PESNIK KOJI NASLUĆUJE TIŠINU

                                                   
                                                      Fotografija Bojana Boka Durman

Po ovako kišnom i tmurnom danu, obično teško izlazim. Danas me ništa nije moglo sprečiti, da se po kiši prošetam, i oslušnem tišinu, koju je pesnik Srećko Aleksić naslutio i smestio među stranice svoje pete zbirke pesama, i naslovio je baš tim rečima, koje sam ja malo ispreturala, a sređene glase „Tišina koju naslućujem“. Čula se baš ta glasna tišina, večeras u biblioteci „Milutn Bojić“, gde inače ništa ne može da se desi, a da se ne ureže duboko u oko, sluh i dušu svakog ko se tamo nađe. To su neke nevidljive niti, kako i sam pesnik reče, kojima se dugme ušiva u srce. Ušiva, zakopčava, bilo na koji način ostaje dugo u nama. Slike u glavi, koje se smenjuju svake sekunde, utkane u recenzije, i poeziju, koja u trenutku, otklanja oblake, zaustavlja kišu, iza koje ostaje duga. Duga, kao paleta predivnih osećanja, jer niko od nas nije mogao ostati ravnodušan, na ono što nam je pesnik večeras poručio svojom poezijom. Voda nas čisti, u njoj se nalazimo u mnogim trenucima od početka do kraja života, tako nas čisti i lepota, lepota života, o kojoj pesnik peva i u najfinijim molovima poručuje, da se životu treba radovati, pa nam sve to zvuči, kao deveta sinfonija, oda radosti, jer sutra, će svakako svanuti novi dan, hteli mi to ili ne, pa ga valja s radošću dočekati.

Srećko Aleksić je svakako večeras svima nama pokazao, kako vreme leti, a da ni ne osetimo, vrti nas, kao na ringišpilu, vodi kroz život, koji je nekad lep, nekad loš, ali svakako veliki zavodnik, koji nas vodi i gde želimo, i gde ne želimo da se nađemo. Poručuje nam, da život moramo voleti, uživati u njemu, iskoristiti trenutak, jer ako to ne učinimo, izgubljeno ne možemo da vratimo. Pesnik nam u jednom trenutku kaže „Može mi se“! Pita, da li će ljubav da traje, ako bude ljubio, vragolastim sjajem oka, ako se sumrak pojavi sa hiljadu ruža, pa veli da mu se iz inata može, da će sa hiljadu ruža napraviti zvezdani most, pa da ko želi skočiti u reku, neka se zna, da je umro od ljubavi.

Eto kao što sam ispremeštano započela, ispremeštano i završavam. Bezočno sam na svoju ruku ispreturala reči pesme „Može mi se“, jer je to znak, da sam je kao dugme u srce ušila, i da će tu dugo ostati, kao i ostalih sedamdeset devet, samo je ova, ostavila valjda najjači utisak, pa sam rekla sebi, kako mi se može, da je malo ispreturam, dok bacam bordo sako, na krevet zore. Slike se i dalje vrte u mojoj glavi, pesme i reči prepliću, ulaze jedni u druge, duša mi se raduje. Šareni kaleidoskop, ti šareni staklići, koji život crtaju, pletu, poput pletilje, vezu poput vezilje, a to je sve što Srećko Aleksić radi, dok prikovani za mesto slušate njegovu poeziju. Bravo pesniče, da su meteori padali, i tornada duvala, ja bih večeras bila tamo gde si bio ti, da zajedno slušamo tišinu!