PRAZNIK IZ SENKE

                                                             Fotografija  sa  interneta

Kada je pre mnogo godina padao u nedelju, pomerao se za jedan dan. Slavili smo ga tada, umesto dva, tri dana. Ove godine, nije pao  u nedelju, ali mnogima nije više bitno, a mnogi za njega ne žele više da znaju. Među njima nisu samo mladi, bilo je tu i onih, koji su se nekad kleli u ovaj praznik, čije smo ime pisali velikim slovom. Danas 29. novembar, retko ko proslavlja. Nekad je bio jedan od najomiljenijih praznika. Oni koji su ga tako doživljavali, i sada ga na neki način obeleže, ne baš pompezno, kao u doba svoje mladosti, ali za svečanim stolom. Za nekim takvim stolom, verovatno se našlo i više generacija, i sasvim sigurno mnogi nisu znali, čemu taj svečarski ton, kad inače svako jede kad ogladni.

Nismo ni mi, iz pedeset i neke, pridavali mnogo značaja tom svečanom dvadesetdevetonovembarskom ručku. Više smo se radovali tome, što na praznik nismo išli u školu. Doduše, toga dana smo dobijali crvene marame, imali priredbu u školi, i na razne načine slavili. Danas kad o tome mislim, to je zapravo bila zamena za krštenje.

 Pošto je taj ritual ukinut, da ne kažem zabranjen, onda je trebalo naći zamenu za isti. Ono što smo znali o ovom prazniku i rađanju tadašnje Jugoslavije u Jajcu, iz godine u godinu, padalo je u zaborav. Mnogi narodi više nemaju neke praznike, ni neke vladare, ali ih ne zaboravljaju. Koliko vidim mi smo skloni da uvek radimo nešto suprotno, od uobičajenog.

 Prostor na kojem živimo i gde stasavaju nove generacije je valjda jedina tačka sveta, gde se put od pobednika, do gubitnika pređe, za manje od 24 sata. Ispada da ono što učimo u osnovoj školi, već biva dovedeno u pitanje u srednjoj. Ono u šta su se nekad kleli naši roditelji, danas se obeležava nešto bogatijom trpezom. Možda sam u pravu, za ovo što ću reći, a možda nisam, samo mislim da je tako bilo i nekad.

Dan Republike se slavio kao repriza nekog ranijeg praznika. Svi su ga slavili, i radovali se neradnim danima, i velikoj koičini hrane i pića, a da li je to bio rođendan zemlje u kojoj žive, to je bilo nebitno. Toliko je bilo nebitno, da su zaboravljali činjenicu, kako istoriju treba prenositi s kolena na koleno. Bez obzira na to, što istoriju pišu pobednici, ne smemo je zaboraviti. Ne smemo dozvoliti da nam istorijsko nasleđe, varira od trijumfa do srama.