NE MRZIM, DAKLE, POSTOJIM
Pre nekoliko dana, sastala sam se sa svojim društvom, zamislite, iz osnovne škole. To je divno, volim ta naša druženja, mada i to počinje da mi biva čudno. Čudno je u smisli, da i tu postoji selekcija. Razumem ja, da ni tada, dok smo bili deca, nismo mogli svi da se volimo, ali ipak, da posle toliko godina, kada imamo taj lepi običaj da se sastajemo, postoji selekcija. Pozvana sam od strane jednog druga, koji ne živi u Beogradu, pa se viđamo i okupimo, kada dođe. Bila sam srećna, kao i uvek, ali kad sam došla na dogovoreno mesto, tamo nas nije bilo baš puno, samo nekolicina. Pošto i nije moguće da se uvek okupimo, baš u nekom velikom broju, zbog obaveza, i toga, što svi ne žive ovde, samo sam provukla informaciju, da nam je tu jedan drg, koji takođe živi u inostranstvu, ali je nastao tajac. Nisam to shvatila ozbiljno, mislila sam da me nisu čuli, pa ponovim, a onda shvatim, da oni nisu oduševljeni činjenicom, da bi i on mogao da se pojavi. Neko me je upitao, „ko je,“ taj i taj“, a neko, „da li si ga pozvala“. Sve sam shvatila i samo odgovorila, da je to naš drug iz odeljenja, te da ga nisam pozvala, da ne brinu. Svi su nastavili priču, kao da me nisu čuli, a ja sam shvatila tužnu činjenicu, da njima i odgovara da on nije tu. Ne znam zbog čega je to tako, jer ja se sa čovekom viđam i van tih druženja, kad god je u Beogradu, i jako se lepo družimo. Razmišljam dalje u tom smeru, čak i da nije moje mišljenje merodavno, ipak je to naš drug, i šta znače ta naša druženja, na koja sam jako ponosna, ako pravimo selekciju drugara. Taman sam se oporavila od tog šoka, ne želeći više da razmišljam, želela sam samo da potisnem tu činjenicu da nam je neko manje vredan, a ja mislila da smo svi isti. Nebitno, kreće, neka priča o odnosu sa Hrvatima, tema, koja izgleda postaje toliko aktuelna, da ni na jednom druženju ne možemo da je zaobiđemo. Bojim se da će uskoro i na sahranama, da se postavi pitanje „koje je nacionalnosti bio pokojnik“, ako je neke, koja ne odgovara prisutnima, onda daj da ga ne sahranimo, ili se povučemo, jer šta mi tu tražimo. U jednom trenutku, jedan od mojih drugara, kaže kako su „svi Hrvati ustaše, i kako to treba konačno da shvatimo“. Zgranuta, jedva dođoh do daha, pa mu kažem, zašto sebe , a i nas truje takvim stvarima. Kažem ja dalje u svom izlaganju, kako su i ovde ljudi veoma neprijateljski raspoloženi, kako se daklarišu kao četnici, a on meni na to replicira „ pa šta“? Nezadovoljna razvojem situacije, a opet ne mogu da ćutim, ja kažem, kako su za mene i jedni i drugi isti. On menja boju, na vratu mu vidno iskaču žile, beči se na mene, i kaže, kako bi ja trebala da obnovim znanje iz istorije. Nemam gotovo ništa da kažem na to, ali ipak ne mogu, pa kažem, da ja veoma dobro znam da su „četnici“, pre početka rata bili regularna vojska, ali su onda postali krvoloci, da li ti isti, ili neki drugi, ali tako su se zvali, pa ja stoga smatram da svako ko učestvuje u bolo kakvim zločinima, pogotovu, protiv svog naroda, da bi se time dodvorio okupatoru, nije normalan. Zato ja sve takve trpam u isti koš, zvali se „četnici“, ili „ustaše“. Pored toga mislim da bismo konačno svi redom trebali da krenemo napred, a ne stalno da se vraćamo nazad. Grozim se bilo kakvog zločina, krvoprolića, ali izgleda da većini ljudi baš odgovara da stalno ubacuju neko zlo među ljude. Morali bismo da se okrenemo nekim lepim stvarima i stvranjem nove budućnosti, što izgleda nije moguće. Mi sebe doživljavamo, kao vrlo velike humaniste, a nismo u stanju da istrpimo druga, koji nekima, iz meni nepoznatih razloga nije simpatičan. Pitam se, kako ćemo i na koji način onda ispoštovati, ili u „najgoroj“ varijanti voleti nekoga, ko uopšte nema veze sa nama? Izgleda da je najvažnije, da nekoga mrzimo, bez ikakvog razloga, ili eto tako iz „principa“, a to kakav je čovek, to nikoga ne zanima. Kuda idete dragi moji, šta se dogodilo, pa ste zaboravili na ljudskost? Volim, ne mrzim, dakle, postojim! To je moje životno ubeđenje, i neka se niko ne trudi, da mi ga oduzme!
Коментари
Постави коментар