POSEBNI GOSPODIN M

Kažu da se svi rađamo isti, pa nas posle formiraju, roditelji. Nije to ni najmanje tačno. Postoje ljudi koji se rode posebni i takvi ostanu do kraja. Neke stvari ne mogu da se nauče. Kao što se dama ne postaje, nego se rađa, i mada su i dame po mnogo čemu posebne, ja neću ovde pisati o posebnim ženama. Želim da pišem konkretno o jednom posebnom gospodinu M, kako sam ga u naslovu nazvala. Zaista je postojao, nije izmišljen, a ja sam često znala da kažem, da ga je zaista trebalo izmisliti, da se takav nije rodio.

Upoznala sam gospodina M dok je za svoju damu pazario u jednom elitnom butiku. Butik je bio sa ženskom garderobom, a on je bio poseban po tome, što se ni najmanje nije sramio, da bira jako elegantne komade za svoju damu. Moram da napravim malu digresiju, jer se ovaj komentar, baš na ovom mestu uklapa. Kasnije sam imala čast da upoznam i damu, i na prvi pogled sam pomislila, kako je i ona baš onoliko dama, koliko je on poseban. Bili su savršeno poseban par. Svi smo živeli u jednom gradu, sa ne baš milionskim brojem stanovnika, pa je i ovaj par bio zapažen gde god da su se pojavili. Mogli su da se pojave, na ekskluzivnim i potpuno običnim mestima, po noći, ili danu, uvek su svi oko njih bivali zasenjeni.

Vraćam se sad na naš susret. Najpre sam ga posmatrala onako krajičkom oka. Bilo mi je neprijatno, da čovek ne pomisli da sam nepristojna. Onda u jednom trenutku, dok je birao šešir, i odabrao najekstravagantniji mogući, nisam izdržala i prišla sam mu. U prvom trenutku se činilo da nije čuo, kako sam ga pohvalila, zbog svega što je odabrao, a onda me je neobavezno pogledao ispod oka. Smešio se najšarmantnijim osmehom, koji sam ikada videla. Nije to bio nepristojan, zavodnički osmeh, već je njime hteo da mi pokaže, da ceni, to što sam ga pohvalila. Nije mi ličio na nekog, ko ne voli komplimente, i bila sam u pravu, jer mi je posle osmeha uputio jednu neobaveznu reč:

-         Znam!

Dok sam ga u čudu posmatrala, on je i dalje birao. Odabrao je još par rukvica, od meke jelenske kože, tašnu, koja je bila u tonu, ne sa cipelama, već sa rukavicama i šeširom. Mom divljenju nije bilo kraja. Tiho, više za sebe rekla sam:

-         Blago Vašoj ženi.

-         Ona nije moja žena, to zvuči prozaično, ona je moja ljubav, i to će ostati do kraja, dok dišem, ona će za mene biti moja ljubav. Da li Vi imate svoju ljubav?

-         Šta mislite?

-         Kad me već pitate, mislim da nemate, Vi imate muža.

Bio je tako prokleto u pravu. Naš razgovor je tu završen. Pokupio je kese, platio, i šarmatno, sa stilom, mi tutnuo svoju vizit kartu. Sačekala sam da ode, da bih pogledala, ko je misteriozni posebni gospodin. Na crnoj podlozi, bilo je naslikano zlatno sunce. Ispod sunca, stajalo je kratko „Kafana Ponoćno sunce, kod M“.

Neko vreme sam se premišljala da li da odem. Razmišljala sam, bio je u pravu, ja nisam imala ljubav, imala sam muža, koji se nasmejao na moju priču. Onda je ipak pristao da posetimo kafanu. Gospodin posebni M i njegova ljubav, postali su deo našeg života. Sve što su radili radili su posebno. On je pravio najbolji tatar biftek, na svetu. Umeo je da od običnog dana napravi poseban, koji se pamti, od obične večere najromantičniju atmosferu, sa običnim jelima, spremljenim na poseban način. Svako jutro je za svoju ljubav pripremao poseban doručak, sa ružom na tacni, crvenim karminom ispisivao poruke na ogledalu, da bi joj jutro lepše započelo.

Nekako ovih dana, ne mogu da ga se ne setim, setim se naravno i nje, njegove ljubavi. Nju mogu da čujem, da popričam sa njom. Ne živimo više u istom gradu, ali smo u kontaktu. Posebni gospodin M, nije više sa nama, a ja sam nekako ovih dana, kada se približava njegov rođendan, posebno setna, pa želim da ga se na poseban način prisetim, jer niko to toliko ne zaslužije, kao moj dragi prijatelj, posebni gospodin M.