NEMA SMISLA

Neke priče nemaju smisla. Želimo mi da im damo bilo kakav smisao, ali ne ide, one nam se dese, a mi se uvek pitamo zašto smo baš mi deo takvih priča.

Ova priča baš i nije samo moja, u stvari ni jedna nije. U svakoj postoji još neko, koga se tiče. Kad sam se najmanje nadala dogodila se.

Počela je pre tridesetak i kusur, godina, jednom velikom ljubavlju, a završila... Tri tačke, uvek prisutne, kao prava interpunkcija kod ovakvih rečenica. Posle njih uvek ima nastavak, zato se uvek obradujem što postoje.

Zavoleh davno jednog „galeba“, valjda je svima jasno o kakvom galebu je reč. Bilo je to mije prvo letovanje bez roditelja. Sad kad razmišljam o svemu i vraćam priču unazad, shvatam zašto su se toliko protivili mojoj samostalnosti. Niko nas valjda ne poznaje bolje od roditelja. Znali su oni kakva sam, hteli su da me zaštite, ali nije im uspelo, većini roditelja to ne uspe.

Nisam ja uradila ništa strašno, ali moglo je da bude drugačije, samo da me nisu pustili na to letovanje. Danas kad razmišljam o svemu, ipak na svu sreću postoji jedna perelepa stvar u ovoj priči, to je moja ćerka.

Krenuh ja tako te večeri ispraćena očevim zabrinutim pogledom i majčinim suzama. Mrzela sam te njene suze, kao i većina ženskih, bile su primerene situaciji i priznajem lažne, jer zašto bi neko plakao, dok ispraća dete na more. Nisam odlazila u rat, već da se provedem.Nisam baš imala neki sjajan odnos s majkom, otac je bio moj favorit, sa njim je sve bilo lakše. Mogla sam, ali nisam se valjda potrudila, da shvatim iz njegovog pogleda, kako na to letovanje ne treba nikako da idem. Kasno je sada, tada sam jedva čekala da autobus krene i da konačno udahnem miris slobode. Sutra ću sve odluke donositi sama, neću morati da brinem da će me neko u tome sprečiti.

Kao i sva putovanja i ovo sam uredno prespavala. Probudio me miris mora i borovine, koji se stidljivo sa suncem uvukao u prilično zagušljiv autobus. Pogledala sam kroz prozor. Divan prizor, vratio me u detinjstvo, kada smo vozom dolazili u Split. Posle Beograda ovaj grad je bio moj glavni favorit, kada ne bi toliko volela Beograd, verovatno bih živela u Splitu.

Moja destinacija međutim nije bio Split, od mog cilja delilo me je još pola sata puta. Kako tad nisam mogla da osetim, da će me tih pola sata ostatak života deliti od pravog života.

Trogir je bio moj cilj. Tamo me je čekala drugarica u svojoj vikendici. Htela je na taj način da mi se zahvali za neku uslugu koju sam joj učinila, a ja sam htela samostalno letovanje i zaborav. Zaborav se odnosio na vezu iz koje sam upravo izašla. Želela sam da odagnam misli, da zaboravim nekoga ko se oglušio o moju ljubav, ali nisam želela novu. Ono što želimo međutim nije uvek ono što nam se desi. Mislila sam da će sunce i more da mi pomognu, ali desilo se nešto sasvim drugo.

Kad sam se odmorila i raskomotila, Goca, moja drugarica je počela da me požuruje. Objasnila mi je da za nekoliko sati treba da se nađemo s nekim njenim društvom u gradu. Kad kažem „grad“, odnosi se na centar, jer njena vikendica je bila malo udaljena, od jezgra. Centar grada je bio na pjaci, trgu, gde je započinjalo svako veče lokalnih momaka i devojaka. Tu su se sastajali i onda odlučivali šta dalje. Izbor baš i nije bio neki, ali oni nisu znali za bolje, pa su se radovali što imaju baš svoj kafe i svoje mesto pod suncem. Prvo se odlazilo u gradsku kavanu, gde se svaku veče plesalo uz lokalni bend, a posle, kad tu zatvore u neku konobu, ili na plažu, gde su vam lokalni momci skidali zvizde i di po koji misec.

Nije se dakle ni naš izlazak razlikovao od već ustaljenog reda. Goca me je doduše upozorila, ne mogu da grešim dušu. Upozorenja su bila dobra za one koji ih žele, ja nikad nisam. Kad god bi me neko upozorio na bilo šta, ja sam baš to volela da uradim, ono što se ne sme. Rekla mi je lepo da se čuvam jednoga iz društva, zove se Toni, a ja baš padoh kad ugledah njegove kao more plave oči.

