DA PRISTAJEM DA SE RAZVEDEM

         Neko samo jednom u životu izgovori, sudbonosno DA. Neko to kaže više puta, luta, dok to DA zaista ne dobije na težini i opravda izgovorenost. Svakako to DA ne treba da nas sputava, da nam nameće odgovornost i obavezu, pa da mnogo toga progutamo i preturimo preko leđa, samo zato što nas je neko pitao, a mi odgovorili sa, DA.

        Ne želim nikoga da osuđujem, nemam pravo na to. Ono što mogu, je da razmišljam na tu temu, da pokušam da odgovorim, zašto neko iako mu nije dobro, ne želi da izađe iz priče, jer je brzopleto izgovorio DA, a data reč treba da se poštuje. Tako su nas učili, ne kažem da nisu u pravu, što su nas tako učili, ali isto tako ne smatram da je to DA, neka data reč. To je samo običan odgovor, u datom trenutku, kada je imao smisla, na postavljeno pitanje. U dobru i u zlu. Različito mnogi i to tumače. Neko misli da to dobro mora uvek da traje, neko ne misli, ali ono "zlo" bukvalno ne shvata. Za mene je "zlo", kada se jedan od partnera ne daj Bože razboli, da to je najveće "zlo". U takvom slučaju neoprostivo je da onaj drugi okrene leđa, i da ga se ne tiče, ili još gore, da se pokupi i ode. Drugo veće "zlo" se ne piše, ne računa, a ako se pak pojavi nešto što je "zlo", a nije bolest, onda tu nema podrške, tu se koferi pakuju i kreće se u potragu za novom sudbinom, ili jednostavno mirnim i spokojnim životom. To veliko "zlo", visi nam sve više nad glavom, to je nasilje, i to oni najbrutalniji oblici, gde je ishod na žalost tragičan.

           Isto kao što je toga sve više, ili se sad više o tome javno priča, a ranije se ćutalo, iz mnogo primitivnih razloga, počev od onog "šta će svet da kaže", pa do onog "nemam posao, nemam kuću, gde da odem, porodica me ne želi". Sve su to strašne stvari i strašni razlozi, zašto neko trpi da ga onaj drugi maltretira. Većina će reći "zbog dece", deca moraju da imaju oba roditelja. Glupo, deca će uvek imati oba roditelja, jer ih samo jedan nije mogao napraviti, nismo još došli u fazu da budemo hermafroditni. Svakako, bez puno filozofiranja, moj stav je, da je bolje da deca žive samo s jednim roditeljem, i povremeno viđaju, ili ne viđaju uopšte drugog, onog nasilnog, nego da savki dan gledaju i proživljavaju mučne svađe, tuče i sve što ide uz to.

          Svi možemo da pogrešimo. Neko pokaže svoje pravo lice, onog trenutka, kada oseti "sigurnost", po završenom poslu, kada je DA, već izgovoreno. Neko nije maltretiran u klasičnom smislu, fizičkih napada, a ipak pati. Postoji i ona druga vrsta, psihičkog maltretiranja, koja je možda manje bolna, u smislu fizičke boli, ali ova druga, ova psihička bol, kada ti amputiraju dušu, bez anestezije, to je užasno. Svi takođe imamo različite pragove trpeljivosti, ali niko, bilo da se radi o muškarcu, ili ženi, ne sme sebe, toliko da ne voli, da provede život, sa svojim "plavobradim", a da ništa ne uradi, za sebe, za decu, za okolinu, koja bi bila mnogo zdravija, kada bi ljudi prestali, da žive život, zarad nekog drugog. Okrenite se sebi, zbog vaše mentalne higijene, zbog onih koje volite. Ja sam se tri puta okretala sebi, i izgovarala "DA, pristajem, DA razvodim se, dok nisam naišla na gospodina pravog, dostojnog svakog slova, onog pravog DA, u dobru i u zlu!