PASIVNIM OTPOROM PROTIV NEKULTURE

                               

Možda ne zvuči baš ohrabrujuće. Kad se kaže da je nešto pasivno, to povezujemo sa stanjem mirovanja, slabe aktivnosti, ali to ipak nije tako. Jeste to teži put, izabrati borbu pasivnim otporom, izabrali smo teži put, ali se ipak možemo nadati da na kraju izađemo kao pobednici. Možda i nećemo izaći kao pobednici, ali ćemo sebi moći reći, da nam je savest mirna, jer smo pokušali i nismo odustali.

Večeras je u biblioteci „Milutin Bojić“ u okviru čajanki, u 7, otvorena sezona tribina, koje veoma požrtvovano organizuje urednik biblioteke Karlo Astrahan, koji polako, ali sigurno postaje prepoznatljiv ne samo u Beogradu, već i po drugim gradovima Srbije. Upravo je gospodin Karlo izabrao taj pasivni otpor, da se kulturom bori, protiv najezde nekulture svuda oko nas. Biblioteka Bojić je postala mesto, gde se redovno okupljaju ljubitelji književnosti i lepe reči. Tu uvek imate šta da čujete. Tu se okupljaju vrsni pesnici, prozni pisci, glumci, profesori, jednom rečju, ljudi koji imaju šta da kažu, i od kojih možete mnogo toga da saznate iz svih oblasti kulture.

Gosti večerašnje tribine bili su Aleksandar Dunić glumac, Milan Lane Gutović glumac, te Milo Lompar, profesor. Govorilo se upravo o načinu na koji svako može dati svoj doprinos u borbi protiv nekulture. Možda su to sve sitnice, kad se saberu, ali ako svako od nas doprinese toj borbi, jednom malom sitnicom, napisavši, recimo pesmu, priču, ili naslikavši sliku, sve to onda raste u nešto što postaje veliko i jako i počne, malo po malo da potiskuje razne kičeraje iz upotrebe. Svakodnevno pratimo Tv program, i svako može da odabere ono što mu najviše odgovara. Zanimljivo je da ima sve manje programa, koji nam šalju neku kvalitetnu poruku. Sve je više materjalizacije uma. Mladi naraštaji se uče, da su materjalne vrednosti od većeg značaja za život, od duhovnih. Sve češće se čuje rečenica, da najpre treba napuniti stomake, a posle dušu. Jezik postaje siromašniji, jer se trude da što konfuznije objasne ono što žele. Ne kažem da treba biti gladan, ali šta vredi da si sit, da ti je stomak pun, kad ti je duša prazna. Poznato je da su najveći umetnci, koji su za života stvorili mnoga značajna dela, mahom bili jako siromašni, i često gladni, ali im to nije smetalo da stvore dela, koja i dan danas žive. Za mnoge se saznalo tek posle njihove smrti, kao i za njihova dela, ali ih to nije sprečavalo da predano rade, ne obazirući se na to što njihova umetnost nije naišla na prihvatanje.

Gospodin Gutović je na duhovit, sebi svojstven način ispričao priču o mecenama, koji su generacijski pomagali kulturu. U prvoj generaciji, kaže glumac, su se dobro hranili i sve je bilo posvećeno jelu. Druga generacija je već počela da pridaje važnost kinđurenju i ulepšavanju. Treća je bila posmatračka. Već od četvrte generacije, pa na dalje, su počeli da razmišlaju da bi mogli da počnu da neguju i pomažu kulturu, dajući im uglavnom finansijsku pomoć. Ovi naši, nastavlja dalje glumac, misleći na vlast, oni još uvek samo jedu. Pošto još nisu stigli dalje od jela, valjda zato i odvajaju tako malo za kulturu, jer šta bi onda ostalo njima, kako bi se nahranili, kada bi više novca odlazilo kulturi. Kultura je sve više u zapećku. Ipak gledajući koliko su posećene čajanke u Bojiću, koje traju već četvrtu sezonu, izgleda, da nije baš sve tako crno. Imajući u vidu i to, koliko su posećene pozorišne predstave i koncerti na Kolarcu, ipak ima ljudi, koji se, eto upravo na taj, pasivan način bore protiv najezde raznih rijalitija, Pinkova i Hepija. Gospodin Lompar je dao primer Češke, gde se ljudi bore pasivnim otporom, i to je postalo deo njihove kulture i svakodnevice. Kada u neki restoran u Češkoj uđe neki političar, kojeg narod ne voli, dvadeset ljudi ustane i napusti objekat. Ne znam baš, koliko bi kod nas bilo to izvodljivo, jer oni koje mi ne volimo, ne idu na mesta, gde ih možete bojkotovati.

Na kraju smo ipak svi došli do zključka, da ne smemo odustati. Svako mora dati svoj doprinos mukotrpnoj borbi protiv nekulture, tako što će se truditi, da bar pokuša, ako ništa drugo, bar možemo svoju decu i nabliže učiti, šta da slušaju, čitaju, gledaju, oni će posle učiti dalje svoju decu, tako da ipak nije sve izgubljeno.

Posle čajanke u Bojiću, produžla sam na Dorćol u klub „Džezva“. Tamo je mlada pesnikinja i novinarka Sofija Živković proslavila svoj rođendan, organizujući poetsko veče omaž pesniku i esejisti Dušanu Matiću. Sve kao da je planirano, da se nadoveže na temu iz Bojića. Divan način je ova mlada žena odabrala, da proslavi svoj rođendan, okupi oko sebe drage ljude, koji će govoriti poeziju Dušana Matića, a takođe i svoju poeziju, u dva kruga čitanja. Bila sam presrećna. Gledala sam ta nasmejana lica mladih ljudi, koji izgledaju tako krki, a pišu tako jaku poeziju, i to je njihov doprinos u borbi protiv silikonskih pevačica, i razarajuće turbo folk muzike. U „Džezvi“ je sve „zakuvano“ u fazonu bluza i džeza, koji se slušao u pauzi, između stihova.

Na kraju ću parafrazirati jednog od pesnika, koji je  govoreći svoje stihove rekao, da se trebamo naoružati besom i pucati u mrak. Neminovno mi je kroz glavu prošla priča Laneta Gutovića, da stanar Novog Beograda stepuje tako što u stanu upali svetlo i gazi po bubašvabama. Ne treba paliti svetlo, pesnik je u pravu, treba pucati u mrak, jer efekat je veći, kada uništavamo neprijatelja, a on nas ne vidi. Sve je znači vezano za pasivni otpor, kojim se sporije dobijaju pobede, ali ipak ne sedi se skrštenih ruku. Okružena svojim mikro svetom, napustila sam „Džezvu“ i krenula u mlaku septembarsku noć. Sutra će svakako svanuti novi dan, padati kiša, ili siajati sunce, hteli mi to ili ne, ali ne smemo zaboraviti na najvažniji zadatak, kulturom se boriti protiv nekulture, svako na svoj način. Narod, koji je potkovan kulturom je jači od onoga, ko istu zakopava, zato što još uvek samo u jelu nalazi zadovoljstvo.