STUDENJAK NEKAD I SAD

                                                                 

Posle skoro četrdeset godina, put me je doveo u Studentski grad. Populrni Studenjak, posle toliko godina, opet aktuelan. Hodam pored paviljona i sećanja se bude. Uvek sam bila tužna zbog toga što i ja nisam stanovnik jednog od njih. Vratila sam se u dane, davne 1974. na otvaranje DKSG. Bila sam priznajem, pomalo ljubomorna, što moji prijatelji, imaju mogućnost da uživaju u svim tim programima. Iako sam ja imala život s roditeljima i svoju sobu, ovo njihovo, bilo je slađe i zanimljivije, od mog sređenog života. Nije baš bio blizu  popularni Studenjak, ali je to bilo jedno od rado posećenih mesta, gde sam se uvek lepo zabavila. Čovek uvek želi ono što nema. Tako sam valjda i ja želela da delim sobu sa cimerkama, i da pohađam sve te raznolike programe u organizaciji Doma kulture. Uvek se nešto tu događalo, osećao se život. Jesu ti pavlijoni bili sivi, ali delovali su veselo, sa svim tim teglama, punim šarene zimnice. Prosto su mamile, iz tih prozora, i kao da su govorile, da ih treba što pre potrošiti i zameniti novim. Atmosfera koja je vladala, na svakom ćošku, davala je sliku večitog praznika. Sećam se da smo izlazeći sa jednog događaja u Domu, već gledali, koji je sledeći. Bili smo gladni novih događaja, novih filmova, predstava. Dolazili su tu pisci, glumci, muzičari, organizovale su se izložbe. Studenti su aktivno učestvovali u skoro svim radionicama i programima. Najveća angažovanost je bila, kada je bila u pitanju organizacija dočeka Nove godine. Ti ukrasi, koje smo sami pravili, imali su poseban šarm. Valjda zato sećanja na te vesele i osmišljene dane u meni i danas žive.

Sve su to lepi trenuci, a ja sam ih svesno, ili nesvesno, spremila u svoju kutiju uspomena, da mi uvek budu pri ruci. Sada sam ovde jer pohađam radionicu novinarstva. Obradovana činjenicom, da još uvek postoje programi, kao nekad i da su što je najlepše besplatni, našla sam se tu, kao nekad. Na prvi pogled, nije se mnogo toga promenilo. Pogled mi je dok sam išla stazom prema Domu kulture, neminovno krenuo, prema prozorima. Kao i nekad, kroz neke su se nazirali, razvučeni konopci, na kojima se sušio veš, a na nekima su između prozora bile tegle sa zimnicom. Načuljila sam uši, jer sam valjda želela da čujem kako sa nekog od tih prozora dopire zvuk gitare. Pomislila sam na jednog dečka, koji mi je pre mnogo godina svirao Moderato kantabile.

Nisam čula gitaru, tu i tamo po neki žamor, to je bilo sve. Nije bilo mirisa iz studentske menze, onog prepoznatljivog, kako mirišu sve menze. Setno zaključujem kako mi taj miris nedostaje. Nekako sve je mirisalo drugačije, pa čak i ova zima, i ona miriše drugačije od one, od pre četrdeset godina. Sa grana su gakali gačci. To je ostalo isto, gakali su i nekad. Prošao bi tu i tamo po neki par. Zagledala sam ih diskretno. U njima sam tražila one stidljive parove, koji su se isto tako stidljivo krili od pogleda drugih. Ovi nisu ličili na njih. Nekada je bilo malo stolova i stolica, za sve koji su zimi hteli da popiju čaj, ili kuvano vino, u kafeu, pored Doma. Danas i oni koji su se tu našli, sede svako za svojim stolom, prebiraju, po tastaturi mobilnog, ili gledaju u ekrane svog tableta, ili laptopa. Nekad i sad, neminovno, se porede situacije. Najviše sam pažnje obratila na situaciju, posećenosti DKSG. Ni to nije isto. Ovi novi klinci izgleda imaju preča posla, ili bolju zabavu.Povirila sam u salu za filmske projekcije i održavanje kniževnih večeri. Tužna slika. Tu i tamo po neki posetilac. Među njima, najmanje studenata. Saznajem da se očekuje projekcija filma „Pogledaj me nevernice“. Veče je posvećeno Miroslavu Josiću Višnjiću, nedavno preminulom scenaristi. Saznajem i to da su gosti, reditelj Srđan Karanović i Milisav Savić pisac. Veče organizovala urednica kulturnog programa Tamara Mitrović. Svi su tu, ali gde su studenti? Nisam mogla da se ne upitam, kako to da nikog od stanovnika Studenjaka, ne zanima, šta će se večeras desiti u njihovom Domu kulture. U tim paviljonima žive neki budući akademski građani, među kojima ima i studenata književnosti, glume, režije. Nekada su sva događanja bila posećena, čak je bilo malo mesta, da stanu svi koji su zainteresovani. Pomislih, da možda ovi događaji nisu dovoljno medjski propraćeni, ali to opravdava nedolazak ljudi van Studentskog grada. Oni koji u njemu žive, i kojima je sva ta lepota prosto servirana na tanjiru, nemaju nikakvo opravdanje. Bilo je dovoljno, da svi vi koji ste večeras sedeli u svojim sobama, bez ikakvog naročitog razloga, samo prošetate do Doma. Prosto ne mogu a da se opet ne setim, onog kako to nekad beše. Pored svirki i sedeljki po sobama, ipak se pronalazilo vreme da se nahranimo kulturom i prosto zgrabimo sve te programe koji su nam bili ponuđeni. Ukoliko se prostor Arene napuni, kada tamo nastupa neka folk zvezda, neću ni da se trudim da razumem, zašto ne bi mogla da se napuni i jedna mala sala, u kojoj se događa kultura. Tužna sam napustila grad akademskih građana, razmišljajući, gde su se oni to sakrili. Na trenutak sam zastala, i zatvorila oči, želela sam da vratim one stare slike, i da čujem kako tamo u nekoj od tih soba, neko opet svira Moderato kantabile.