KONKURSI

                                                                Fotografija sa interneta

                                                   

Jednostavan, sažet naslov. Kada bi samo život, a i ono što ti nudi, bili tako jednostavni, da stanu u jednu reč. Mogu da živim još jedan dan, još novih deset godina, koje će možda biti još gore, a možda bolje, od onih koje sam proživela. Može još deset vekova da prođe, a ja neću sprati proklestvo sa svoje ostarele kože.

Kada sam odvedena, moja koža je bila još uvek mlada. Mlada spolja. Mlado je bilo i zategnuto, ono što je moglo da se vidi golim okom. Staro, prastaro, fosilno, bilo je ono ispod te kože. Umrla sam dok još nisam ni počela da živim. Umrla sam kad sam zauvek izgubila menstruaciju, odraz ženstvenosti, kažu. Period moje ženstvenosti, trajao je sasvim kratko, neke tričave tri godine. Trajao je od trenutka, kada sam se požalila majci, da mi je na gaćama, neka mrlja, između smeđe i crvene boje. Umrla sam tog trenutka, kada je ista ta moja majka izgovorila rečenicu, koja ubija, koja je ubila ženstvenost u meni.

„ Znači, usrala si motku.“

Izgovorila je to a nije me ni pogledala. Izgovorila je bezbojno tu kratku, da li prostu, ili prostoproširenu rečenicu, dok je nervozno trpala ugalj iz kante, u kaljevu peć. Vatra je pucketala, sa svakom novom lopaticom uglja, koju bi ubacila, a meni je iz nekih meni tada neobjašnjenih razloga, bilo jako hladno. Bila sam poput sneška, kojeg sam nekad volela da pravim, sa pojavom prvog snega. Više ništa nisam volela od tog trenutka. Taj trenutak, koji mnoge devojke zapamte, kao trenutak još većeg zbližavanja sa majkom, ja sam provela sama. Kada je smatrala da je peć dovoljno napunjena, zatvorila je smireno vrata peći, ustala, oslanjajući se na butinu, uz obavezan uzdah, koji je trebalo da znači, „šta sam ja Bogu zgrešila“.

Ustala je tako moja majka, sa praznom kantom, poput moje duše, prošla je pored mene, odlazeći verovatno, da popije kafu sa komšinicom. Uobičajeni jutarnji ritual, nije smela da propusti. Mnogo je ona toga propustila, ali jutarnju kafu, sa komšinicom iznad nas, to nikako.

Sećanja, samo naviru. Sedim pored prozora. Posle deset godina ništa više nije bilo isto. Bila sam sama. Otac je umro od tuge za mnom. Jedino mi je toga žao. Nisam smela to da mu priredim. Mada, kada sada razmišljam o svemu, on bi verovatno umro zbog te iste tuge, čak i da ja nisam uradila to što jesam.

Konkursi, konkursi, konkursi. Reč koja je stalno bila smeštena u sve fioke mog mozga. Moja majka je bila ovisnik o konkursima. Konkursi, donose novac, veliki novac, govorila je. Nisu to bili bilo kakvi konkursi. To su bili oni koji otvaraju put, kojim se korača ka slavi. Konkursi, zbog kojih, ne treba ni da se školuješ, dovoljno je samo da si lepa. Put posut trnjem, kako kaže stara latinska poslovica. Moja majka je želela da ja koračam tim putem. Svakodnevno je bila zatrpana novinama, onim žutim, da žuće ne mogu biti, i halapljivo upijala, koji je novi konkurs u njima objavljen. Bilo ih je raznih, a ona je zajedno sa mnom, držeći me čvrsto za ruku, da ne pobegnem, trčala, od vrata do vrata, ponizno se smeškajući veštačkim osmehom, koji je pokazivao, njenu još veštačkiju protezu. Smeškala se, i gurkala mene, da se i ja smeškam, jer možda će baš na tom konkursu biti objavljeno moje ime.

„Možda ćemo baš danas imati sreće, sanjala sam govna.“

Govorila je to svaki put, kada smo odlazili na „stočnu pijacu“, gde se biralo lice godine, ili lice za neki poznati parfem, ili jednostavno lice, koje će se smeškati, sa nekog sredstva za čišćenje klozeta. Moja je majka u svom životu imala razne snove, a najčešće onaj, koji joj se valjda jedini ostvario. Bio je to baš taj san s govnima, u raznim varijantama.

Kada te zatvore na dvadeset godina, a onda te posle deset puste, jer si se lepo ponašala, onda imaš vremena, da složiš mozaik, čak i od delova, koji se inače nigde ne bi uklopili. Pokušala sam da shvatim, šta to ima u tim prokletim parama, da toliko privlače ljude. Moja majka je bila jedna od tih. Volela je pare, više nego ’leba da jede. Volela je, ali pošto je bila polupismena, nije baš mogla svojim radom da ih zaradi onoliko, koliko joj je trebalo. Nije to možda prava reč „trebalo“, njoj nije trebalo, ona je samo bila pohlepna. Sasvim smo lepo živeli, od očeve doktorske plate, ali njoj nije bilo dovoljno, što se udajom dočepala Beograda. Htela je mnogo više, a na kraju, osim debljeg kraja, nije dobila ništa.

Slike u mojoj glavi su se saplitale, jedna o drugu. Buljila sam, čas kroz prozor, čas u vrata kaljeve peći. Nisam videla ništa drugo, osim onoga, što sam već dobro znala. Bila je to valjda jedina jasna slika u mojoj glavi, koju sam jasno videla, i koja jije bila bleda.

