DŽEM OKO VAS I SA VAMA

                                                       Fotografija Bojana Boka Durman


Rekli su nam da je to di smo živili Srem. Beška se zvalo to
misto. Lipo je. Najviše san volila poć doli kraj rike. To mi se
parilo ka da san uz more. Tako san zatvarala oči i mislilila da
san u mom Šibeniku, dok su talasi udarali.
– Koga imaš još? Ko je sve došao s tobom u Bešku?
– Niko. Nimam nikoga.
– Znači sama si došla. Znam da ti je teško da o tome
pričaš, ali moraš mi sve reći. Samo tako ti mogu pomoći. Reci
dušo, da li su ti roditelji poginuli? Koliko godina si imala kad
si došla?
– Četrnaest. Došli su i oni, nisan došla sama. Sada san
sama.
– Ko su „oni”. Vidi, ovde si sasvim sigurna. Niko te više
ne može povrediti. Molim te veruj mi.
– Došla je seka, mama i....
– Verovatno tata.
Zrinkina reakcija je bila poput provale uzavrelog vulkana.
Skočila je sa kreveta i počela vući posteljinu. Obmotala je telo
prekrivačem i prikovala se uza zid. Stiskala je pokrivač na
grudima i vrištala iz sveg glasa. Zubi su joj cvokotali, a reči
koje je izgovarala su bile nerazumljive. Ličila je na ranjenu zver,
koja je pokušala da pobegne od lovaca. Tatjana je ćutala i čekala
pravi momenat da joj se približi. Sasvim očekivano stigli su
bolničari. Tatjana im je rukom pokazala da vlada situacijom i
da mogu slobodno otići. Uhvatila je Zrinkin zahvalni pogled i
znala kako joj sada slobodno može prići. Zadobila je poverenje,
ali činjenice da će joj ova devojka ispričati nešto strašno nije
157
mogla da se oslobodi. Bilo je sigurno i to da je njen otac imao
veze s tim. Devojka je prvo izbegla odgovor vezan za porodicu,
ali burnu reakciju je izazvalo pitanje o ocu. Otac je verovatno
bio alkoholičar koji ih je terorisao. Tatjana je u glavi prevrtala
sve moguće kombinacije vezane za oca. Misao koja joj se stalno
nametala bila joj je neprihvatljiva, bar ona nije želela da je
prihvati. Imala je u karijeri dosta žrtava incesta, ali nikad se
nije lako mirila sa činjenicom da takvi ljudi postoje. Bojažljivo,
birajući reči obratila se devojci.
Dok je govorila Zrinka joj je stezala ruku. Nije osećala
fi zičku bol, ali bol koja joj je obuzimala telo bila je toliko
snažna, da je mislila kako ovaj put neće uspeti. Znala je da ne
sme da se saživljava sa pacijentovim problemom, ali to joj nije
baš uvek polazilo za rukom. Sve je mogla da zamisli, nasilje
zbog alkohola, kockare, kurve, ali da neko može seksualno
zlostavljati vlastito dete, to nije mogla zamisliti ni u najgorim
snovima. Nadala se da će Zrinka odjednom reći kako je njen
tata zlostavljao celu familiju zbog problema sa alkoholom. Nije
rekla ništa slično.
– Zrinka, rekla sam ti da te sada više niko ne može
povrediti. Polako mi ispričaj sve šta se desilo. Gde su sada svi
oni?
– Seka je umrla godinu dana posli dolaska iz Šibenika.
– Umrla, kako, od čega, koliko je imala godina?
– Dvi. Bila je jako slaba. Zarazila se. Dobila meniđitis.
Razumite li me?
– Razumem. Moja prva komšinica je iz Dalmacije.
Slobodno pričaj, ja ću pitati šta ne razumem. Žao mi je zbog
tvoje sestre. Šta je bilo sa mamom i ....?
158
– Sad san mirna. Slobodno recite „tatom”. Sad ću sve
ispričat. Ne želim više čut za njega, ako me on pronađe, ja ću se
ubit, kunem se.
