SEĆANJA KOJA OSTAJU
Ono što nas nikad zasigurno neće napustiti, to su sećanja. Ona nas uvek prate, na našem putovanju kroz život, sa nama su, čak i kada zaboravimo da ih spakujemo. Neka od njih uvek ostanu u nekom krajičku naše svesti, sakrivena, neka povremeno iskaču, a neka su tu svakodnevno, ne povlače se, ne napuštaju nas. To su obično sećanja, vezana za one koji su nas zauvek napustili.
Postoje neka takva sećanja, na mog drugog muža, koji više nije među nama. Razišli smo se mi mnogo pre nego je on zauvek napustio ovaj, kako je to voleo često da kaže, surovi svet. kada danas razmišljam, koliko god izgledalo surovo, ali drago mi je da me je napustio, pre nego što je zaista otišao, nestao. Mislim da to nikako ne bih preživela, zapravo bih, čovek svašta preživi, ali prebolela svakako ne bih.
Mnogo sam ga volela. Nije to ništa čudno, kad sam ja u pitanju. Kad volim, onda volim svakim delićem svoga bića i fizičkog i duhovnog. Za mene ne postoji drugačije, ne umem da volim polovično. Mnoge stvari sam u životu radila polovično, ali kad je ljubav bila u pitanju, tu je sev bilo onako žestoko, do kraja. Ne mogu da grešim dušu, sećajući se, voleo je i on mene. Možda ne toliko jako, ali me je voleo. Kažem da možda nije bila toliko jaka njegova ljubav, jer je bio kukavica. Nije umeo da se bori i izbori za nas. Trudio se, ali nije uspe, znači da nije to dovoljno snažno želeo, a mislio je da jeste, jer tako je govorio. Njegovi planovi su započinjali u trenucinma njegovih pijanstava, tu su se i završavali. Nije bio, da me neko ne shvati pogrešno, onaj pravi pijanac, bio je simpatični pijanac, koji je u tim svojim pijanstvima, isto tako simpatično maštao, kako će nam život biti savršen.
Znala sam ja da ne postoji savršenstvo, pogotovo ne, savršen život, ali sam uvek ćutala i slušala, lepo je govorio. Obožavala sam ta naša maštanja, na najneobičnijim mestima, uz jeftino vino, na meru, ili pivo, uz čips i gitaru. Svirao je gitaru, kako sam to uamlo zaboravila da pomenem, a ona je srž svega. Ona je bila naš svet, savršen, jer smo ga mi takvim stvorili, ona je bila naša oaza, naše dete, jer za tako nešto smo bili matori, a nije da nismo hteli. Hteli smo iznad svega, da imamo baša naše dete. Nije nam se želja ostvarila. Utešno je, da nije bila jedina, koja se nije ostvarila.
Imao je mamu. Ništa čudno, svi imamo mamu, ali njegova je bila posebna. Bila je jača od njega, od nas, od naše ljubavi. To bi možda trebalo da znači da mi nismo ni postojali, a mislilili smo da smo tu, mislili smo i da je naša ljubav jaka, a bila je krka i lomljiva. Mama je uspela da je polomi, a mi smo joj dopustili. Kad smo joj dopustili da nas ubije, nismo mislili na sve one divne trenutke, kada smo sedeći sklupčani na podu mnogih podstanarskih soba, kada smo pevali, dok mi je svirao najlepše note, nismo jednostavno mislili. Dopustili smo da sve to nestane. Najjača od svih uspomena na nas, je vezana, za jednu trošnu kućicu na periferiji, sa zemljanim podom, prekrivenim olinjalim linuleumom. U ćošku tog kućerka pucketala je vatra u smederevcu, i kuvala se sarma, sa više kupusa, nego mesa. Mi smo sedeli na kauču, kojeg je zub vremena pošteno nagrizao, gickali čips, pili pivo, a on mi je svirao najlepše ljubavne pesme, sa tu i tamo ubačenim mojim imenom.
To možda nekome izgleda glupo, i bilo je. Niko me nije razumeo, svi su se pitali, da li sam naglo izgubila pamet, a ja sam im odgovarala da ljubav ne sluša pamet, već jedino srce, i zaista sam tako mislilila. Nisam žalila za prethodnim brakom, u kojem sam imala materjalno sve što se poželeti moglo. To sve je zapravo bilo ništa, jer ne bih to "sve" napustila, da me je činilo srećnom. Sreća je bila baš u toj maloj trošnoj kućici, na periferiji, zvuk pucketanja vatre, miris sarme, i zvuk gitare. Žao mi je kad se setim, što to nije imao snage da sačuva, ali opet kažem, nije mi žao što j otišao, jer posle nas, sreća više nije bila deo njegovog života. Dok smo trajali, i dok je ljubav bila sa nama, bili smo dobar ljubavni par, a ja svakako ne bih podnela, da me je tada napustio zauvek. To mu ne bih nikad oprostila, ovako imam čega lepog da se setim.
