SLOBODA

                                                               Fotografija sa interneta

Kada sam upoznala Igora, nisam bila svesna, koliko će naše prijateljstvo biti veliko.Mislila sam, da je to jedno, od onih usputnih poznanstava, kada se rastajemo, razmenjujući brojeve telefona, koje nikada nećemo pozvati. Tako je ličilo to naše poznanstvo, na rođendanu zajedničkih prijatelja. Igor, koji me je očarao na prvi pogled, a mogla sam, bar dva puta da ga rodim, bio je osveženje u mom životu na zalasku. Sa svojih osamdesetak godina, nisam ni sanjala, da ću postati nerazdvojna prijateljica, jednom momku, od tridesetak godina.

Na toj zabavi, smo se jedino nas dvoje zabavljali. Igrali smo salsu, pili šampanjac i popušili nekoliko paklica cigareta, onih najgorih. Pričali smo o svemu, najviše o crti, koja se zove život. Rekao mi je da je datum rođenja, kao i datum smrti, samo trenutak, a da je život, ona crta između.

Bila sam zatečena, tolikim poznavanjem života, stavovima, o istom, i načinu, kako da tu crtu pređemo, na najbolji način, a da ne izađemo iz svega, sa puno ogrebotina, i rana, koje nikada ne zacele. Nismo obraćali pažnju, na ostale. U toj sobi prepunoj dima i mraka, bilo je najmanje ljudi, to smo oboje zaključili. Bilo je prepuno neuzvraćene ljubavi, koja je lebdela, i čekala da plava svetlost zore uđe među nas. Pričali smo i pričali. Imam troje dece, negde rasturenih po belom svetu, ali ni sa jednim, od njih troje, nisam mogla da pričam na takav način, da se osećam slobodno. Sa Igorom, to je bilo lako, to je bilo kao hodanje po žici, ispod koje je razaepta mreža. Sigurna da ne mogu da padnem, bila sam slobodna.

Ne znam, koji smo po redu šampanjac ispijali, kada me je pogledao, najlepšim očima, koje sam ikada videla i rekao, da ga niko nikada nije tako dobro upoznao, u tako kratkom periodu, od nekoliko sati, kao ja. Smejala sam se na tu njegovu opasku, rekla sam, da mu se to samo čini, da smo puno popili. Rekao je, da nije to zbog pića, da je to zato što želim da ga razumem, a onda mi je rekao svoju tajnu. Rekao je da je gej. Zapravo nije mi rekao da je gej, već peder, a ja sam se smejala kao nikad do tada. Pokušala sam da mu objasnim da nije on „peder“, da je to karakterna osobina, a ne seksualno opredeljenje. Uhvatio me je za ruku, rekavši, da su trenuci, koje upravo sa mnom proživljava, njegova sloboda, njegovo oslobađanje, jer nikome do sada nije priznao, ko je i koga zapravo voli. Rekao mi je čak i to, da me je ranije sreo, da bi verovatno bio „normalan“.

Nisam se trudila da mu objasnim, da je on i sada normalan, da nisu normalni oni, koji ga ne bi razumeli, da im prizna, ono što je meni. Ispijali smo poslednju čašu šampanjca, pušili onu poslednju cigaretu, „po pola“, ispričao mi je poslednji segment iz svog života. Zbog okoline se oženio, nekom devojkom iz komšiluka, koja čeka njegovo dete, a on ne može da pogleda ni sebe, a ni nju. Gledala sam ga tupo, nisam znala šta da mu kažem. Bilo mi je žao svih aktera njegove priče, ali sam mu rekla, da ode, da se ne okreće za sobom, da se nikada ne vrati. Devojka, koju je oženio, malo će patiti, a možda će se i osetiti slobodnom, spašenom, dete će da poraste, i ode svojim putem. Svi će biti na taj načim slobodni, ali ako ostane, svi će patiti.

Plava svetlost je polako ulazila u sobu. Nije više bilo ni šampanjca, ni loših cigareta, ni mene ni Igora. Gledala sam kako se smenjuju, plava svetlost i on, kako odlazi iz mog, u neki svoj, novi život, u svoju slobodu. U sobi sam ostala samo ja, prazna flaša šampanjca, i zgužvana paklica loših cigareta, dim i tuga, jer moj novi prijatelj je sa sobom poneo svoj deo slobode. Moju je ostavio meni. Nikad se nisam lepše osećala.