– Smiri se Zrinka. Želiš li možda da nam donesem kafu
ili čaj?
– Nemojte me molim Vas ostavit samu. Ne želim ništa.
Želim govorit. More bit da će mi onda bit lakše.
Zrinka je započela svoju strašnu priču. Sela je ponovo
na krevet i pokrila se pokrvačem. Nije to bilo zbog toga što
joj je bilo hladno. Pokrivanje joj je značilo neku sigurnost. Taj
beli bolnički pokrivač trebao je da je zaštiti od njene sudbine.
Posle strahota koje su ih zadesile i spašavanja golog života
stigla je sa porodicom u Bešku, kao i većina ljudi iz Hrvatske.
Sestra je već bila bolešljiva. Stalno je imala temperaturu. Bila
je suviše mala da bi mogla tačno da kaže šta je boli, ali stalno
je rukama dodirivala glavu. Majka je lečila nekim narodnim
lekovima i čajevima, koje je kupovala kod seljaka. Nisu hteli da
je odvedu kod lekara. Majka je stalno govorila kako se plaši da
će ih izbaciti iz kuće koju su delili sa još dve porodice. Otac je
bio više pijan nego trezan, nije ga bilo briga i malena se jednog
jutra prosto nije probudila.
Zrinka je svake noći plakala za sestrom. Bila je tako mala.
Nije još ni počela da živi i već je nema. Nije mogla da shvati
roditelje koji su se tako malo brinuli o svom detetu. Zorom je
odlazila iz kuće. Niko čak nije ni primećivao da je nema. Majka
je se setila samo kada bi joj trebala zbog poslova po kući.
Jedne noći, bilo je jako vruće. Nije mogla da zaspi i izašla
je u dvorište da posmatra zvezdano nebo. Podsećalo je na
šibenske noći. Čula je glasove. Dolazili su iz ambara. Htela je
159
da vidi ko je ušao u ambar usred noći. Vrata su bila odškrinuta,
dovoljno da je mogla videti oca kako stoji spuštenih pantalona.
Žena koja je stajala naslonjena na gredu otkopčavala
je bluzu i kezila mu se. Bila je to žena čoveka kod kojeg su
stanovali. Želela je da pobegne i ne sačeka ono što će se dogoditi,
ali noge su joj bile kao ukopane. Nije mogla da se pomeri. Otac
je prišao ženi i navalio. Ispuštali su divlje zvuke, govorili prljave
reči. Govorio je ženi koja je skočila i obavila noge oko njegovog
struka, kako će je jebati kao što je niko nije. Ona je tražila da joj
gurne kurac što dublje i da ga ne vadi. Stavljala mu je ruke na
svoje velike mlitave sise i dahtala poput ranjene zveri. Na kraju
su još par puta zadrhtali i pali jedno preko dugog. Uplašila se da
bi je mogli videti. Pobegla je. Trčala je ali nije tačno znala kuda.
Nije ni sama znala kako je ipak stigla do svoje sobe. Uvukla
se u krevet, plašeći se da bi neko mogao da se probudi i pitati
je gde je bila. Pokrila se preko glave. Plašila se čak i da diše.
Slika koja joj je stalno bila pred očima bila je nešto najgroznije
što je videla u svom životu. Gledala je nekad na fi lmu, kako se
ljube, kako rade nešto u krevetu bez odeće. Nikada u takvim
scenama nije videla sve, sve je videla noćas. Bila je sigurna da
ona nikada neće dozvoliti nikome da je tako drmusa i govori
joj ružne reči.