Bilo je neko sivo novembarsko jutro. Napolju je rominjao prvi sneg. Imala sam bolove u stomaku. Od onog dana kada sam po majci „usrala motku“, svakog meseca, sam imala nesnosne bolove. Uz bolove je bila neizbežna rakija, prepečenica, koju je majka čuvala za posebne goste. Krišom sam je uzimala iz ćošeta jedne police u špajzu, i dolivala vodu, da majka ne primeti da fali. Na kraju, mi ničemu nije služila. U početku, dok je bila „prava“, pomagala je, bol je nestajala. Posle, više ništa, a i kako bi, kad je bila „krštena“ i „prekrštena“.

Sedela sam umotana u malo karirano ćebence, skupljenih nogu. Imala sam utisak, da tako potiskujem bol, da joj nedam da izađe. Majka je po običaju bila u konkursima. Ništa neobično, otac na poslu, u kući sablasni mir. Mir je bio baš kao pred neku veliku oluju. Kada bismo barem umeli ili hteli da čitamo znakove, koji nam se povremeno pomaljaju, znali bismo i kojim putem treba da krenemo, a da se baš mnogo ne izbodemo. Tu sablasnu tišinu prekinuo je ushićeni poklič moje majke. Ličio je na ratni poklič, kojim indijanski poglavica, poziva muškarce, svog plemena u rat.

„Konačno, konačno, evo pogledaj, pogledaj, uspele smo!“

Mahala mi je jednim listom svojih žutih novina, a ja nisam imala pojma, šta tačno treba da gledam. Onda sam malo stisla oči, da fokusiram ono bitno, i videla svoj lik, sa nekim smešnim naslovom:

„ Devojka, za koju će se tek čuti! Zapamtite ovo lice! Od ovog trenutka vaše kupatilo će uvek biti blistavo čisto, kao osmeh ove devojke!“

                                                    Fotografija sa interneta

Buljila sam u list ispred sebe, u svoje lice, a nisam se prepoznavala. Pomislih, kako je to neka šala, kako to nisam ja, kako su pogrešili. Onda je bio dovoljan samo jedan pogled na majku i njeno radosno, ozareno lice, pa da mi postane jasno, da nije greška. Sa tog požutelog novinskog lista, ne od stajanja, nego od banalnosti, zaista sam se sama sebi smejala. Samo sam ja znala, da taj osmeh nije bio pravi.

„ Ustaj, šta si se ukipila!“

„ Zašto?“

„ Šta bre zašto, još pitaš, idemo u redakciju, da potpišeš ugovor. Punoletna si, pa ne mogu ja, inače bi to već sve bilo sređeno.“ Hajde, ustaj i oblači se, tamo ti je na krevetu sve!“

Ustala sam, ali kao da to nisam bila ja. Krenula sam, pokušavajući da odvojim olovne noge od škripavog poda. Krenula sam prema sobi. Ušla sam u sobu. Na krevetu je stajala providna majica od nekakve crne jeftine čipke. Sigurna sam bila da ju je majka kupila na nekoj tezgi Bajloni pijace. Otac i ja smo tu kupovali leti lubenice, a zimi kiseli kupus, a ona, ona je sve te naše rituale oskrnavila, kupujući meni, svojoj jedinici jeftinu garderobu, u kojoj ću se po njenoj želji malo, jako malo kurvati, da zadovoljim, one koji su me izabrali na konkursu. To mi je čak i rekla, dok sam ja hodala prema sobi, dok sam navlačila sve te prljave male stvari, za dva broja manje, od moje veličine, da bih istakla, sve pa i više, onog „vrednog“ na meni. Gunđala je, a ja nisam ni bila svesna, kako sam se na jednoj nozi okrenula. Nisam osetila ništa, posle njenih reči:

„Samo ćeš malo da se pomaziš, sa glavnim, obećao je da neće ići do kraja, a ja sam obećala, da to neće biti ni najmanji problem...“

Ne sećam se danas, da li je još nešto rekla, ipak je prošlo deset godina. Sećam se samo da je vatra, baš jako zapucketala, dok je ona otvarala vratanca kaljeve peći. Sećam se i da sam uzela žarač, koji je bio u kanti. Dvoumila sam se u jednom deliću sekunde, da li da uzmem mašice, ili žarač. Žarač je pobedio. Žena, koja me je rodila, zbog koje sam tog trenutka, sama prestala da budem žena. Izgubila sam ono zbog čega sam pre tri godine "usrala motku“, a ona se nije podigla, oslanjajući se na svoju butinu.

                                                        Fotografija sa interneta

Nije se više nikad podigla. Mene su odveli, pošto sam se sama prijavila. Odveli su me da me zadrže. Zaslužila sam, ali sam od te noći mirno spavala, okružena, raznim, za razna dela ili nedela, osuđenim kriminalkama. Nisam osećala krivicu. Ubila jesam, ali kriva nisam. To sam rekla i sudiji, koji me je osudio, ne trepnuvši. Ni ja nisam trepnula. Odležaću mislila sam, i odležala sam, i sada mogu mirno da sedim i gledam prolaznike, sa prozora svoje devojačke sobe. Vatra je opet pucketala. Mnogi su u zgradi uveli centralno, ja nisam želela. Želela sam da me sve podseća, na taj dan. Napolju je novembarski sneg, opet rominjao. To sam želela, jer sam mislila, da ću tako uspeti da se prisetim jednog valjanog razloga, zbog kojeg nisam trebala da ubijem ženu, koja je mene ubila, listajući konkurse.