PRIČA O JEDNOJ SVETLANI

                                                             Fotografija sa interneta

Ne, nije to priča o onoj Svetlani iz Mostara, i nekom drugom ko je ljubi. To je privilegija Pere Zupca, i ne želim ja u to da se mešam. Volim je, volim da je čujem i kada je prilika i kada nije, ali ja ću da se sećam nekih drugih kiša, leta i zima, da pišem o jednoj drugoj Svetlani. Neću reći ni odakle je ona, jer ne bih volela, da ona ona ovo pročita, i nešto zameri, a bilo je baš tako. Ne mogu vam reći da dok čitate zatvorite oči, da zamislite Svetlanu, da je smestite u neki grad, u neko vreme, jer kako ćete čitati, ako zatvorite oči. Slike će ipak da se igraju po vašoj glavi, dok je osuđujete, ili pravdate, slike su kao senke, gde vi tu i one. Sigurno se svima desilo, da se pojave, odjednom u vašim snovima, one stvarne slike, i snovi tada pobegnu.

Svetlana se doselila u moju zgradu, sprat iznad nas, neke davne godine, kad su „ljubav i moda“ punili bioskope, a pola grada vozilo vespe. Devojke su kosu skupljale u „konjske repove“, mahale glavom grleći čvrsto oko struka, one, za koje su mislile, da su baš oni ti momci, sa kojima će provesti ostatak svog života. Od svega, Svetlana iz moje priče, samo je ličila na Bebu Lončar. Nosila je iste široke suknje, skupljene usko u struku, širokim pojasom, i majice uvučene i pripijene, da joj telo izgleda baš kako treba, da svi polude za njom. Ludeli su momci, i iz zgrade i okolo, a ona ili nije htela, ili nije smela, vrag bi je baš znao, ona nikoga nije primećivala.

Brzo smo njena i moja porodica postali jako prisni. Svetlana je bila poput starije sestre, koju nisam imala. Poveravala sam joj sve svoje tajne, priče o prvom poljupcu, i stiskavcu, na Zvezdinom, kad smo lajali na zvezde, koje padaju, i zamišljali koja će nam s od zamišljenih želja ostvariti. Svetlana je uvek ćutala, klimala glavom, smejuljila se krajičkom usana, ali ništa nije komentarisala. Pitala sam je jednom otvoreno, zašto ne priča, o svojim avanturama, o svojim tajnama.

-        -  Kako ne shvataš malena, - tako me je zvala – kako ne shvataš, da ja nemam ni tajne, ni avanture.

-        -  Lažeš, imaš, svi ih imamo.

-         Eto ja nemam. Nego pričaj mi još o tom tvom Maretu, zbog kojeg ne spavaš!

Kao da me je omađijala, više je ništa ne bih pitala. Nastavljala sam da pričam o sebi, sve do jednog dana. Jednog dana sam, pošto Svetlanu neko vreme nisam viđala, srela njenu majku ispred lifta. Naravno da sam je pitala, zašto ni ona više ne dolazi kod nas na kafu, a i to, zašto nema Svetlane. Znala sam da nemaju rođake u unutrašnjosti, da nije otišla kod njih. Pogledala me je kratko, a onda zagrlila i počela da plače. Tešila sam je, ne znajući zbog čega.

-         - Svetlana je diplomirala.

-         - Pa to je divno, a zašto vi onda plačete, sad imate doktorku, radujte se!

-         - Nemam čemu, otišla je...

Nisam je pitala gde. Ni sama ne znam zašto, jer bilo je logično da je to pitam. Zapravo nisam ni trebala, sama je rekla, dok je između suza pokušala da mi objasni svoju tugu. Ispričala je da se Svetlana više neće vratiti, da joj otac neće dopustiti.

-         Zašto, zašto neće, šta je to tako strašno? Otišla, pa šta, mnogi žele da imaju svoj život, da žive sami, kad završe fakultet. Kada ja budem diplomirala, isto ću tako...

-        -  Nije u tome problem dete...

Duboko je uzdahnula, kao da se uplašila da će joj dah pobeći, da neće moći da ga uhvati, da će se ugušuti. Stajale smo tako neko vreme i ćutale. Onda me je pozvala da popijemo kafu. Dok je mirisna tečnost krčkala na šporetu, ispričala je svoju muku. Svetlana se zaljubila. Nije problem bio u tome. To bi bilo divno, diplomirala, zaljubila se, pa će se udati i roditi decu. Slika, koje sam se ja iskreno užasavala, i pitala se, zašto sve mora ići tim redom. Svetlana mi nije ličila na nekog, čiji će život biti dosadni redosled, obešenih situacija, na tankom kanapu, razapetom između smrti i života, sa šarenim štipaljkama, koje savku od tih situacija pridržavaju, da se slučajno ne otkače.

