DALMACIJO EVALA TI BILO

Neki pitaju iz radoznalosti, neki onako, tek da nešto pitaju, a nekima iz očiju viri sumnja, ali ćute, ne kažu ništa. Pitaju najčešće, zašto svake godine idem baš u Split. Trudila sam se ranije da objasnim, a onda shvatim, da ljudi najčešće pitaju, tek da bi pitali. Čak ni ta sumnja, za koju misle da je neprimetna, nije sumnja, nego radoznalost. Mnogi nisu nikad ni bili, ipak većina jeste. Većina je iz bivše zemlje bar jednom u životu, ako ništa, prošla kroz Split, odlazeći u neka manja mesta u Dalmaciji. Da li su kampovali, ili unajmljivali sobe, kod onih zabrađenih baka, što bi ih čekale kad siđu s voza, ili autobusa, te uz sobe nudile i prošek i vino, i maslinovo ulje. Išlo se i niko, nikoga nije pitao, zašto baš tamo. Neko će to povezati sa nekim boljim, srećnijim i mirnijim vremenima. Nisu se promenila vremena, nego ljudi. Upijaju razne priče, veruju neproverenim informacijama, i zato osećam uvek, pa i sada potrebu, da kažem, glasno, najglasnije, da nema loših vibracija, ni loše energije. Ljudi kao i ovde trude se, da od nemogućeg naprave moguće. Trude se da sa što manje novca opreme svoje školarce, da skupe kao mravi što više toga, za dugu zimu, gledajući zavidno u one "cvrčke", koji uživaju, sedeći na njihovoj rivi, kupaju se na plaži, i bezbrižno leškare. Ipak, pronađu negde neki mali atom dobre energije, da se nasmeše usputnom prolazniku.

Išla sam onako bez cilja, grickala kokice, koje su delili na ulazu u novootvoreni market. Divne, slasne, prelivene puterom. U susret mi je dolazila žena, osmehivala se, i pokazivala svoje divne bele zube. Možda su tako beli i lepi zbog sunca i mora, razmišljam, a žena mi kao da se znamo godinama, u prolazu reče: "Dobar tek"! Pogledam je najpre zbunjeno. Ne poznajem je, a ona mi se ljubazno javila. Bože, kako sam nepristojna, pomislih i brže bolje se zahvalih ženi. Zaista bi mi bilo jako žao, da nisam. Ležerno je nastavila dalje, možda ima neki problem, možda je kod kuće čeka stotinu poslova, ali ona je odlučila da pozdravlja prolaznike, i nije je briga, odakle koji dolazi.

Malo dalje na pijaci, u delu gde se prodaje voće, upitah prodavačicu, obučenu u nošnju, na trideset i nešto stepeni, smem li jednu smokvu. Pogledala me je, i opet dobih osmeh. To lice prepuno bora, išibano od sunca i mora, razvuče se u prelepi osmeh. Uzela je malu vrećicu i stavila mi nekoliko smokvi:

- Evo ti ćerce, da imaš za po putu! Odakle si?
- Iz Beograda!
- Moj sin je tamo studira, sad je u Amerike. Bila sam i ja jednom u Beogradu. Svi su volili kad donesem vina i pršuta...
- Hvala za smokve - rekoh - dođite opet u Beograd!
- Nisan ti ja ćerce više za velike vijađe. Stoj mi dobro i pozdravi Beograd!

Ceo dan mi je posle svih tih susreta bio divan. Biće i onaj sutra. Sutra je u Solinu Mala Gospa, zaštitnica grada. Ceo grad slavi. Može vam se desiti, da vas ljubazni domaćini pozovu, da nazdravite s njima, da probate neku od delicija, koje su na stolu. Soparnik, tanko testo sa zeljem, neka vrsta tamošnje pice. Stranci ga kupuju kao ludi, a volim ga i ja, mada sebe nikako ne smatram strankinjom. Tu sam nekako domaća. Prosto ne mogu da zamislim ni jedno pozno leto, bez da budem u Solinu, kad se slavi Mala Gospe. Kod nas Mala Gospojina, trinaest dana kasnije, kao i svi verski praznici. Datumi nisu isti, ali ljudi slave i jedni i drugi. Pune trpeze, pečenje, kolači, sve miriše i mami. Zabavni park, ringišpil, na kojem obavezno moram da napravim krug, da se vinem u visine, daleko od svih koji žele i misle zlo. Ljudi su povodljivi, i jedni i drugi, a zapravo su isti. Ima dobrih, ima loših, i kod jednih i kod drugih. Nekad smo bili jedan narod, sad govorimo "mi"i "vi". Neka bude i tako mislim se, ali volimo jedni druge.

Možda mnogo tražim, možda to nije moguće. Moguće je zaključujem sama za sebe, moguće je, jer sve nas muče iste brige, ako ih podelimo, biće lakše. Probijam se kroz gužvu. Želim da budem pozitivna. Smešim se, ljudi mi uzvraćaju osmeh. Život je lep, samo ako mi to želimo. Želim da niko ne misli loše o ljudima u Splitu, jer su dobri. Želim da niko ne misli loše o ljudima u Beogradu, jer smo dobri. Želim da niko ne donosi zaključke, pre nego se sam uveri, kako je tamo negde, gde možda nikad nije bio. U daljini se čuju glasovi. Oni divni tenori, baritoni koji zvuče kao jedan, zvuk gitare, mandoline, miriše more, i borovi, lavanda i ružmarin. Udišem duboko svim svojim čulima, želim da sve to ostane što duže u meni, čujem galebe kako klikću, lipo mi je. Odlazim i nosim sa sobom dobrotu i lepotu. Adio Dalmacijo, evala ti bilo! Dobar dan moj Beograde! U mom srcu ima mesta za sve! Neka tako bude u srcima svih ljudi, ma gde bili!