BILO IH JE

                                                            Fotografija sa interneta

Bilo ih je mnogo, iza nas. Svi su bili posebni, baš kao što je posebna i ona. Nije bitno, kako joj je ime, znaće već ona, kad pročita. Ono što je bitno, to su sećanja. Ona žive i živeće, duže od nas. Sećanja nas nadživljavaju, a mi ih guramo od sebe. Stalno nam nešto smetaju, nešto nas žuljaju, noj se tako nešto ne dešava.

Ona je posebna, i ona svoja sećanja sprema. Sprema ih u škatule, i nije sad bitno, što oni, koji ovo pročitaju neće imati pojma, šta su to „škatule“. Neću vam reći, ali ona zna, zna, jer je posebna. Vi oko nje, ne znam, da li ste, da li imate tu auru posebnosti. Ona je ima, oko nje naprosto sija, gde god se pojavljivala, gde god se pojavljuje i danas, i sutra i za sva vremena. Ona će zauvek ostati posebna.

Neki ljudi se naprosto takvi rode, i šta god da im se desi, oni ostaju posebni. Ona zna kako se smeje, kako se plače, da drugi ne vide, kako se ustaje, kad padneš, jer nepristojno je pasti, a da te niko ne gurne, kako se nose šeširi, rukavice, svila i ostale fine monade. Opet neka reč, koju neće većina, ili niko razumeti. Ona hoće. Razumeće i kad pomenem te neke koji su bili, i o kojima ja to pričam. Znaće ona i kako izgledaju stolovi sa palmama, i piramide od šampanjca, i pogled upućen samo njoj, ni jednoj drugoj, jer druge su obične, takve su se rodile, a ona je baš posebna. Nose i te druge šešire i rukavice i svilene retke tkanine, ali ni jednoj sve to tako ne pristaje, kao njoj, jer ona je posebna.

Bilo ih je dakle mnogo, iza nas, biće ih još mnogo, na kojma nećemo biti svi, oni, koji smo bili, sećaće se svega toga, a ona će i dalje biti posebna. Bila je, sad je, i biće, i neću vam reći njeno ime, ali znaće ona, znaće moja posebna, zašto sam ovo baš noćas napisala. Zato jer je sad taj trenutak, poseban, za posebnu gospođu „S“. Ovo će biti sasvim dovoljno, zvuci sreće čuju se daleko!