Dok smo srkale kafu, Svetlanina majka me je pitala, da li se sećam izvesnog gospodina V, koji je često dolazio u njihovu kuću, jer je radio sa Svetlaninim ocem. Naravno da sam ga se sećala, ali još uvek nisam povezivala, kakve veze V ima sa Svetlanom. Onda je usledila „bum“ vest, a ja sam se skoro udavila sa gutlajem crne tečnosti, koji sam upravo srknula. Svetlanina majka mi je ispričala, kako je Svetlana napustila kuću zbog tog V, kako im je rekla da želi ostatak života da provede s njim, jer ona ga voli, već dve godine. Majka moje Svetlana, je bila iz krajeva gde žene vole da proklinju. To je i sada radila. Proklinjala je tog gospodina V, i ne samo njega, već sve oko njega, pa čak i svoje unuke, koji još nisu bili rođeni. Ježila sam se od svih tih kletvi. U mojoj kući to nije bio običaj, ali svi imamo svoje običaje, da ih upotrebimo, kada dođe vreme.

Gospodin V je bio šofer hladnjače. Vozio je kao partner Svetlaninog oca, od prvog dana, kada su nekako istovremeno došli u firmu. Voleli su se, kao braća, koliko sam videla, u onih nekoliko naših susreta, u Svetlaninoj kući. Vozili su tu istu hladnjaču, u kojoj je Svetlanin otac ostavio svoju mladost, svoje zdravlje, želeći da što više zaradi i odškoluje svoju mezimicu. Često je znao da kaže, da će se razboleti, čim ona postane doktorka.

Izgleda da je prizvao sudbinu. Ona nekako uvek načuje šta mi od nje očekujemo, pa nam ispuni želje. Komšija, Svetlanin orac razboleo se od tuge, kad je njegova mezimica postala doktorka, i pobegla da živi sa čovekom starijim od sebe, trideset godina. Tako se razboleo, da je ubrzo, posle mog razgovora sa komšinicom, pao u krevet i umro. Umro je jedne zimske noći. Nije to bila obična zimska noć. Bio je trideseti januar, Svetlanin rođendan. Komšinica, je opet imala prilike da izvuče iz rukava, novu kolekciju sveže smišljenih kletvi.

Ne znam šta je uticalo na Svetlaninu sudbinu, da li majčine kletve, koje su kažu najteže, ili razlika u godinama, ili karakteru. Bilo je svakako mnogo činjenica u životu Svetlane i gospodina V, koje su ih više razdvajale, nego spajale. Razišli su se dve godine, pošto joj je otac, na njen rođendan umro. Iste noći, dve godine kasnije, umrla joj je i majka. Svetlana se vratila na sprat iznad nas. Nije se vratila u naš život. Znala je da sve znamo, i mada sam pokušala da joj objsanim, da je ne osuđujemo, izbegavala nas je.

Bio je opet trideseti januar. Sa društvom sam otišla u jednu od skadarlijskih kafana. Iz ćoška me je posmatrala žena, koja je više ličila na olinjalu mačku, nego na moju Svetlanu. Prepoznala sam je po očima. Oči nas nekako uvek izdaju. Iz tih očiju je virila ogromna tuga. Sedela je potpuno sama. Društvo joj je pravila flaša, u kojoj nije ostalo još mnogo. Čula sam već ranije da je počela da pije, zapravo da se ne trezni, da je dobila otkaz na poslu jer niko ne želi da ga leči pijana doktorka. Znala sam da me ne bi primila za sto. Nisam ni pokušala. Pustila sam je da se utopi, vrag bi ga znao, da li sam dobro postupila. Mislim da me je i primila za sto, da ništa ne bi pomoglo. U prvim jutarnjim vestima, čula sam, da je negde na pijaci Bajloni, jedan seljak ispod svoje tezge pronašao telo žene. Kažu da je uzrok smrti, velika količina alkohola, pronađena u telu, i smrzavanje. Pustila sam suze neka teku i objasne, onima koji je nisu poznavali, da nije Svetlana umrla zbog tih uzroka. Kada bi znali, kada bi samo znali, možda je ne bi osudili.