SAMO MOJ DEDICA

                                                                Fotografija  sa  interneta

Jeste da imam neke godine, da možda više ne bih trebala da verujem ni u stvari koje postoje. Možda bi za većinu to bilo normalno, a eto za mene nije. Nije normalno da prestanemo da verujemo u lepe stvari, samo zato što smo prešli više od pola veka života. Možda će i ova rečenica nekome zvučati, kao da sam sišla s uma.

Ukoliko kažem da sam proživela više od pola veka, to znači da možda planiram da živim ceo vek. Pitam sebe, a i ostatak sveta, zašto bi to bilo nemoguće i nenormalno. Svako od nas kada se rodi, dobije svoj „vek“, na korišćenje. Pitanje svakog od nas, sa samo jednim odgovorom. Dobili smo „vek“, proživimo ga kako želimo. Eto recimo ja sam odabrala da svoj „vek“ živim i proživim u nekom svom „svetu“, ako već imam svoj vlastiti „vek“, onda želim da imam i svoj vlastiti „svet“.

Moj „svet“, za one koji to ne znaju, i koji me ne poznaju, je poseban jedan „svet“. Ima u njemu svega, čak i vilenjaka, i zlih veštica, i prinčeva, a i princeza. Kakav bi to „svet“ bio, kada u njemu ne bi živeli svi ti mali upravlajči, koji upravljaju mojim životom. Ipak najglavniji akter u mom „svetu“ je jedno veliko „dete“.

Nikad ga nisam pustila da ode, prosto sam ga zarobila u sebi, čim sam na poklon dobila svoj „vek“. Možda je to sebično s moje strane, ali nije njemu loše, ja ga čuvam, poprilično pazim, a to „dete“ mi za uzvrat daje lepotu življenja. Nekoga možda zanima, kako ja to radim. Recimo, sad je decembar, moj omiljeni mesec, mesec u kojem treba da darujemo jedni druge, da sve ružno ostavimo u onoj Staroj godini, i perpustimo se čekanju Nove, koja će nam svakako doneti mnogo lepih poklona. Nije bitno koliko ti pokloni vrede, bitno, je da ih ima puno, i da ih mi cele godine odmotavamo, tako će sve izgledati šarenije i lepše. Neko će reći, da se odrasli tako ne ponašaju. Ja kažem, da u tome i jeste problem, to starenje i odrastanje, je izmislila ona zla veštica, koju nismo pozvali na proslavu, kad smo dobili svoj „vek“. To sam odavno shvatila, ona meni ne može ništa.

Zbog toga što moram da usrećim „dete“, u sebi, ja svake godine pišem Dedici. Napišem mu nekoliko rečenica, ubacim pisamce u sanduče i čekam. Sada se većina vas sigurno smeje, ali ništa tu nije smešno. Dedica uredno pronađe moje pisamce, valjda miriše na mene, pa zna da sam to ja. Obraduje se, zato što sam mu ja posebna, od sve „dece“, jednom mi je to i napisao. Zamislite upakovao je tu poruku u 365 malih kutija. Cele godine, ja otvaram te kutijice. Svaki mesec ima svoju boju, a decembar, je posebno srebrne boje, sa zvezdicama, u njoj stoji drugačija poruka. Jedino se ona razlikuje od ostalih. Kada je otvorim, na snegu, od pamuka, leži crveno srce, na kojem piše „ Princezo, dobro čuvaj svoj „ vek“, svoj „život“, a najviše čuvaj „dete“ u svom „svetu“, jer samo tako ja neću nestati, samo tako ću ti opet doneti 365 malih kutija i sledeće godine. Pronađi svoje boje, i njima oboji svoj život. Ne zaboravi me, tvoj Dedica!“

Tako ja već više od pola svog „veka“, pišem Dedici, a on mi donosi darove, jer sam sačuvala „dete“ u sebi. Probajte i vi, nije teško!