BEZ DRAGI MOJI
Sa ili "bez", dragi moji, veče je bilo predivno, za pmaćenje. Nije teško napraviti jedno takvo veče, uz podršku mnogih, koji su došli da čuju i dožive život na" planeti" Vračar, uz sve što se nudi prilikom ateriranja, kada je pilot Lidija Ćirić.
Svi "dragi" i nedragi", jako dobro znaju, šta će nam biti podeljeno u letilici, umesto "čaj", "kafa", "sok" varijante.
Tako je i bilo. Ponuđeno nam je nekoliko predivnih odlomaka, koji su prepuni dobrog beogradskog, čuburskog humora. Lila nam je, kroz pripovedanje svoje junakinje Kilice, servirala jetkost svoje duše, na "plekanoj" tacni, bez u lukovini kuvanih jaja i limenih pepeljara, na kariranim stolnjacima, čuburskih kafana.
Čak i oni koji ne znaju šta znači roditi se na čuburskoj kaldrmi, sa svim tim felinijevskim likovima, gde je nepristojno pasti, ako te niko ne gurne, mogli su na večerašnjoj promociji zbirke priča BEZ "DRAGI MOJI", da dožive taj šmekerski duh Čubure, da osete taj dobri čuburski vetar, koji vas oduva, ali nikad dovoljno daleko, da ste u stanju zaboraviti, gde ste prvi put zaplakali.
Sa uživanjem su svi prisutni slušali, sve što je večeras tamo rečeno. Sve je bilo baš tako, opušteno, s prizvukom nekih starih, srednjih, i sadašnjih godina. Čak su i reči recenzenata, od kojih pisci obično strepe, ali ne i Lidija bile opuštene, što je doprinelo da se i publika, opušteno upusti u diskusiju, kroz postavljena pitanja šarmatnoj autorki.
Ovo je eto moj prvi utisak, ono što se ukratko desilo večeras na" planeti "Vračar. Sa nekim opširnijim utiscima oglasiću se, kada pročitam knjigu. Sigurna sam da će to biti uskoro, jer sudeći po "Rekvijemu", Kilica, neće ništa manje zaokupiti moju pažnju. Imam utisak, da ću možda više uživati, zbog same teme, koja obuhvata priče, zbog smeha, ali i tuge, jer ako nema, kako reče autorka, na kraju večeri "krvi i mesa", onda je "posao" polovično urađen.
Svakako, moram da naglasim i to, da kada autor doživi, da se oglasi čitateljka, koja nije htela da uzme knjigu, koju joj je autorka poklonila, zato, jer ona ne čita tu vrstu literature, a onda kaže, da je literatura, koju je do tada čitala, pogrešna, sve ostalo što bi se reklo, je suvišno.
Pošto potiče iz porodice, dramskih velikana, šta drugo za kraj reći, kad se spustila zavesa, osim jednog velikog "bravo", kojima pozdravljamo umetnike, u znak ogromne podrške, za njihov trud i ono što nam pružaju, svojom umetnošću.
Nije mi teško palo, parafraziraću deo iz knjige, da u cugu napišem ovaj tekst, iako nisam nacugana. Tako nam pripoveda i vuče nas na "još", jedna prava Beograđanka, jer gde se ona skrasi, tu ukrasi!
Svi "dragi" i nedragi", jako dobro znaju, šta će nam biti podeljeno u letilici, umesto "čaj", "kafa", "sok" varijante.
Tako je i bilo. Ponuđeno nam je nekoliko predivnih odlomaka, koji su prepuni dobrog beogradskog, čuburskog humora. Lila nam je, kroz pripovedanje svoje junakinje Kilice, servirala jetkost svoje duše, na "plekanoj" tacni, bez u lukovini kuvanih jaja i limenih pepeljara, na kariranim stolnjacima, čuburskih kafana.
Čak i oni koji ne znaju šta znači roditi se na čuburskoj kaldrmi, sa svim tim felinijevskim likovima, gde je nepristojno pasti, ako te niko ne gurne, mogli su na večerašnjoj promociji zbirke priča BEZ "DRAGI MOJI", da dožive taj šmekerski duh Čubure, da osete taj dobri čuburski vetar, koji vas oduva, ali nikad dovoljno daleko, da ste u stanju zaboraviti, gde ste prvi put zaplakali.
Sa uživanjem su svi prisutni slušali, sve što je večeras tamo rečeno. Sve je bilo baš tako, opušteno, s prizvukom nekih starih, srednjih, i sadašnjih godina. Čak su i reči recenzenata, od kojih pisci obično strepe, ali ne i Lidija bile opuštene, što je doprinelo da se i publika, opušteno upusti u diskusiju, kroz postavljena pitanja šarmatnoj autorki.
Ovo je eto moj prvi utisak, ono što se ukratko desilo večeras na" planeti "Vračar. Sa nekim opširnijim utiscima oglasiću se, kada pročitam knjigu. Sigurna sam da će to biti uskoro, jer sudeći po "Rekvijemu", Kilica, neće ništa manje zaokupiti moju pažnju. Imam utisak, da ću možda više uživati, zbog same teme, koja obuhvata priče, zbog smeha, ali i tuge, jer ako nema, kako reče autorka, na kraju večeri "krvi i mesa", onda je "posao" polovično urađen.
Svakako, moram da naglasim i to, da kada autor doživi, da se oglasi čitateljka, koja nije htela da uzme knjigu, koju joj je autorka poklonila, zato, jer ona ne čita tu vrstu literature, a onda kaže, da je literatura, koju je do tada čitala, pogrešna, sve ostalo što bi se reklo, je suvišno.
Pošto potiče iz porodice, dramskih velikana, šta drugo za kraj reći, kad se spustila zavesa, osim jednog velikog "bravo", kojima pozdravljamo umetnike, u znak ogromne podrške, za njihov trud i ono što nam pružaju, svojom umetnošću.
Nije mi teško palo, parafraziraću deo iz knjige, da u cugu napišem ovaj tekst, iako nisam nacugana. Tako nam pripoveda i vuče nas na "još", jedna prava Beograđanka, jer gde se ona skrasi, tu ukrasi!
Коментари
Постави коментар