NIKAD NEĆU

                                             NIKAD NEĆU

Ovo je možda malo nedovršen naslov. Bolje je tako, ubacim crva, i svako ko ga vidi, poželeće, sasvim sigurno, da bar na preskok pročita, kako ću taj naslov opravdati. Možda i neću, možda će neko očekivati mnogo više, nego što jedan naslov može da pruži u daljnjem tekstu, iskreno nije me briga. Ko želi neka se pridrži, neka čita, ko ne želi, opet dobro, ostaće uskraćen za jednu zanimljivu priču. Zvuči neskromno, ali to sam odavno naučila, da skromnost nikome nije donela ništa dobro, te sam tako i ja prestala da koristim tu „vrlinu“.

Nikad neću, evo da se osvrnem na naslov, imati uz sebe ljude,koji će moći da me prate. Šta bi to trebalo da znači. Šta znači pratiti nekog. Pratiti nekog, konkretno mene, znači biti spreman na akciju, pa i reakciju svakog trenitka, u svakom pogledu, što je više moguće napredovati u praćenju osobe poput mene. Imam godina, nije bitno koliko, ali rećiću samo to, imam ih mnogo, ili dovoljno, možda lepše zvuči. Dovoljno, pitam se, šta bi pa to trebalo da znači. Dovoljno da mogu da svakog desetog i dvadeset petog u mesecu ostvarim pravo na deset posto u radnji, dok kupujem sitnice, koje život znače. Malo li je, naravno da nije, sasvim je dovoljno, da eto malo profitiram. Dovoljno je i za besplatnu vožnju, u svim zonama i na svim linijama. Kažu besplatna, a ono, treba da platiš. Jeste to nešto sitno i na godišnjem nivou, ali da je i dinar, nije besplatno. Dobro, šta me se pa to tiče, eto iamam dovoljno za sitnice, koje život znače. Ipak, ja nikad neću uspeti da skupim ekipu, koja će biti spremna, da samnom luduje. Volim da tulumarim i šta me briga, koliko godina imam, i da li sam tamo negde najstarija, ili nisam, neka su svi mlađi od mene, ali ja imam argumente. Imam energije, za dvoje, imam snage, možda za jednoga, to je zato što ne mogu da podignem pedeset kila, al’ ni to me nije briga. Nikad neću ni da ih dižem, a i oni, koji bi trebali da imaju snage za pedeset kila, nemaju ni za litar mleka.

Poželim tako da odem u kafanu, da ostanem do zore, ili neki dobar džez klub, gde je sumanuto otići u osam i vratiti se kući u deset. Nikad neću da razumem ljude, koji su sebe precrtali, još pre nego su se rodili, ili čak i nisu, nego su živeli, tamo negde do dvadesete, a onda su zaključili da neke stvari više nisu za njih. Želim da dočekam zoru, tamo negde uz reku, da mi neko svira gitaru, i da vrbe plaču zajedno sa mnom. Nikad neću naći nekoga, ko će mi to priuštiti, jer mene je teško pratiti. Želim da jedem burek u zoru, vruć, tek izvađen iz peći, da mi neko bariton glasom recituje Lorku, dok ja ispijam poslednju kap jogurta i jedem poslednji zalogaj masnog bureka. Želim da oni koji imaju isto godina kao ja, koje i nisu baš neke godine, ne budu hronično depresivni i umorni. Želim da slušam „Nedaj se Ines“, i da imam skim ostati mlada, i da niko ne poželi da ostari. Nikad neću, moći ono što želim, jer očigledno, je neko čudno vreme pregazilo sve one tamo iz pedeset i neke, tako da ja zaista nikad neću dočekati te zore, ni dodirnuti ispod stola kolenom nekog, ko je moja generacija. Nikad neću, jer oni ne umeju da me prate.