Postoje neka takva sećanja, na mog drugog muža, koji više nije među nama. Razišli smo se mi mnogo pre nego je on zauvek napustio ovaj, kako je to voleo često da kaže, surovi svet. kada danas razmišljam, koliko god izgledalo surovo, ali drago mi je da me je napustio, pre nego što je zaista otišao, nestao. Mislim da to nikako ne bih preživela, zapravo bih, čovek svašta preživi, ali prebolela svakako ne bih.
Mnogo sam ga volela. Nije to ništa čudno, kad sam ja u pitanju. Kad volim, onda volim svakim delićem svoga bića i fizičkog i duhovnog. Za mene ne postoji drugačije, ne umem da volim polovično. Mnoge stvari sam u životu radila polovično, ali kad je ljubav bila u pitanju, tu je sev bilo onako žestoko, do kraja. Ne mogu da grešim dušu, sećajući se, voleo je i on mene. Možda ne toliko jako, ali me je voleo. Kažem da možda nije bila toliko jaka njegova ljubav, jer je bio kukavica. Nije umeo da se bori i izbori za nas. Trudio se, ali nije uspe, znači da nije to dovoljno snažno želeo, a mislio je da jeste, jer tako je govorio. Njegovi planovi su započinjali u trenucinma njegovih pijanstava, tu su se i završavali. Nije bio, da me neko ne shvati pogrešno, onaj pravi pijanac, bio je simpatični pijanac, koji je u tim svojim pijanstvima, isto tako simpatično maštao, kako će nam život biti savršen.
Znala sam ja da ne postoji savršenstvo, pogotovo ne, savršen život, ali sam uvek ćutala i slušala, lepo je govorio. Obožavala sam ta naša maštanja, na najneobičnijim mestima, uz jeftino vino, na meru, ili pivo, uz čips i gitaru. Svirao je gitaru, kako sam to uamlo zaboravila da pomenem, a ona je srž svega. Ona je bila naš svet, savršen, jer smo ga mi takvim stvorili, ona je bila naša oaza, naše dete, jer za tako nešto smo bili matori, a nije da nismo hteli. Hteli smo iznad svega, da imamo baša naše dete. Nije nam se želja ostvarila. Utešno je, da nije bila jedina, koja se nije ostvarila.
Imao je mamu. Ništa čudno, svi imamo mamu, ali njegova je bila posebna. Bila je jača od njega, od nas, od naše ljubavi. To bi možda trebalo da znači da mi nismo ni postojali, a mislilili smo da smo tu, mislili smo i da je naša ljubav jaka, a bila je krka i lomljiva. Mama je uspela da je polomi, a mi smo joj dopustili. Kad smo joj dopustili da nas ubije, nismo mislili na sve one divne trenutke, kada smo sedeći sklupčani na podu mnogih podstanarskih soba, kada smo pevali, dok mi je svirao najlepše note, nismo jednostavno mislili. Dopustili smo da sve to nestane. Najjača od svih uspomena na nas, je vezana, za jednu trošnu kućicu na periferiji, sa zemljanim podom, prekrivenim olinjalim linuleumom. U ćošku tog kućerka pucketala je vatra u smederevcu, i kuvala se sarma, sa više kupusa, nego mesa. Mi smo sedeli na kauču, kojeg je zub vremena pošteno nagrizao, gickali čips, pili pivo, a on mi je svirao najlepše ljubavne pesme, sa tu i tamo ubačenim mojim imenom.
To možda nekome izgleda glupo, i bilo je. Niko me nije razumeo, svi su se pitali, da li sam naglo izgubila pamet, a ja sam im odgovarala da ljubav ne sluša pamet, već jedino srce, i zaista sam tako mislilila. Nisam žalila za prethodnim brakom, u kojem sam imala materjalno sve što se poželeti moglo. To sve je zapravo bilo ništa, jer ne bih to "sve" napustila, da me je činilo srećnom. Sreća je bila baš u toj maloj trošnoj kućici, na periferiji, zvuk pucketanja vatre, miris sarme, i zvuk gitare. Žao mi je kad se setim, što to nije imao snage da sačuva, ali opet kažem, nije mi žao što j otišao, jer posle nas, sreća više nije bila deo njegovog života. Dok smo trajali, i dok je ljubav bila sa nama, bili smo dobar ljubavni par, a ja svakako ne bih podnela, da me je tada napustio zauvek. To mu ne bih nikad oprostila, ovako imam čega lepog da se setim.
Коментари
Постави коментар