NEIZBEŽNI MARULIĆ

 Ko jednom oseti tu atmosferu, taj posebni miris mnoštva starih, novih, objedinjenih u jednu reč knjiga, postane zavisnik, kojem nema pomoći. Tako mi nije bilo dovoljno što mi je više od polovine kofera, bilo posvećeno toj mojoj zavisnosti, već sam bila srećna kao malo dete, kada ugledah plakat , šetajući Splitom. U biblioteci "Marko Marulić" održava se festival svetske književnosti. Eh, da sam još mogla postati pticom, pa da letim na relaciji Zagreb - Split, jer je bio paralelan program.

Kad su takve situacije u pitanju, obično utešim sebe mnogo korišćenom rečenicom "ko zna zašto je to dobro", jer da je trebalo da bude drugačije, bilo bi. Zbog malo dana, i bogatog programa, koji je obuhvatalo moje letovanje u Splitu, odabrah sebi jedan događaj, od ponuđenih u ovom hramu kulture. Moj omiljeni kolumnista Ante Tomić, nije bio zastupljen u splitskom programu, samo u zagrebačkom, inače bih sasvim sigurno bila i na toj promociji. Nekako, valjda po pravilu, kod kuće većina njih nema pristalice, pa sam tako ostala bez britkih Tomićevih kolumni.

Mirko Božić pisac iz Mostara je bio moj odabir iz festivalske ponude. Zbirka priča pod naslovom "Kristalno zvono", je zapravo autobiografska ispovest autora, koji je kao mali dečak, od svega deset godina, zahvaćen vihorom nepotrebnog rata, sa svojim roditeljima, otišao iz rodnog Mostara u Makarsku, u izbeglički kamp. Oni koji taj vihor nisu osetili, koji su o svemu bili "obavešteni" jedino iz medija, ne razumeju, a ni ne moraju, jer i ne može to da se razume. Ne možeš pogotovo da razumeš, kad imaš deset godina, zašto te sad sused, koji je do juče kafenisao s tvojim rodireljima, i slavio i svoje i tvoje praznike, sada gleda popreko, ili nešto mnogo gore.

Autor u svojoj zbirci pokušava, da sve te grozne vihore rata upakuje, na jednostavan način u sveščicu svoje majke, iz koje je ona po raznim receptima, pravila divne slasne kolače. Nije bilo bitno, da li su kolači baklave, ili torte, ili kremšnite. Bitno je bilo, da se uz njih divanilo, pričalo, ćakulalo. Toga više nema, možda će ponovo biti, ali u Božićevim pričama, koje će večno živeti, ima tog mešanog duha i humora, koji je vekovima spajao tri nacije.

Autor nas je počastio pročitavši dve priče iz zbirke. Jedna o domaćoj čokoladi, ili čikolati, je ostavila poseba utisak na mene ( "Čikolata " ). U njoj posle recepta za domaću čikolatu, koju su skoro sve majke za ratnog vremena pravile u nedostatku one kupovne, kreće stvarna životna priča. Pošto je po receptu u čikolatu išao i "kraš exspres" ( generacije osamdesetih nisu mogle da zamisle ni jedno jutro koje nije započelo, sa dve tri kašičice "kraš expresa, razmućenih u mleko ). Danas, je taj napitak  mnogima nepoznat ( mrvice čokolade, spakovene u kutiju, na čijem se dnu nalazila igračka ), onaj ko dobije vozić, ili vlakić, sreći nije bilo kraja. Tako se i autor seća voza, sa masnim, prljavim prozorima, kojim se odlaziilo daleko negde u neki svet, bežalo se, glavom bez obzira, ne znajući da li će ikad biti, ono što je bilo.

Posebno je u meni probudio emocije, i rasplakalo me, je deo na kraju, gde autor kaže, da se tako gledajući u te zamagljene prozore i roditeljska zabrinuta lica, setio, kako je jednom dobio taj vlakić u "kraš expresu", a na njegovoj pruzi nije bilo ni ubistava, ni samoubistava, već samo miris kakaa i domaće čikolate. Na kraju da samo još kažem, nešto o naslovu "Kristalno zvono". To nije ni jedno drugo zvono, nego ono za kolače, i životne sitnice, koje nas na koricama knjige mame i podsećaju, da je život možda najlepši, kada ga posmatramo ispod tog zvona, gde ima divnih mirisa, raznih začina, vanile, cimeta, i još po nečeg, koje nas vraćaju u te bezbrižne daen našeg života, štiteći nas od zla, koji je sve češće prisutan u našim životima.

Naravno da sam se tokom promocije, prisetila i mog gostovanja u "Maruliću", i poželeh neskromno, da ponovo sednem za sto, odakle ću publici govoriti, o svom novom romanu.