BILA JE TAKO LEPA

                                                              Fotografija sa interneta

                                    

Živela jednom jedna devojka, u gradu, znam i kom, i bila je tako lepa. Bila je čista, čiste duše, voleli smo je svi. Neki je se ne sećaju iz tih dana, dok je bila lepa. Neki je pamte u mutnom sećanju, onoliko mutnom, koliko su guste bile magle u gradu znam i kom, dok su se listovi u jesen kotrljali, njegovim padinama.

Devojka se zvala Slavka. Možda joj to ime nije pristajalo. Možda je trebala dobiti neko nežnije, romantičnije ime. Mogla je, ali nije. Dali su joj to svakodnevno, sivo ime. Sivo onoliko, koliko je i ona uvek nosila sive haljine. Bile su lepe elegantene, lepo su joj stajale, ali bile su sive, a ona, ona je bila tako lepa.

Nije nosila ni puno nakita. Tu i tamo po neki ukras za praznik, najčešće za Novu godinu. Mada ni tada to nisu bili neki kitnjasti ukrasi, tek toliko da ne bude kao svaki dan.

Sve što je nosila Slavka, sada kada se setim tih dana njene mladosti, lepo joj je pristajalo, lepše od njenog imena, ali svi koji smo je poznavali voleli smo sve vezano za nju. Ponekad sam se plašila, kada bih je videla, da je neko ne ugrozi, da ne uništi njenu lepotu, jer zaista, je bila ponos grada, znam i kog, bila je tako lepa.

Rasla sam zajedno sa njom, pa mi je zbog toga bila još draža. Nisam samo ja, svi smo bili nekako deo te njene lepote, deo nje. Onda se iznenada desilo baš to, čega smo se svi plašili. Počelo je da se priča, po gradu, znam i kom, da će Slavku preobući. Nekome je zasmetala njena lepota. Nisu ni znali koliko zapravo nemaju pojma, šta znači biti prirodno bez puno kinđurenja lep, kao Slavka.

Pričalo se, ali mi nismo verovali, mislili smo, obični gradski abrovi, u gradu znam i kom. Slavka je postajala nekako daleka i tužna. Promenili su joj i nakit, uzeli neke delove, jer će ih kako, se pričalo zameniti novim sjajnijim nakitom, od raznobojnog kamenja. Plašili smo se, da našoj Slavki to kamenje neće dobro da stoji. Nije ona bila od tih nekih kaćiperki, koje vole da menjaju svoj izgled preko noći.

Dani su prolazili, a Slavka je gubila na svojoj lepoti. Imali smo utisak, da su joj iščupali dušu, da su joj iskopali oči, da su nam naprosto oteli Slavku, a ništa nas nisu pitali.

Kada su je potpuno ogolili, nabacili su joj neki kameni nakit, koji je po noći svetleo raznim bojama, Slavka je svaki dan ostajala bez sebe, a mi bez nje. Onda je i taj kamen, nasred njene duše postao mračan, nije više bio raznobojan, a Slavka više nije postojala, bar ne ona, koju smo mi pamtili.

Tako su je mesecima mučili, kopali po njoj bez anastezije joj amputirali deo po deo. Šuškalo se, da će posle svega, biti novija i lepša, naša Slavka. Konačno došao je i taj dan. Kao da je bila prekrivena, nekim nevidljivim velom, i kao da je htela da nam kaže, da se srami, da ne želi da je vidimo takvu, bar ne mi, koji znamo koliko je bila lepa, u jednom gradu, znam i kom, ali Slavka više nije kako se činilo, znala ni gde se nalazi, ni kako se zove. Izgledlo je da želi da jednim krikom, poruči, da je umrla, da je više ne tražimo, jer nećemo je naći, bar ne onu, kakva je nekad bila. Bila je tako lepa. Danas je gledam, nabacali na nju gomilu, jeftine bižuterije, kakve nema ni na buvljoj pijaci. 

Takve bižuterije nema ni po trgovima srama, ni pod lipama grada, znam i kog. Takve sramote, kojom su oskrnavili našu Slavku, nema, i neće je ni biti. Oni koji pamte zašto je seljak doveo jazavca pred sud, zapatiće i ove dane, kada su ubili našu Slavku, u jednom gradu, znam i kom. Znaće isto tako i ko je Slavka, svi oni koji su poznavali „jazavca“.

Slava našoj dobroj Slavki. Pamtićemo je mi deca iz ovog grada, znam i kog. Pamtićemo je dok smo živi, koliko je bila lepa, dok je nosila onaj diskretni gospodski nakit, sa šarmom buržoazije, dok ne dođoše neki, znam i koji, da zgaze njenu lepotu.

                                        

Fotografija sa interneta