MRŽNJA ILI LJUBAV

                                                          Fotografija sa sajta BDP

Predstava „Pomorandže za zbogom“, na sceni BDP, doživela je večeras još jedno svoje predstavljanje beogradskoj publici. Ovo je saga o jednoj srpskoj porodici i njenoj borbi za opstanak. Ispričana je kroz priču neprijatelja koji to zapravo i nije.  Nije dovoljno samo biti pripadnik okupatora, da bi i sam to bio. Žrtva, koja jeste žrtva vremena u kojem je živela, koje joj je odnelo sve , a ipak je pustilo da preživi, da bi nekim budućim generacijama ispričala svoju priču. Nena i Paolo, tako pričaju priču i vode publiku kroz razdoblje Drugog svetskog rata, preko različitih neprijatelaj, i kratak period posle rata, kada čak i oni koji su prikazani kao pobednici, zapravo to nisu. Pričaju o stradanjima Nenine porodice, i porodica, sa kojima su bili povezani, i čije su sudbine isprepletane. O progonjenoj deci i ženama, koje su pravile strašne i neprihvatljive izbore, o borbi, dobra i zla, komunizmu, fašizmu, ateizmu, i pobedi ljubavi i vere.

U ratovima nema pobednika, samo postoje žrtve. Pravda ne postoji, jer svako pravdu doživljava na svoj način i tako je sprovodi, zavisno od događaja, kojima svedoče. Postoje samo mržnja i ljubav, a pitanje je vlastite odluke, koji ćemo od ovih osećanja odabrati.

Priča je zapravo istinita saga o jednoj srpskoj porodici, koja u vrlo turbulentnim vremenima pokušava da preživi i ostane na okupu. Po istoimenom romanu Biljane Popović, Andrej Šepetkovski, je maestralnom dramaturgijom, pokazao, kako i sa malo scenskih pomagala, ali uz ogroman napor velikog glumačkog ansambla, može da se uradi sjajna predstava, koja nikoga nije ostavila ravnodušnim. Tri sveštenika sa svojim porodicama prolaze kroz ratni vihor, ne očekujući, da bi njih, koji mirno žive i nikoga ne diraju, bilo ko uznemiravao, pogotovo ne na brutalan način ubio. Suočavajući se sa tri vojske četničkom, ustaškom i onom koja je kao u ulozi branitelja, svaki od njih ipak strada, od svih, a najmanje od „pravog“ okupatora.

Pomorandže, koje se pojavljuju kroz predstavu, uvek u trenutku, kada nekome treba bilo kakva pomoć, bilo da služe kao hrana za brže ozdravljenje i dobijanje nove snage, bilo kao poklon detetu za oproštaj. Kisele i slatke, u isto vreme, kao simbol istog takvog života, koji nas čas baca na dno, čas podiže i spašava. Njihova svežina pomaže izmučenima i išibanima ratovima i neimaštinom, da lakše podnesu nedaće. Kiselost, kao simbolika mržnje, i slador, kao simbol ljubavi i istrajnosti, jer je ljubav jedina kojom možemo pobediti sve nedaće, koje nas tokom života prate. Čovek može imati malo krova nad glavom, i malo hrane i zdravlja, kao i malo ljubavi. Kada ga zadese nedaće i sve izgubi, razboli se, i ostane mu samo ljubav. Ona ga tada oživljava, vraća mu zdravlje, i on ponovo sazida kuću, zaseje njivu i preživi. Ništa od toga ne bi uspeo, da nije imao ljubavi. Kroz celu predstavu se ljubav provlači, kao najjači lajt motiv, kao tema, koja odoleva svakom vremenu, svim ratovima, i svim vojskama. Kroz lik Paola mladog italijanskog vojnika, koji nije svojevoljno ušao u rat, prikazana je baš ta moć ljubavi, koja čak i nepreijatelje pretvara u prijatelje.

Posle potresne scene umiranja Nenine tetke, gde se vidi surovost života, koji ne bira koga će da uzme, pa da ne pogreši uzme sve, predstava završava scenom u nekoj drugoj dimenziji života. Svi ćemo jednoga dana dospeti u drugu dimenziju, gde će se sresti i oni koji se mrze, kao i oni koji se vole. Sa Zemlje će im njihovi potomci poručiti, kako je dole sve u najboljem redu, i da im ne preostaje ništa drugo, nego da budu spokojni, što su možda trebali uraditi, i dok su bili živi.

Život je kratak, šamara nas i mazi, ali ne zaboravimo da uzmemo ponuđene „pomorandže za zbogom“, da naučimo da se mrštimo i smejemo u isto vreme, i samo emitujemo ljubav.