LJUBAV I MATEMATIKA

               

         Vrelina je napolju skoro topila asfalt. Mirisalo je na avgust a ne na kraj maja. Sedim pored prozora i osećam kako me obliva znoj. Inače dobro podnosim vrućinu, ali ovo znojenje nije bilo zbog vrućine. Znojila sam se zbog sutra, zbog pismenog iz nacrtne. Pušila sam već ne znam koju cigaretu po redu, baš dobro što sam bila sama, inače ne pušim pred roditeljima. Na kolenima mi knjiga stoji mirno, još nije pala. Valjda joj ne smeta moje cupkanje, kao da  želi da mi kaže, da ću ja biti ta koja koja će pasti, a ne ona.  Sutra ću dobiti jedinicu veliku kao vrata i pasoš za odlazak na popravni.

      Palim novu cigaretu i grozničavo razmišljam. Znam ko može da mi pomogne, ali znam i to da nemam hrabrosti da ga zovem. Moj drug, moj par iz klupe, odličan matematičar. Reklo bi se moj problem je rešen. Moj problem je, međutim, u tome, što sam ja od  trideset đaka u razredu, zaljubljena baš u njega. U grlu mi stoji knedla, želudac mi se skupio kao puž, znam da ništa ne znam. Uzimam telefon, ruke mi se znoje, ne, ne mogu da ga zovem, znaće, osetiće po mom glasu da ga zovem iz drugih razloga, a ja onda od sramote neću smeti da se pojavim u školi. Zaključila sam da je ipak bolje da padnem na popravni, pa i to je za đake.

      Misli mi prekida telefon, u prvi mah kao da ga ne čujem. Gledam kroz prozor, pušim  i baš me briga za ostatak sveta, eto, odlučila sam da padnem i lakše mi je. Telefon ipak nema razumevanja, zvoni uporno. Ustajem i podižem slušalicu. S druge strane dobro poznati glas, a ja kao da sam negde tamo u drugoj sobi ostavila jezik. Možda je to ipak od vrućine, kao što se ljudima u pustinji dešava fatamorgana, tako se valjda i meni priviđaju glasovi, ali ovaj moj glas bio je tako stvaran

   -Halo, ko je?

  -Kosta, da li si to stvarno ti, mislila sam da si bolestan?

    Konačno sam progovorila, bila je to najveća glupost, ali i to je bolje od ćutanja, on već par dana nije dolazio u školu, a ja ga pitam, odnosno mislim da je bolestan.

-          Dano, jesam bolestan, ali razmišljam o sutrašnjem pismenom, znam da si u zavadi sa svim tim geometrijskim telima, pa ako želiš dođi da vežbamo.

  Slušam i ne verujem, ne znam da li se on to šali ili me proverava, da vidi gde sam. Opet postajem član kluba nemih, reči nikako da izađu iz mene.

-          Dano, jesi li još tu?

-          Jesam, - konačno sam progovorila, ali ni sama nisam verovala da čujem svoj glas.

-          Hoćeš li da dođeš?

-          Dobro, kad baš insistiraš, eto me dolazim.

  Nikad u životu se nisam brže obukla, još brže sam izašla na ulicu, kao da sam se plašila da se moj dragi Kosta ne predomisli, ili da se ja ne uplašim od svega i odustanem. Dok sam čekala tramvaj broj sedam,svi drugi brojevi su prolazili, samo ne moj „ TRAMVAJ ZVANI ŽELJA“.

  Konačno stiže i ta sedmica, ulazim. Sedam i nerviram se, vuče se kao tri prebijena mačora, koja se vraćaju iz štete, kad bi samo taj tramvajdžija znao koliko sam ja željna znanja, sigurno bi požurio.

  Posle čini mi se dvesta godina, stižem pred Kostin soliter. Popnem se na osmi sprat, stanem pred stan broj... ne znam ni sama koji broj, i čekam, čekam valjda da se desi čudo, da se vrata sama otvore. Ne dišem, bolje rečeno ne znam da li sam živa. Razmišljam da li da pobegnem odmah ili da malo sačekam. Ipak zvonim, vrata se otvaraju. Moj Kosta stoji na njima, a na licu ima najlepši osmeh. Nikada mi se do tada niko tako nije smejao. Udahnem duboko, ali plašim se da on po mom uzdahu ne shvati koliko mi se sviđa, koliko moj život bez njega nema smisla, kao što ni trougao bez kateta nema smisla.

  Sedim tako preko puta njega. Gledam u njega kao u biftek, koji obožavam. Udišem miris njegovog KENTA, koji inače mrzim, ali svako pravilo ima izuzetak. Negde tamo u malom mozgu čujem:

-          Dano, hajde sada sve da ponovimo

-          Da, da, a šta da ponovimo, nisam baš sigurna...

-          Dano, pa ti ćeš sutra da dobiješ jedinicu, veliku kao vrata, ja mislim da ću morati sutra da dođem u školu, zbog tebe.

  Te noći nisam oka sklopila. Nije to bilo zbog toga što ništa ne znam i što je vrućina, odlučila sam da sve zadatke koje sam vežbala sa Kostom naučim napamet. Odjednom sam želela da je već dan i da sam u školi. Kosta je već stigao, a ja sam ušla u učionicu kao da sam upravo pobedila na takmičenju iz matematike i nacrtne zajedno. Obavezna plava kecelja bila je raskopčana dovoljno da se ispod nje vidi moja mini suknja. Prihvatila sam se sunđera da obrišem tablu, da bude spremna za probleme. Znala sam koliko Kosta voli da gleda u moje noge. Uvek je govorio da nema lepših.

  Na pismenom sam dobila peticu. Prvu i poslednju iz oblasti matematike i nacrtne. Na maturi sam poslednji put videla Kostu, čula sam da živi u Americi, bavi se naučnim radom. Kažu nije se oženio, možda zato što nikad nije shvatio, koliko ljubav i matematika nemaju ni srednju vrednost ni zajednički imenitelj.