Nije znala zašto je njen otac bio sa tom ženom, zar to ne
rade oni koji se vole i žele napraviti bebu. Otac je trebao voleti
mamu i napraviti joj bebu. Nedostajala joj je sestra. Onda joj
se učinilo da čuje korake. Prestala je da diše. Zaklopila je oči,
najbolje će biti da se pretvara da spava. Bila je okrenuta zidu,
ali je osetila kako neko podiže pokrivač. Vazduh je bio vreo,
ali njoj je odjednom postalo hladno. Osetila je ruke na svojim
ramenima. Pokušala je da ponovo navuče pokrivač, ali te iste
ruke sa ga ponovo strgle sa njenog tela. Čula je nerazgovetne
160
reči. Više je to bilo dahtanje, nego bilo kakav govor. Okrenula
se i videla lice koje je ličilo na sve drugo, samo ne na lice oca,
koji je došao poželeti ćerki laku noć. Tada je sve krenulo. Ruke
čoveka koji je sebe smatrao ocem divljački su cepale odeću sa
drhtavog tela svoje ćerke. Te vrele avgustovske noći mala Zrinka
Dedić saznala je na najružniji način kako od devojčice postaje
žena.
Otišao je tek pred zoru sa prvim petlovima. Pre odlaska
nije zaboravio da joj zapreti. Psovao je i pretio, ukoliko nekome
kaže, neće se lepo provesti.
Svake noći je odlazio besramno u njen krevet, ona je
ćutala i osluškivala svitanje. Znala je da joj svitanje donosi spas.
Onda je dugo ostajala u krevetu i jecala. Majka je vikala kako je
lenja i kako ona ne može sve sama, ali Zrinka je bila gluva. Po
cenu batina koje je ponekad dobijala od majke nije mogla da
ustane dok se dobro ne isplače
Bila je sve više povučena i sve je više slabila. Hrana joj
je bila gadna i često je povraćala. Majka je psovala i govorila
kako su to njeni izgovori da izbegne posao. Kada je shvatila da
stomak počinje da joj raste, znala je da je otac napravio bebu
njoj, a ne majci kako je ona želela. Shvatila je da će biti sestra
sopstvenom detetu. Počela je da cepa čaršave i da se umotava,
da nosi široke haljine, kako niko ne bi primetio njen stomak.
Majka je ipak bila žena s iskustvom, nije joj promaklo da
se njena Zrinka promenila. Nije jela gotovo ništa, a bivala je sve
punija.
Jednoga jutra upala je u njenu sobu dok je stezala
stomak. Shvatila je da se njena ćerka nalazi u stanju, koje je
bilo sramotno, ali nije ni pitala ni želela da zna, ko je taj koji
je kriv za sve. Kriva je bila Zrinka. Nazvala ju je kako dolikuje
161
kurvom, bestidnicom, rekla je da će je rađe ubiti nego gledati
tu sramotu.
Zrinka je skupljena u ćošku jecala. Nije više mogla da
ćuti, odlučila je sve ispričati majci. Mislila je da će je majka
razumeti, da će joj pomoći. Ništa se od toga nije dogodilo.
Dogodilo se, da je majka vikala kao ranjena lavica. Nije
gledala gde udara. Govorila je Zrinki da je lažljivica i da će joj
ona izbiti te bube iz glave a i to kopile iz stomaka. Zrinka je
dva dana ležala u ćošku svoje sobe. Oko nje je bila lokva krvi i
malo beživotno telo nekoga ko nije bio kriv kao ni ona, za sve
što se dogodilo.
Njena majka joj je onda naredila da očisti sve po sobi, da
se dovede u red i da kaže ako je ko pita da su se posvađale oko
odlaska na igranku, zato je tako vikala. Zrinka je poput mašine
uradila sve što je majka od nje tražila. Malo telo je majka stavila
u kesu i te noći ga odnela dole do obale. Kesu je bacila u Dunav.
Niko nije u selu smeo znati da je njena ćerka bestidna kurva koja
se vucarala okolo umesto da radi s njom kućanske poslove.
Otac je te iste noći ponovo dahtao Zrinki za vratom i
stavljao svoje spolovilo među njene drhtave butine. Život je išao
dalje svojim tokom. Zrinka je prestala da komunicira sa svima.
Radila je sve što joj se kaže, ali od sebe nije davala nikakve
znake da je živa. Pet godina je bila živi mrtvac, a onda je jedne
noći nešto puklo u njoj, nije imala šta da izgubi.
