DAN ZA PAMĆENJE

                                                       Fotografija skinuta sa interneta



Nikada nije saznala, šta je bilo u kutijici, koja mu je ispala iz džepa. Kutijica, sa minđušama od smaragda, koji donosi nesreću, ostala je u kišnoj noći, negde na putu, gde se nije ugasio život, samo te nesrećne devojke, već i njen život. Bezvredni život, Mile Petrović, kako ga je u sebi nazvala, ugasio se. Ugasila ga je kiša, koja je celog tog dana lila, kao iz kabla. Bio je to za nju, zaista „dan za pamćenje“. Pamtiće svaki njegov trenutak. Imaće osam godina vremena, da ga pamti i zapamti Bio je to baš takav dan, za pamćenje. Kiša je pljuštala kao da nebo oplakuje grehe svih nas. Svi imamo svoje grehe. Imala ih je i Mila. Istina to nisu bili njeni gresi, ali niko te ne pita. Kada se samo jedan useli u tvoj život i slučajno zaboravi da zatvori vrata, za sobom, ostali dođu bez poziva.

Trebao je to zapravo da bude najsrećniji dan u životu Mile Petrović. Toga dana čovek kojeg je volela, najviše, posle svog oca, unapređen je u državnog tužioca. Trebalo je te večeri da slave. Mislila je, tako joj se barem činilo, da će te večeri duplo slaviti. Mila je čvrsto verovala da će je Vasilije te večeri zaprositi. Bila mu je podrška svih prethodnih godina, dok je studirao. Sedela pored njega, noći i noći, dok je učio. Kuvala mu čajeve, dok je bolovao, sad je bio red na njega, da je usreći. Nije to očekivala zbog toga, što bi joj na taj način vratio, za sve što je učinila, ne već zato, što ga je volela. Nije smatrala, da je bilo šta žrtvovala zbog njega, mada su joj to mnogi govorili. Govorili su joj, da je zanemarila sebe i svoj život, zbog njega. Ona je to jednostavno htela, to nije bila žrtva, već ljubav. Ljubav, ako je prava treba biti baš takva, da daješ i ne tražiš ništa, ako se dogodi, dogodilo se.

Toga jutra, je baš to rekla na grobu svoje majke, kako misli, da će je Vasilije zaprositi, kako je konačno došao taj dan, dan za pamćenje. Želela je da te večeri izgleda, kao nikad do tada. Želela je da blista, dok joj Vasilije bude stavljao prsten na ruku.

Sedeli su jedno nasuprot drugog, u restoranu, koji je on odabrao. Nije po njenom mišljenju bio baš najlepše i najidealnije mesto. Zamišljala je da će trenutak kada će jedno drugom obećati vernost, za ceo život, biti na nekom romantičnijem i intimnijem mestu. Ovaj restoran, je bio ogroman, suviše prometan i ličio je na ekspres restoran. Jeli su sasvim običnu hranu. Zaboravio je i to, da je alergična na pečurke, pa je i njoj naručio, porciju, kao i sebi. Nije je čak ni pitao, da li želi, isto što i on. Mila je ćutala, odvajajući pečurke na stranu, i ispod oka pratila svaki njegov pokret. Prošlo je dosta vremena. Pojeli su i desert, i načeli novu flašu vina. Imala je utisak da joj želi reći nešto, što nije očekivala. To nešto joj se nije sviđalo, mada nije ni znala o čemu se radi. U jednom trenutku mahnuo je konobaru i zatražio račun. Dok je vadio novčanik, ispala mu je iz džepa kutijica. Mislio je, da ona nije videla. Vratio je nazad u džep. Gledala ga je, i smešila se. Svojim osmehom mu je želela dati do znanja, da zna šta je u kutijici. Njegov pogled joj je bežao, kao da je želeo da ga sakrije. Pitala ga je:

      - Zar već idemo?

-         Da!

Više ništa nije pitala. Ustala je i krenula za njim. Pored kola, uputila mu je još jedno pitanje:

-         Hoćeš li da ja vozim, pio si?

-         Pila si i ti.

-         Da, ali samo jednu čašu. Kola su moja, navikla sam na njih u raznim uslovima.

-         Pa šta da su tvoja kola, imaću i ja svoja! Šta si time htela da kažeš?

-         Ništa, sve je u redu.

Kiša je i dalje lila. Seli su u kola i krenuli. Naravno on je seo za volan. Vozili su se i ćutali. Neka napetost je lebdela u vazduhu. Htela je da je prekine, puštajući njihovu pesmu. Mislila je da je to njihova pesma, on je mislio drugačije jednim pokretom je ugasio pesmu. Te večeri, kada se ona nadala, da će je zaprositi, on je planirao, da joj kaže, kako voli drugu. Planirao je i da joj se zahvali, za podršku, dok je studirao. Kupio joj je male minđuše, sa zelenim smaragdom. Kažu da smaragd donosi nesreću. Za to šta donosi, saznala je kasno, a minđuše joj nikad nije dao. Ispale su mu iz džepa, te večeri, po drugi put, dok je pokušavao da shvati, šta im se desilo. Udarili su u nešto, ali je samo video ulubljenu barijeru na putu. Vratio se u kola. Mila je htela da pozovu policiju. Ubedio je u nekoliko reči, da to i nije pametno. Toga dana je tek posato tužilac, pijan je, više nije bilo potrebno, ubedio je.

Nastavili su dalje. Kiša je činilo se padala još jače. Od buke, koju je pravila, nisu čuli, kako je neko, verovatno, poslednjim delićem snage, dozivao upomoć. Otpratio je do kuće, kao da se ništa nije desilo. On je iste noći bio pozvan na mesto događaja, naravno po službenoj dužnosti. Ona je saznala, onog trenutka, kada su došli da je privedu. Kamera na putu je zabeležila auto, koje je izazvalo nesreću. Vlasnica automobila, je bila Mila Petrović.

Sreli su se u stanici, kada su je izveli pred njega. Njen Vasilije, njena ljubav, u ulozi inkvizitora. Trudio se da niko ne primeti, da se poznaju. Rekao joj je da ne brine, samo neka nikako ne spominje, da ima bilo kakve veze sa njim. Mnogo toga joj je rekao, sve za njeno dobro. Na kraju je uspeo i da je ubedi, kako je najbolje da kaže, kako se vozila bez cilja, jer je bila uznemirena toga dana, udarila je u nešto, ali nije znala šta, nastavila je dalje, jer je mislila da je to samo barijera. Pitala ga je koliko će dobiti, ako krivicu preuzme na sebe. Rekao je, nekoliko meseci. Toga dana pred sudijom, zatražio je za nju kaznu od osam godina. Sve joj je postalo jasno. U ćošku sudnice stajala je mlada žena, i gledala je, nimalo prijateljskim pogledom. One večeri, nije Vasilije planirao da je zaprosi, već da je napusti, da joj kaže kako voli drugu, ženu iz ćoška. Smestio joj je. Sudbina je bila njemu malo više naklonjena., čak i kada bude slobodna. Sloboda nije kad nemaš rešetke na prozorima, sloboda je nešto sasvim drugo. Sloboda je kad možeš sebe da zaštitiš. Mila Petrović, svakako nije mogla sebe da zaštiti od Vasilija. Bila je to još jedna usluga, koju mu je učinila, koja će se stopiti u sve druge njene usluge, a zapravo, bila je kriva jedino zato što je volela pogrešnog čoveka. Čoveka „od zakona“.