Narvno da sam celu veče provela i plesala sa njim. On je pričao a ja slušala, na momente mi se činilo da ne dišem, sve što je trebao da mi skine i zvizde i još po nešto dozvolila sam.

Ostatak leta je prošao kao u snu, kao u najjeftinijem ljubavnom romanu Toni je postao deo mene, ja njegov ne znam, to valjda tako ide.

Posle petnaest dana vratila sam se za Beograd. Srce mi je bilo u gorem stanju, nego kad sam otišla. Nisam se čestito oporavila od jedne boli, a sebi sam priredila novu. Patila sam, bila u oblacima, nisam jela, spavala, nisam bila živa. Majka je zvocala, a otac me je i dalje posmatrao zabrinutim pogledom, kao onaj dan na stanici. Njegov pogled me je jedino vraćao u stvarnost, ali nažalost, to je kratko trajalo.

Toni je počeo da piše pisma. Saznala sam da je otišao na brod, navodno je tako hteo lakše da preboli to što me nema. Onda je stiglo i pismo u kome me je optužio kako sam ga lagala, kako on zna da mi je bio samo morska ljubav i da mu više ne pišem, ne želi me.

Godinu dana nisam znala ništa o njemu. Družila sam se intenzivno sa Gocom, imala sam utisak da sam tako blizu Tonija i da će se on ipak predomisliti i shvatiti kako je bio nepravedan. Kad je jednog dana stiglo pismo, znala sam da je od njega.

Počelo je ponovo. Izvinio se za sve što je uradio, imao je objašnjenje. Želeo je da me zaboravi, zbog daljine, zato je sve to uradio. Nije uspeo i zato me je molio da se udam za njega i dođem u Trogir.

Svi koje sam poznavala, da ne pričam o roditeljima, pokušali su da me odgovore. Govorili su mi da neću izdržati, da nije sve to kao leti, da sam ja dete sa asfalta... Opet tri tačke, nemam šta dugo da stavim, spisak je bio dugačak, zašto to ne treba da uradim. Nisam naravno poslušala nikoga. Toni i ja smo se venčali nekoliko meseci kasnije. Možda je trebalo da odustanem kada nam se svadbena torta skoro istopila do restorana, ili kada je vlasnik restorana rekao da ne možemo imati muziku, jer mu je neko nedavno umro. Trebalo je odustati, ali ja sam bila hrabra, ili luda, sad više ne znam.

Godinu dana kasnije rodaila nam se Selena. Bili smo presrećni, ili smo bar mislili da jesmo. Trudila sam se da se utopim u sredinu, sve sam promenila, govor, navike, ja jesam, ali Toni... Trudio se da što manje budem svoja, da budem njegova ptica u zlatnom kavezu.

Pokušala sam ja, nije da nisam, da i on nauči nešto od mene, bezuspešno. Kad sam shvatila koliko to nema smisla, mislila sam da će se ipak nešto desiti, da će on shvatiti koliko sam ja nesrećna, ali... Nije Toni ništa shvatio, a nije shvatao ni našu ćerku. Kad je Selena napunila petnaest godina odlučila sam da napustim svoj zlatni kavez i Tonija.

Danas Selena i ja živimo tamo odakle sam pobegla u bolji život, sledeći srce. Vratila sam se u Beograd, ipak sam ja dete sa asfalta, trudila sam se, Bog mi je svedok, ali...

Posle ove poslednje tri tačke, samo kratak rezime. Selena se udala, mislim da je našla sebe, ima dve divne devojčice. Udala sam se i ja, po treći put, ali ovoga puta je to zbilja zrelo i pravo. Ovoga puta me srce nije odvelo na pogrešan put.

Toni se oženio, nek mu je sa srećom. Pitam se samo koliko može da bude srećan, pošto je zaboravio da ima ćerku, o unukama da ne govorim. Muškarci su, naravno ne baš svi, ali većina, oni su nedovršena bića. Dok je Bog delio onaj manir „pokazati šta osećaš“, većina njih nije bila prisutna. Naljutio se na Selenu zato što je odlučila da ode sa mnom. Mislim da svako ima pravo na svoj izbor, ali niko nema pravo da se trudi da nam pokaže koliko nas „ne voli“, jer ja znam da je voli, ali eto ponaša se kao gospodin Limeni. Možda će mu jednog dana srce proraditi. Možda će mu ga u nekoj „zemlji čuda“ udeliti, ali bojim se da će tada biti kasno za sve, za njega najviše. Možda, možda možda, tri tačke će verovatno i ovaj put poslužiti, a možda se nešto i promeni. Meni je svejedno, ali zbog Selene, zbog unuka, volela bih.