PRIČA O DVA KAPUTA
Ništa se u životu ne dešava slučajno. Sve
ima razloga, zašto se baš desilo na nekom određenom mestu, u isto tako određeno
vreme.
Priča o prvom kaputu počinje neke davne
1926. godine na svetosavskom platou, na onoj maloj padini, sa koje nas promatra
Karađorđe. Baš na toj padini sankala su se deca sa Čubure. Valjda im je tu bilo
najzgodnije. Među njima beše i moj tata, u to vreme sedmogodišnji dečačić. Dobio
je te godine prvi put sanke. Do tada se sankao na dasci, koju mu je moj deda, a
njegov otac napravio. Zapravo, nije ništa deda pravio, uzeo je jednu malo veću
dasku, malo je šmirglom išmirglao i to je bio sav posao. Otac je uvek tužno
posmatrao bogatiju decu, kako se u novim zimskim kaputima, i na novim sankama
spuštaju niz padinu.
Ipak, nije nikad ništa govorio, ali je
majka, k’o majka, moja baka, znala, šta njen jedini sin želi i zašto mu je
pogled uvek bio setan, kad god bi se vraćao kući sa sankanja.
- "Ne brini ti ništa sine, ja ću
oca da nagovorim, da ti kupi sanke, a majka ima jedno iznenađenje za tebe."
- " Kakvo majko, kupila si mi
bombone, kod bombondžije na ćošku?"
- " Nisam, ali kupiće ti majka sutra
bombone. Dođi u sobu da ti pokažem!"
Krenuo moj otac za bakom, širom otvorivši
oči, kao svako radoznalo dete, ali mu je baka stavila ruku, preko njih. Od kada
su sestre otišle, svaka svojim putem, i udale se, ostao je sam sa roditeljima.
Kasno su ga dobili, posle šest sestara, koje su već bile devojke za udaju,
rodio se sin jedinac. Baka je baš zbog toga, što su ga toliko čekali i tako
kasno dobili, uvek bila bolećiva prema mom ocu. Deda je obožavao sina, ali se
trudio da uvek deluje strogo, da se dete, kako bi umeo da kaže, ne raspusti i
razmazi. Muško je to, treba da bude jak. Uvela je baka svog sina zatvorenih
očiju u sobu, u kojoj je sada mogao sam da se širi. Nestrpljivo je zapitkivao,
kad može da otvori oči.
- " Možeš sine, sad ih otvori,
slobodno!"
Otvorio je širom oči, a dah mu je zastao.
Otvorenih usta je neko vreme posmatrao kaput od braon grombi štofa, sa velikim
dugmetima u dva reda. Baš takav je imao onaj Konstantinović iz Šumatovačke,
koji je uvek bio najlepše obučen na sankanju.
- " Ali... Ali, majko, odakle,
odakle ovo?"
- " Uštedela majka od novca, što
dobijam od oca za hranu. Češće sam kuvala paprikaš, onako klot, i klot pasulj,
pa eto ostajalo mi nešto novca..."
Otac mi je uvek tu priču pričao drhtavim
glasom, a pričao je više puta, jer sam ja volela baš tu priču. Tako mi je
rekao, da nikad u životu nije bio srećniji. Te godine je dobio i sanke. Za mene
su sve te stvari bile normalne, ali sam razumela oca, da su bili siromašni i da
je bilo teško detetu kupiti baš sve što poželi. Ispričao mi je i kako se deda
pravio da je ljut, zbog kaputa. Onda bi uveče, čuo roditelje, kako pričaju,
misleći da on spava. Deda je više puta ponovio baki, kako je baš dobro što mu
je kupila taj kaput, da se dete ne sramoti u onom zakrpljenom.
Priča baš i nije imala neki srećan kraj.
Uvek sam na kraju plakala, zbog batina, koje je otac dobio. Rekao je da ga deda
nikada nije udario, ali tada je morao. Samo nekoliko dana kasnije, pošto je
dobio novi grombi kaput, otac ga je izgubio. Objasnio mi je da mu je bilo
vruće, jer se ugrejao od trčanja, pa je obesio kaput o neku klupu, i nastavio
da se sanka. Kada se vratio, kaputa nije bilo. Došao je kući plačući, a kaput
nikada nisu pronašli.
Fotografija sa interneta
To je bila očeva priča. Možda nije to ni
tako važna priča, ali meni jeste. Važna je zbog toga, što se nekih tridesetak
godina kasnije ista stvar desila i meni. Otac je bio direktor osnovne škole.
Njegova škola je u jednom Domu kulture, na Dorćolu, proslavljala Dan republike.
Bila je priredba, a ja sam bila petogodišnja devojčica. Malo mlađa od oca, kada
je izgubio kaput. Poseo me je u prvi red i rekao da ga čekam, kad priredba
završi, da se ne mičem iz sale. Klimala sam glavom, ali nisam uradila ono što
mi je otac rekao. Kad je priredba bila gotova i zavesa se spustila, ja sam sa
ostalom decom krenula napolje. Ne bi to bilo ništa neobično, to što sam
zaboravila, da treba da čekam da otac dođe po mene. Ono što se desilo, bilo je
kao da je neko isti događaj premestio u drugo vreme i na drugo mesto. Zbog toga
je sve izgledalo, kao neko čudo. Ostavila sam svoj novi kaput, koji sam tada
prvi put obukla, za svečanu priliku, od svetloplavog somota.
Ugledala sam oca na izlaznim vratima i
potrčala mašući. Prvo što me je pitao, kada sam došla do njega, bilo je
naravno, gde mi je kaput. Odjednom sam pretrnula. Samo sam pognula glavu. Nisam
želela da se susretnem sa očevim pogledom i varnicama u njegovim očima. Nikada
ga nisam videla tako ljutog. Tražili smo kaput, ali ga nismo našli. Pronašao ga
je jedan dečak, cigančić, i doneo ga je sutradan u direktorovu kancelariju.
Kaput su sakrili od mene. Nedelju dana mi ga
nisu pokazali. Dobila sam tada i prve i jedine batine u životu od oca. Objasnio
je kasnije, da mu je žao, ali da se uplašio, da sam mogla da se izgubim u
gužvi, a i nisam ga poslušala. Razumela sam, iako sam imala pet godina. Neke
stvari razumeš, odjednom ti se u glavi sve razbistri i razumeš. Ne znam kako,
ali desi se. Nedelju dana nisam izlazila u dvorište da se igram sa decom. Bilo
me je sramota starog kaputa, na kojem su mi okraćali rukavi. Sedmi dan su se
sažalili, okačili su ga na orman, da ga vidim kad se probudim. Bilo je to
najsrećnije jutro u mom životu. Plavi kaput, kao da mi se smešio, i kao da je
hteo da mi kaže, da ga više nikad ne ostavljam.
Fotografija sa interneta
Moja priča je imala malo srećniji kraj, od
očeve, mada nije to bitno. Bitno je da sam toga dana naučila kako treba slušati
roditelje. Naučila sam i to da treba ceniti stvari, i brinuti o njima. Moji
roditelji nisu bili siromašni, kao očevi, ali ipak eto neke stvari se prosto
dogode, mada smo o njima, mnogo ranije naučili, iz priče. Nije to isto, i
kasnije sam uvek volela da imam vlastito iskustvo, u onome što mi se događalo.
Tako se ipak najbolje zapamti, šta je dobro, a šta nikako ne smemo da uradimo.
Коментари
Постави коментар