PREDRASUDE

                                                        Fotografija skinuta sa interneta



Kada izgovorimo njeno ime, zvuči obično. Zvuči, kao i svaka druga reč iz svakodnevnog govora. Njeno veličanstvo predrasuda. Ne moramo je ni izgovoriti, mi je odrađujemo, tako što o ljudima i životu sudimo, pre nego što išta znamo.

Svesno ili nesvesno, svako od nas je bar jednom u životu bio žrtva predrasude, jer je ona svuda oko nas. Počevši od najranijeg detinjstva. Birajući nam odeću roditelji postaju žrtve predrasude. Plavo za dečake, roze, za devojčice. Ukoliko neko odluči da svom detetu muškog pola, obuče nešto roze, stiče se pogrešan utisak, i obrnuto. Takođe, vlada mišljenje, da postoje muški i ženski poslovi. Ukoliko se devojčica igra autićima, čudno je gledaju, kao i na dečaka, koji oblači lutke, ili kuva. Nesvesno svakoga dana, kroz ceo život, mi svoje mišljenje namećemo drugima, jer smo rođeni s predrasudama. Recimo ne želimo da nas operiše žena hirurg, jer su muškarci u tome bolje. Zašto tako mislimo, niko ne zna. Isto tako ne želimo da uslužimo nekog ko je po našem mišljenju sirotinjski odeven, jer taj sigurno nema čime da plati. Sama sam se kao pisac susretala s ljudima,  koji su puni predrasuda. Mnogi mi nisu ukazivali poverenje, jer nisam po njihovom mišljenju, dovoljno pznata. Ukoliko se neko i zainteresovao za ono što ja radim, nailazio je na komentare svojih nadređenih: „Zašto ste je ugostili u svojoj emisiji, pa ona nije poznata“. S početka sam se neprijatno osećala, zbog svih takvih i sličnih komentara, a onda sam odlučila, da postanem gluva i slepa, na sve to i dignute glave, i stavom „ja to mogu i moram“, koračam napred. Možda mi se čini, ali ljudi su počeli drugačije da me posmatraju. Opet predrasuda, ja i dalje radim ono što me veseli, pišem, a nisam ni postala poznata. Nikad mi nije bila u potpunosti jasna ta reč, šta znači to, biti poznat. Mislila sam da je bitnije ono što radim i kako radim.

Pomislim nekad, da to sa predrasudom i nije tako ćesta pojava. Ubrzo shvatim da se na žalost varam. Shvatila sam, da i sama nekad imam predrasude, pogotovo, kad su moji najbliži u pitanju. Volim recimo deci da kažem, da ne urade nešto što žele, jer to „nije za njih“. Sreća je što to što kažem, ili mislim, ne traje dugo. Vrlo brzo se trgnem i odbacim takve stavove.

To pokazuje samo, koliko nismo svesni, da smo zaroblejnici predrasuda. Često ljudi sa kojima dolazimo u kontakt, ne izgovaraju ono što misle. Misle da su, ako nas ignorišu, pronašli način da sa nama ne ostvare saradnju, a da ispadnu fini.  Dok to ne shvatimo, pišemo, zovemo, ali odgovora nema. Oni koji su uporni opstaju, dok drugi postaju večne žrtve predrasuda. Već godinama, pokušavam da nađem odgovor, dokle će trajati to vrzino kolo. Pitam, kucam na vrata, izlažem, odbijaju me, ja odustajem, ili uporno nastavljam, i tako u nedogled. Jedino rešenje i odgovor, na sva moja pitanja, se zapravo nalaze u rečima, mogu i hoću. Tada mi se nametne, ono neizbežno „ali“...  Njega pokušavam da ga gurnem pod tepih, jer to „ali“, ide na ruku predrasudi. Ne znam zašto je to tako. Ono što znam, je da moram pronaći način, da svima koji mi ne veruju, pokažem, kako nisu u pravu, već su samo žrtve predrasude. Nemam moć da iskorenim tu pojavu, ali imam moć da je ignorišem.