Te noći je jedva čekala svog dželata. Uzela je nož za klanje
svinja i spokojno otišla u krevet. Kad su utihnuli svi zvuci u
kući i svi polegali, stigao je kao i svake noći i svukao pokrivač
s njenog izmučenog tela. Okrenula se, nasmešila se, kriknula i
zamahnula. Sve je bilo gotovo brže nego što je očekivala. Više
na njegovom licu nije bilo onog iskeženog osmeha. Nije se
162
čulo dahtanje i nije osećala bol. Jedino što je osećala bilo je
zadovoljstvo.
Kad je svanulo otišla je u policiju. Rekla im je da se u
njenoj sobi nalazi leš njenog oca koji je pet godina zlostavljao
nju, svoju ćerku. Rekla je da je sada mogu zatvoriti, jer želi
konačno da se odmori. Majčine zločine nije spomenula. Mislila
je kako je ovo sasvim dovoljno za jedno ovako malo idilično
mesto u Sremu, kao što je bila Beška.
Suđenje je bilo kratko i jasno. Sudija je na osnovu priče i
devojčinog stanja doneo oslobađajuću presudu.
Trebala je valjda da bude srećna Zrinka Dedić kada je
tog dana izašla iz suda u Novom Sadu, ali nije. Opustilo se
njeno nejako telo, mučeno godinama. Njena duša je jauknula,
srce skoro da je stalo. Sručila se na pločnik. Na licu joj je ipak
bio smešak, konačno je uradila nešto za sebe. Možda je osvetila
i rano prekinut sestrin život, jer da su imale druge roditelje,
život bi im bio drugačiji.
Bio je to očigledno kraj Zrinkine priče. Niko od njih dve
nije odjednom imao šta da kaže. Dok je pričala bila je mirna,
sada je ponovo počinjala da drhti, a to drhtanje je govorilo; ne
želim da me niko više ništa pita.
Tatjana je ipak prva progovorila. Reskirala je da bude
prekinuta, ali Zrinka je nije prekinula. Samo je drhtala i brisala
obraze, vlažne od suza.
– Mislim da si mi totalno blokirala mozak sa svojom
pričom. Ne moraš ništa više da kažeš, ja ću sada otići, neću te
više smarati. Bilo je dosta. Kada poželiš da ponovo razgovaramo
o bilo čemu, ja sam tu. Ti se sada odmori. Poslaću sestru da ti
163
da terapiju. Možda je dobro što ćeš do ponedeljka biti sama.
Vidimo se, zapamti da je to sve prošlo.
Znala je da neće dobiti nikakav odgovor. Udaljila se iz
sobe i po ko zna koji put u životu bila je besna na sebe. Mogla
je specijalizirati bilo šta drugo, ali ona je zapela za psihijatriju.
Šta je tražila to je dobila. Opet se ljutila na sebe. Ona je bila
tu da pomogne, ne da plače zajedno sa pacijentima. To da ne
treba da doživljava tragedije svojih pacijenata kao svoje učila
je i na fakultetu. Izgleda da ona baš nije bila redovna na tim
predavanjima. Problem koji je imala stalno joj je visio nad
glavom kao oštrica koja je bockala i podsećala da je stvarnost
nešto drugo.
Trebala joj je jaka kafa i cigareta. Ušla je u doktorsku sobu
i sela pored prozora. Napolju je padao sneg, taj prizor joj je
trenutno bio nešto najlepše. Nije želela nikoga ni da čuje, ni da
vidi. Pogledala je listu propuštenih poziva. Marta je zvala više
puta, ali ona sada nije imala snage ni za nju. Marta je sigurno
želela da zna šta se desilo sa Zrinkom, da li je odlučila da
progovori. Najviše zbog toga i nije želela da je čuje. Ono što je
ona pričala sa pacijentom, to je bila tajna. Zrinka će joj možda
vremenom sama ispričati svoju tragediju, ali do tada, Marta će
morati da je razume.
Imala sam mnogo toga da kažem Vanji, da mu objasnim.
