HAJDE DRUGI PUT DA POPIJEŠ VIŠE

                                                               Fotografija Dejan Srzić

                                   

Vraćamo se sinoć iz provoda. Vikend je, i to onaj lepši deo, subota. Nedelja je zapravo kraj, pa je ni ne računam u vikend. Lepo mi je započeo dan. Druženje sa prijateljicom i njenim mužem. Malo se vratih unazad, da bih dala na jačini, i lepoti jučerašnje subote. Posle toga dečji rođendan, familijarno okupljanje, a onda dolazi veče i koncert u Guarneriusu. Moja draga prijateljica Antonija Mirat, operska diva, čarobnog sopran glasa, njeni gosti, i ja među njima, sa svojom poezijom. Bilo je zaista prelepo, i dirljivo, i opet sam se rasplakala na jednu pesmu koju je otpevala i posvetila je svom ocu, mom prijatelju, kojeg nažalost više nema. Ipak mislim, da su njeni roditelji, ti dragi ljudi, sinoć bili među nama, da su njihove duše lebdele u vazduhu, jer uvek su bili veliki poštovaoci umetnosti.

Završi se lepo veče. Islikasmo se, kako to biva, bez čega ni ne može da se zamisli jedan takav događaj. Pozdravih se sa prijateljicom, zahvalih joj na tome, što me je uvrstila u svoj program i među ostale goste, koje je imala. Do sledećeg viđenja i druženja, poželeh joj još mnogo ovakvih uspešnih nastupa, kao i uspeh na takmičenju operskih umetnika u Moskvi, koje joj sledi.

Bilo je tu naravno, da mi ulepšaju veče i mojih dragih prijatelja, koji su došli da svim učesnicima, Antoniji posebno, i meni, daju podršku. Među njima i moj sestrić. Ništa to nije neobično, da jedan sestrić, dođe i podržati svoju tetku na njenom nastupu. Neobično je to, što se nas dvoje odnedavno intenzivno družimo, i to pošto smo se pronašli, posle četrdeset godina. Dragi moj sestrić, puna mi duša, što je pored mene, što su i ostali koje volim tu, poziva nas na piće. Tražimo mesto u kafani „Velika Skadarljija“. Kažu nam, da nema mesta. Kako to obično biva, kad si negde odbijen, čeka te nešto mnogo bolje. Inače smo prokomentarisali, da posle onakve večeri, i predivnih arija, treba slušati, neku drugu vrstu muzike. Malo veliki kontrast, ali eto, ne nađosmo mesto tu, već u malo daljem baru „Sachmo“. Na ulazu nas ljubazna devojka pita, da li smo raspoloženi za džez. Naravno oduševljeno rekosmo, da jesmo. Intimna atmosfera, prigušeno osvetljenje, dim (jeste štetan, ali ne može bez njega, kad su takve svirke u pitanju ). Gitara i klavijature, tiho, diskretno, uživanje, uz prisećanje nekih lepih trenutaka, evociranje uspomena.

                                                      

                                                   Fotografija sa interneta

                                                 Fotografija Dejan Srzić

Veče se polako bližilo kraju. Krenusmo svako svojoj kući. Nešto malo pre nego stigosmo do naše, zaustavlja nas policija. Nisam nikad bila u sukobu sa zakonom, ali kad ih vidim, ja se blokiram. Sva sreća, pa ja nemam nikakvu komunikaciju sa njima, jer nisam baš sigurna, da ne bih došla u sukob sa „čuvarima reda“ i „zakona“, da ja moram da duvam:

-         Dobro veče – reče podrgljivim tonom dežmekasti“ čuvar reda“.

-         Dobro veče – odgovori mu moj muž.

-         Jeste pili – nastavlja „čuvar reda“.

-         Jesam – odgovara muž.

-         Šta ste pili?

-         Pivo, jedno pivo.

-         Sigurno!? Dajte mi dokumenta i duvajte u aparat, dok ne prestane da pišti.

Gleda u aparat, pa onda sa nekom lampom prilazi nalepnici, koja je dokaz, da su kola registrovana. Meni već nije dobro, ali se trudim da delujem opušteno. Bojim se da će primetiti, pa će i mene krenuti da ispituje. Vraća mu dokumenta, ali traži i ličnu kartu. Onda se ponovo vraća aparatu, gleda, i pokazuje mužu.

-         Nije ovo dobro. (aparat je pokazao 00 )

Duboko dišem, mislim da će mi pripasti muka. Da stojim, sigurno bih se onesvestila. Onda „čuvar reda“ nastavlja u jednom tonu.

-         Drugi put da popiješ malo više, da mogu da te kaznim, a i tebi da bude lepše dok piješ.

Ne verujem da je to izgovorio, jedan „čuvar reda“. Ne verujem ni to, da mu sve vreme obraća, na „ti“, a još manje verujem da mu je moj hrabri muž odgovorio:

-         Jes, pa da se umočam.

Fotografija sa interneta

Molim Boga, da konačno upali motor i da krenemo, da ne bi rekao još nešto, na nivou „čuvara reda“, pa da ga ovaj još ponudi sa nekoliko piva, na licu mesta, da bi mogao odmah o jednom trošku i da ga kazni.

Krenusmo konačno. Stigosmo bezbedno do kuće. Pogledah u mesec i zvezde oko njega i zahvalih se nebu, na lepom danu, večeri, i noći. Spokojno ću zaspati, mada nisam baš sigurna, da pored takvih „čuvara reda“, možemo spokojno spavati.