MEZE

                                                                 Fotografija sa internet

                                                     

Evo jedne priče, koja mi se već danima mota po glavi, a dogodila se, pre više od pola veka.

U ulici Dušanovoj broj, nije baš važno, a ni bitno da ga pomenem, pa neću, mada su svi akteri priče, osim mene, Bogu hvala, već davno napustili ovaj svet. Možda to danas i nije baš aktuelna priča, jer danas ljudi žive brzo i moderno. Nemaju vremena ni za sebe, a o drugima da ne govorim.

Nekada se jako držalo do komšijskih odnosa. Stalno se ja vraćam sa setom u ta vremena, možda je to nekome i dosadno, i nezanjimljivo, ali moram, jer zaista je vredno pomena. Možda se nekome i dopadne, to o čemu ja pišem, pa malo poradi na svojim odnosima sa komšijama. Tada, u moje vreme, kada sam imala oko petnaestak godina, komšije su se družile. Išli su jedni kod drugih na kafu, čašicu pića, a uz to i „čašicu“ razgovora. Nekad su to bile prave trač partije. To se događalo samo, kada se komšinice sastanu. Žene uglavnom u mojoj zgradi nisu radile, bile su domaćice, pa da malo prekrate vreme i razbiju dosadu, volele su malo da zavire u tuđ „lonac“. Nije to bilo ništa zlonamerno, uglavnom su tračali, ko se kako obukao, da li mu priliči ili ne, u druge stvari nisu se baš mnogo mešale. Živelo se tako iz dana u dan, naizgled, ništa se zanimljivo tu nije događalo.

Ipak, postojala je jedna porodica. Stanovali su ispred nas. Po komšiji, glavi porodice, mogao je sat da se navije, a po komšinici i njenim poslovima, tačno se znalo u koji deo godine ulazimo. Tako je recimo uvek u proleće stavljala zimsku garderobu na prozor. Danima je iznosila te kapute, da se dobro izluftiraju, pre nego što ih konzervira naftalinom, i spremi za sledeću zimu. Mrzela sam tih dana da otvaram prozor svoje sobe, jer mi je od tog teškog mirisa naftalina bilo muka, ali nisam imala izbor, morala sam da luftiram sobu, koja bi dugo posle mirisala na naftalin. Sa moljcima nismo imali problem. Moja je majka taj problem rešavala lepim mirisom lavande i bosiljka, ali šta da se radi, nisu svi isti.

Na prvi pogled, porodica ispod nas, nije bila ni po čemu neobična, osim po ustajalosti mirisa i istog takvog života. Imali su sina, koji je nažalost bio zaostao u razvoju. Bezopasan, ali čudan, pored toga i gluvonem. Nikome od nas dece nije bilo prijatno, kada bi se našao sa njim nasamo u liftu. Svaki dan je odlazio u prodavnicu, po mleko, hleb, i novine. Tu se njegova šetnja završavala. To je radio po inerciji. Ponekad bih ga posmatrala s prozora, uvek je čini mi se u toj šetnji trošio isti broj koraka, odlazio, i vraćao se istim putem. Bilo mi ga je žao. Pokušavala sam nekad da nešto komuniciram sa njim, dok bi se vozili liftom. Na licu bi mu tada bio osmeh, nije umeo da mi objasni rečima, ali je želeo da mi pokaže zahvalnost, jer ga se ne bojim.

U to vreme su komšije jedni od drugih pozajmljivali ono što im zafali. Nije bilo neobično da komšinica pozvoni komšinici, sa malim lončetom i potraži na zajam šećer, kafu, brašno, ili neku drugu namirnicu. To se obavezno vraćalo, već sledećeg dana. Kao po pravilu, ako bi se pozajmilo brašno, vraćali bi se kolači, u znak zahvalnosti, što ste pomogli, da se umese, jer da nije bilo pozajmljenog brašna, koje baš u pogrešnom trenutku nestane, ne bi bilo ni kolača.

Komšinica ispod se i po tome razlikovala. Ona je od moje majke stalno nešto pozajmljivala. Uvek je počinjala da pravi kolače, a da nije videla, da nema brašno, prašak za pecivo, vanilu, puter, čokoladu, i još mnogo toga. Vraćala nikad nije, ali nismo joj ni zamerali. Majka je uvek odmahivala rukom, uz uzdah, koji je značio, da ženi nije lako, Bog je kaznio, sa detetom, a to je nagora kazna. Majka se nekad naglas pitala, šta li je žena tako strašno uradila u životu, da zasluži takvu kaznu, preko deteta. Nije možda ništa uradila, razmišljala sam ja u sebi. Možda samo nije umela da živi, od dana kada se rodila. Možda Bog kažnjava one, koji ne umeju da žive.

Vrhunac je ipak tek sledio. Taj trenutak mi se urezao u pamćenje i eto i dan danas ga nisam zaboravila. Bio je praznik, Dan Republike. Slavilo se tada na veliko. Nekoliko dana pre su se mesili kolači, pravila obavezna ruska salata, peklo prase, kupovalo piće, i još mnogo toga, kao da se spremao smak sveta, pa da ne budemo gladni. Dođe i sam dan praznika, imali smo uvek goste, familiju, na ručku. Taman smo bili kod čorbe, kad se oglasilo zvono na vratima.

Otac je značajno pogledao majku, pa mene. Pogledom je pitao, da li očekujemo još nekoga. Znala sam ja po neki put da krišom pozovem još gostiju, ali ovaj put nisam to uradila. Majka je krenula ka vratima, a mi smo prestali i sa pričom i sa jelom, kao da smo očekivali negog posebnog.

Na vratima je bila komšinica odozdo. Nismo mogli da je vidimo, od majke, ali smo jasno čuli zbog čega je došla:

-        -  Gospođo, komšinice, molim Vas da mi pozajmite, ako nije problem, nešto za meze i jednu flašu belog vina! Znate, došli nam neki gosti, a mi baš nemamo ni vino ni meze. Može i jedan sifon, znate, da belo ne ide bez sifona*...

     Majka je neko vreme stajala. Očigledno je bila zbunjena. Onda se okrenula na peti, krenula pravo u špajz. Izašala je sa punim tanjirom. Od svega po malo. Otac se pobrinuo da joj pomogne, pa je poneo belo i sifon. Čuli smo kako se komšinica zahvaljuje i odlazi. Nasatvili smo ručak, i niko ništa nije komentarisao. Svako je valjda imao svoje razmišljanje, o pozajmljivanju mezetluka i vina, uz sifon, ali svako je sigurna sam imao i svoje opravdanje za komšincin gest.

     Nedelju dana kasnije na ulazu zgrade je osvanula čitulja. Umro je komšinicin muž. Ona više ništa nije pozajmljivala od majke, i ona nas je napustila godinu dana kasnije. Njihov sin je završio u domu za osobe, sa posebnim potrebama, a meni je, a mislim i mojim roditeljima počeo da nedostaje miris naftalina, i često pozajmljivanje sitnica, koje nekome znače druženje, a nekome baš ništa.

*Nekada se špricer pravio tako što se iz posebne boce (sifon), sipala voda, koja je pripremljena sa ugljen dioksidom ambalažirana pod pritiskom.