pomeriće se ova gomila ispred nas i izaći će. Vidim da je nesigurna, ne veruje mi. Bojažljivo pita:

„ Zašto svi stoje tu? Trebali bi da se pomeraju, kada uđu,  prema srednjim i zadnjim vratima, tamo se valjda izlazi...“

Gledam je zadivljeno i začuđeno u isto vreme. Ne kažem ništa, ali na zna žena gde je došla. Ovaj narod je valjda programiran da ne poštuje pravila ponašanja, ma gde bio. Da se nađemo i u najuređenijem društvu, pronađemo način da nešto ne ispoštujemo i ne uradimo po svome, ili kako nam je najlakše. Ženi očigledno moj pogled ništa nije objasnio, nasmešila se i krenula ka srednjim vratima. Autobus je pristao na stajalište, masa sa prednjih vrata je nagrnula, neki napolje, neki unutra. Ženin prijatelj je bio nošen ka izlazu. Uspeo je ipak da mi zahvali, nasmeši se i dobaci:

„Hvala na pomoći, ne čudi se, ona radi sve savesno, tako je naučena, za sve što radi... prijatno!“

Osmehnuh se i ja i pomislih, kako je u jednom trenutku kod nas pokušano, da se sprovede zakon, koji nas obavezuje na „bonton“ u javnom prevozu, na to gde ćemo ući, a gde izaći. To što je bio kratkog veka, verovatno nema baš veze sa nama, već sa našom „svesti“.