VREME ZAROBLJENO U NAMA ILI MI U NJEMU

                                                           Fotografija sa intreneta

Subotnje predvečerje ispred ulaza u Kulturni centar, red, čeka se da se otvori blagajna bioskopa. Ne pamtim kada sam videla red ispred nekog bioskopa, osim ako nije u pitanju premijera. Verovatno je veče pre, na premijeri filma „Zarobljeno vreme“, bilo još više onih, koji su sa nestrpljenjem čekali da vide film o Petru Peci Popoviću, rok novinaru i kritičaru, koji je prepoznao i otkrio, i o njima pisao, mnoge rokere na području ex Jugoslavije. Dok je Bog delio sposobnost prepoznavanja, ja sam bio prvi u redu, da mi baci nekoliko zrna tog talenta. Rekao je u šali Popović, na početku priče o roku, i njegovom talentu, da prepozna mnoge talente, na rok sceni.

Ljudi su uredno stajali u redu, bez guranja, bez negodovanja, što je blagajna otvorena malo kasnije, jer je blagajnica nesrećnim slučajem zaboravila ključeve kod kuće. Svi smo zajedno sa njom nestrpljivo iščekivali da se pojavi taxi koji će doneti iste. Niko nije bio ljut, čak smo na duhovit način saosećali sa blagajnicom, jer svakome se može dogoditi da nešto važno zaboravi. Među tim dosetkama, prosto je vrcao onaj, već pomalo zaboravljeni beogradski humor.

Imala sam utisak da ponovo imam sedamnaest, ili osamnaest, da čekam u redu da pogledam neki film, subotom uveče, kada smo obično glavnim izlaskom smatrali odlazak u bioskop. Očekivala sam da se iz nekog ćoška pojave i tapkaroši, i na njih smo zaboravili, ali nisu, izgleda da i pored tog reda, nija bilo dovoljno nas zainteresovanih da vide, kako se nekad slušala i svirala dobra muzika.

Još nešto primećujem dok mirno idemo prema Sali. Fini beogradski svet, nema šta, ali nema mnogo mladih, zapravo nema ih uopšte. Pitam se, i ne nalazim odgovor, kako je moguće da ih ne zanima, kako je i koliko dobre muzike bilo nuđeno, nekoj tamo generaciji između šezdesetih i sedamdesetih. Očogledno nije imao ko da ih edukuje, da im objasni, da nakaze, koje se nazivaju „divama“, i čiji kvalitet se meri, veličinom guza i sisa, ne zaslužuju da im neko posveti pažnju. Muzika o kojoj se u filmu govorilo, kroz priče mnogih zaslužnih za rok scenu, je nešto što i dan danas ima kvalitet, traje i služi kao melem za naše ranjene emocije.

Prošetasmo tako zajedno sa Pecom Popovićem i ljudima koji su učestvovali u stvaranju ovog divnog emotivnog filma, kroz sve republike bivše nam zemlje. Neki od tih rok velikana su otvoreno govorili, iskazuijući svoje nezadovoljstvo, što su dozvolili da rok više ne znači mladim ljudima ono što je nekad značio. Većina ih je ipak sa setom u glasu govorila, kako su to bila dobra vremena, gde je kvalitet muzike bio na prvom mestu. Rokeri tog doba, su živeli rok, to je bio njihov način života, nije bilo važno da li će ih debelo platiti za njihove nastupe, bilo je bitno, da publika bude zadovoljna. Entuzijazam je bio nešto najbitnije, što im je davalo krila.

                                                   Fotografija sa interneta

Peca Popović, čovek, kojeg je na radio doveo njegov otac, koji se bavio stolarijom i opremanjem studia na jedinoj televiziji i radiju, tada postojećim, na prostorima bivše zemlje. Čovek, koji je simpatično valjao slovo „r“, što je i danas prisutno u njegovom govoru, okupljao je tada mlade ljude, koji su sa velikim nestrpljenjem čekali svaku novu emisiju „Veče uz radio“, emisiju, čiji je urednik bio Nikola Karklajić, velemajstor jednak i u šahu i u uredničkim poslovima. Dok televizora nije bilo u našim domovima, ili ih je bilo jako malo, radio je bio način da se sazna šta je novo u svetu muzike, a slušao se rok. Mladi su sedeli po svojim sobama u polutami, i pažljivo pratili zvuk sa radio talasa, stvarajući slike u glavi. Imali smo mnogo prostora za maštanje, i to je velika privilegija, koja polako ali sigurno nestaje. Ljudi sve manje maštaju, sve ređe obraćaju pažnju na tekstove, koji se pevaju, njišu se u pogrešnom ritmu, i zbog toga mi je zaista žao, što ih večeras u sali na projekciji ovog divnog filma, prepunog emocija, nije bilo više.

Kada je krenula odjavna špica, sedela sam i dalje kao prikovana za stolicu. Imala sam utisak, da mi treba neko vreme, da posložim sve te emocije, koje su krenule. Nisam želela da se svetlo upali, da neko ne vidi moje suze. Želela sam da još malo udišem taj dobro poznati miris bioskopskih sala. Onda sam ispod oka pogledala ostale, koji su polako, kao da su u mimohodu sahranili jedno „zarobljeno vreme“, koje se više nikad neće vratiti, i mi smo zapravo bili zaroblejni u njemu, bar tog trenutka, dok smo pustili po neku suzu i nije me više bilo sramota. To dobro vreme je zaslužilo da ga oslobodimo, time što ćemo ga s poštovanjem oplakati. Ljudi žive okruženi stvarima koje su im važne i neophodne za život. Muzika možda i nije važna, ili bar nije najvažnija, ali je važna kao začin, jer bez nje bi život, sa svim tim važnim stvarima, bio bljutav.

                                                 Fotografija sa interneta