SEĆANJE NA RIJEKU

                                                       



           Divno je kada imamo čega da se sećamo. Danas mi nešto prija da se setim prošlogodišnjeg boravka u Rijeci, i moje tamošnje promocije. Moram naravno da krenem sa sećanjima od trenutka, kada sam šaljući mejlove bibliotekama po Srbiji, sasvim slučajno, po sistemu, "da pošaljem, pa šta bude", poslala i mejl za Rijeku. Nećete verovati, na moje veliko i iznenađenje, i razočarenje, samo su mi GK (čitaj gradska knjižnica ) iz Rijeke, odgovorili. Napisala je urednica, da joj pošaljem knjigu. Pošaljem ja knjigu, ona mi nakon nedelju dana odgovori, da joj se dopada, i odredi mi termin gostovanja. Tako su eto moje "Dorćolske lipe", zamirisale prošlog juna u Rijeci, pred mnogobrojnim ljubiteljima lepe reči. Ljudi su hteli da im pričam o Beogradu, o tome gde se nalazi Dorćol, zašto je baš taj kraj za mene važan i poseban, te su uglavnom junaci svih mojih romana, smešteni baš u taj deo grada. Posle promocije smo šetali riječkim korzoom, a ljudi su nas bukvalno zaustavljali na ulici, i pitali da li smo iz Beograda, te kako jako vole da čuju taj naš beogradski govor. Neki su nam s osmehom poželeli lep boravak u gradu, a neki su hteli da saznaju razlog posete, "posao" ili "zadovoljstvo", odgovarali smo gotovo u glas, suprug i ja "i jedno i drugo". Tačno je bilo, baš smo iz oba razloga bili tu. Posle promocije se nismo odmah vratili za Beograd, ostali smo još nekoliko dana, kod moje drugarice iz detinjstva, koja na Trsatu ima kuću. Sve lepo kratko i traje, pa su i naši dani proleteli, brzinom svetlosti. Za one koje to zanima, prvi put sam tom prilikom bila u Trstu. Za moju generaciju je uglavnom vezana priča, da su ljudi bukvalno iz dosade, dok su pili kafu, donosili odluku, da odu kući po pasoš i pravac Trst. Ja sam o Trstu slušala jedino od roditelja, koji su kako kažu učestvovali u "demonstracijama", gde se vikalo "Trst je naš". Nisu im ga dali, ali su zato njihova deca, bar jednom mesečno odlazili, po farmerke, tergal suknje, šuškavce, lutke i gondole. Meni moji nisu dali, da idem tamo i "ponižavam" se, kao da kod nas nije bilo cipela u "Borovu", sa solidnim gumenim đonom, a farmerke, su i tako bile za američke poljoprivrednike, a ja sam fina gospođoci, pa nije red da ih imam. Tako ja nikad, kao Titova pionirka i omladinka, ne odoh u Trst. Možda je to i dobro, možda mi ne bi sada u ovim godinama bio tako lep, možda bih ga izgustirala. Svakako cela riječka priča bila je poseban doživljaj i još jedan dokaz, da je najbitnije, kada si u životu okružen dobrim ljudima, ma odakle oni bili.