PRAVILA KOJA NE ZNAČE ŽIVOT

Ćerka jedne moje poznanice, nedavno se porodila. Naravno sreća se uselila u njihov dom, kad je to malo nedužno biće stiglo. Neću reći kojeg pola je dete, jer to nije bitno. Bitno je ono što sam ja osetila u tih nekoliko trenutaka, dok sam posmatrala to maleno biće, koje je bezbrižno, podignutih ručica iznad glave spavalo u svojoj „obojenoj“ kolevci. Prva misao mi je bila, zbog čega uvek još na početku života svojoj deci obeležavamo put. Zašto bi dečaci morali da budu u plavom, a devojčice u roze. Znam puno devojčica, kasnije žena, koje ne podnose roze boju. Nisam ih nikad pitala zbog čega, ali je moguće, ako ću se na trenutak igrati psihologa, da je to baš zbog toga, što im je to neko nametnuo. Sa dečacima i muškarcima je priča malo kompleksnija. Oni, ako ne vole plavu, vole recimo roze, to je jako loše, po meni pogrešno shvaćeno u okolini u kojoj se nađu.

Ne želim ni tu priču da produbljujem, jer nije mi namera da na to bacim glavni akcenat. Ono o čemu sam nastavila da razmišljam, dok sam stajala pored kolevke, je to, kako eto to biće sad bezbrižno spava, a ne zna šta ga čeka. Glupo, svesna sam toga, niko od nas ne zna šta nas čeka. Niko od nas ne proživi svoj život, od trenutka, kada toga postane svestan, onako kako želi. Kada malo biće uhvati neki mesec, počinjemo da ga prehranjujemo, naravno sve po svome. Nije to bukvalno po svome, reći će neko, već po tome kako nam pedijatar naloži. Moje razmišljanje ide u pravcu, ko je ikada pitao to malo biće, voli li to da jede. Odgovor je bez razmišljanja,“ niko“. Dobro, ne možete bebu da pitate, ali zar njeno negodovanje, dok je hranimo, nije odgovor „ ne volim to“! Niko od nas na to ne obraća pažnju, nego se svim silama, i načinima, trudimo, da beba pojede sve. Pevamo, skačemo, vozamo se s njom u liftu „gore dole“, a beba nas gleda u čudu, a onda joj mi, dok se ona čudi i otvara usta, uvalimo ono što ne voli, uz ratni poklič „bravo“!

Gledam i dalje bebu. Divim se njenoj mirnoći i bezbrižnosti. Ne zna šta je čeka, u surovom svetu, koji smo sami stvorili. Tačno, niko drugi, nego mi, jer mi smo ispisali sva ta pravila, po kojima treba živeti. Mi smo odredili da treba ustati ujutru rano, da bi nam dan bio uspešan, da onda treba raditi od 07-15h, pa uredno, pravo kući s posla da se ručak ne ohladi. To što nismo gladni u tom trenutku, ili bismo posle napornog posla, da malo prošetamo, to nas niko ne pita. Mi smo takođe odredili, da moraš posle obilnog ručka, samo nekoliko sati kasnije da večeraš, jer je tad vreme za večeru. Ko to kaže, pitam se, naravno, opet „mi“, jer to predanje se prenosi, s kolena na koleno. Priznajem, da se za nijansu to u današnje vreme promenilo, jer nam tempo života objašnjava, da ne može sve da bude, kako smo mi smislili. Naravno da ne može, a zašto, to ni mi sami ne znamo. Niko se od nas nije zapitao, zašto bar jednom nismo pokušali da nešto promenimo, počev od banalnog, da recimo jedemo, samo onda kad smo gladni. Možda će to biti jednom dnevno, ili pet puta, neka bude, kako bude, samo da nije na silu i da nam prija.

Izgleda ipak da nije poenta življenja, da ti prija, već da se što više mučiš, pa da onda sutra deci možeš da pričaš, kako si se jako namučio i žrtvovao, da bi njima bilo bolje, a eto oni to ne cene. Deca te naravno gledaju u čudu, nije im baš jasno šta pričaš. Oni malo hrabriji se usude, pa pitaju, zašto si morao da se mučiš i žrtvuješ, niko to nije od tebe tražio, a i zar ti nije drago što su oni, deca, svi izrasli u dobre ljude. Naravno onda ti kao roditelj pozeleniš i promeniš sve boje, jer ko je on, ili ona, da ti tako nešto kažu. Pri tome te najviše pogodi, što je to istina. To nas isto uče od malih nogu, da moramo da poštujemo starije, i pravila koja postoje, jer sve je to smisao života.

Osmehnuh se tom malom biću. Poželeh za kraj našeg druženja, a na početku njegovog života, da kada za to dođe vreme, nauči da poštuje samo sebe i svoja pravila. Koliko će to biti moguće, neizvesno je. Kao što smo stvorili sva ona glupa pravila „moranja“, treba da pronađe način da stvori svoja pravila „ne moram“ ništa, a „mogu sve“. Papirić sa ovim rečima, trebalo bi staviti pod jastuk, bilo koje boje, nedužnim malim bićima, da znaju kako da koračaju kroz život, da budu svoji. Živeti po tuđim pravilima, znači nemati svoj život, a onda ni tvoje življenje nema pravi smisao. Jasno vam je sada, zašto na samom početku, ne rekoh, da li je beba „žensko“ ili „muško“. Shvatate, da to u životu nije bitno, zavisi, kako se ko snađe, mada smo mi i tu povukli jasnu crtu, i napisali jasno pravilo, koje ne retko potkrepljujemo rečenicim: „ baš dobro što je dečko, da se ne muči u životu“. Ne znam ko je tačno ovo smislio, ali tek to nema nikakvog smisla. Roze ili plavo, sasvim svejedno, život treba obojiti sa puno boja, tek onda ima smisla!