TVOJ SLUČAJ NIJE NAŠ

                                                                    Fotografija sa interneta

                                        

Danas je međunarodni dan protiv zlostavljanja žena. Užasavam se nasilja, prema bilo kome. Ipak postoji nešto što me je naprosto izbacilo iz koloseka, a to su reakcije ljudi na bilo kakvu vrstu nasilja, pogotovo prema ženama. Koliko god se žene borile za ravnopravnost polova, na jedno uvek zaboravljaju, priroda ih je u telesnom smislu, napravila ipak nežnijim i "slabijim" polom.

Mnogi se neće složiti s ovim što kažem, ali to je činjenica, isto, kao što je činjenica, da su u svakom drugom pogledu žene jači pol, zbog toga se nasilnici verovatno nikad ili retko odlučuju za psihičko nasilje, jer žena je tu u stanju da vrati "udarac", kod bilo kakvog verbalnog nasilja.

 Kada nasilnik krene, kao što to obično biva u fizički napad, onda tu pokaže svoju "snagu", a žena tada bude povređena na više načina. Fizička bol i nije najstrašnija, nju nekako može da preboli, ali ono što se dešava unutra, boli mnogo jače. Prva relacija, koliko znam iz onoga što sam čitala vezano za nasileje nad ženama, je sram.

Skoro sve žene, bez obzira na stepen obrazovanja, osećaju sram, zato se i odlučuju da ćute, da prikrivaju zločince. Sram ih je da se vrate svojoj porodici, sram ih je od dece, ako ih imaju, imaju grižu savesti, da nisu uspele, a ako se i usude da se vrate porodici, tamo ih dočeka prekor.

 Najčešće im prebacuju, da se to ne bi desilo, da su slušale, a rečenica:

" Lepo smo ti govorili, a ti nisi slušala", je najmanje što u tom trenutku žele da čuju.

Društvo ih takođe odbacuje.Obično im kažu “tvoj slučaj nije naš”. Centri za socijalni rad, organi vlasti, igraju se sa njima, kao da su ping pong loptice. Šalju ih od jednih do drugih vrata i na kraju, kada neka od njih završi tragično, kao što smo imali prilike da vidimo, niko nije kriv, ili je okrivljen onaj, ko zapravo nema nikakva ovlaštenja da pomogne, jer im zakon nije dao takvu mogućnost.

 Ne znam ja ko piše i donosi takve zakone, nisam ni stručnjak za zakone, ali nekakvom prostom logikom razmišljam, da po završenom poslu, onda kada neko strada, nema kajanja. Tada i da se donese zakon, nema svrhe. Zakone treba pisati pre izvršenog zločina, a kada ih zločinac prekrši, treba za svoje nedelo da odgovara.

Ovde niko nikome ne odgovara, ako i dobije policija prijavu, ako ih žrtva pozove, oni odvedu zlikovca u pritvor, tamo prenoći, a ujutru ga puste, da dovrši, što je započeo, jer nemaju na osnovu čega da ga uhapse. Protiv njega ne postoji dovoljan broj prijava. Da li će nekoga ipak peći savest, ako je potrebno pedeset prijava, da bi se reagovalo, a zločinac ubije žrtvu, posle nedovoljnog broja prijava. Mislim da nikoga neće peći savest, čak se sve više njih drzne da komentariše, kako je postalo moderno biti zlostavljan, zato i ima toliko slučajeva takve vrste. Gde ide ovaj svet, pitam se dok slušam, kako ljudi vode takve razgovore, kojima osuđuju žrtvu, a ne zlostavljača?