Ono što mi je bilo na duši čuvala sam za njega. Sada smo sedeli
pod svetlom sveće, na podu njegove dnevne sobe i slušali Arsena.
Refren: „Ko mnogo daje malo prima...”, uklapao se baš u nas i
naše živote. Tišina je bila svuda oko nas. Samo je naše disanje
remetio baršunasti Arsenov glas. Sedeli smo tako ni sama ne
znam koliko. Odgovaralo nam je da ćutimo. Razmišljala sam o
164
tome da li je normalno da ljudi koji se nisu videli neko vreme,
nemaju baš nikakvu želju za seksom. Želelela sam da me drži
za ruku, da naslonim glavu na njegovo rame, koje je pravljeno
po meri, baš za moju glavu. Više nisam bila ona divlja razvratna
Marta koja se tucala s njim, gde god je stigla, nije ni on. Možda
je i poželeo, ali je poštovao ono što ja želim i ja sam ga zbog
toga volela više i više, svakim satom. Tanja mi nije odgovarala
na pozive. Sigurno nema nikakvih novosti, vezanih za Zrinku,
zvaće me kad bude bilo. Neka lampica mi se upalila, naravno
da me neće Tanja zvati, pa nisam ja bila njen asistent, već
pacijent. Tako nešto nisam mogla da očekujem. Mogle smo
nas dve privatno postati drugarice, ali kada više ne budem bila
njen pacijent.
Pomislila sam kako ću što se mene tiče verovatno
uskoro postati slobodna. Moja se Zrinka ipak neće roditi iza
rešetaka neke umobolnice. Podariću joj lep život i biću divna
mama. Koliko sam poznavala Vanju i on će joj biti divan tata.
Ona će biti naša beba, to smo prećutno oboje odlučili. Istinu
o Danilu mislim da nikada ne treba da sazna. Dovoljno smo
svi propatili zbog saznanja istine, da više nije bilo potrebe da
nikoga uvlačimo u priču. Tako sam odlučila baš sada, sedeći u
Vanjinom zagrljaju.
Možda i nije baš bila najpametnija odluka, ali nekad su
takve najbolje rešenje. Pili smo čaj. Zbog lekova a i zbog bebe
više nije bilo preporučljivo konzumirati alkohol. Vanja se samo
solidarisao sa mnom. Razmišljala sam i o tome da ostavim
pušenje, ali na taj korak nisam baš bila spremna. Zaključila sam
da nije dobro odjednom prestati sa svim porocima.
Čaj je bio topao i mirisan. Isto je tako bila topla i Vanjina
ruka, koja je polako klizila po mojim butinama. Dogovorili smo
165
se da nigde ne žurimo, da sve bude postepeno i spontano. Ovo
što je on sada radio bilo je baš tako. Izvukla sam se iz njegovog
naručja. Legla sam na pod i prepustila se uživanju koje me je
čekalo.
Od one noći u onom jebenom haustoru, kada sam sama
dirala svoj nabrekli klitoris, nisam osetila zadovoljstvo. Vanjini
prsti klizili su ispod prilično razdrljenog bade mantila.
Ne samo da nisam htela da ga zaustavim, nego sam ga i
ohrabrivala. Vodila sam svojim rukama njegove. Stavljala ih na
mesta koja sam želela. Bila sam nadražena, napaljena i spremna
da ga primim u sebe. Nisam više imala želju da ga palim rečima.
Želela sam mešavinu nežnosti i divlje strasti. Nisam ga sprečila
kada je naglim potezima cepao bade mantil. Poželela sam da
pocepa i mene, da me gricka, ljubi, liže, sisa, sve to odjednom,
da bude vrelo i mirisno kao što je to bio čaj sa mirisom cimeta
koji smo večeras pili.
Nisam morala ništa da mu kažem, čitao me je kao
otvorenu knjigu sa obeleženim stranama. Kada sam potpuno
gola ležela i drhteći čekala da me potuca, uradio je nešto što me
je u trenutku poslalo na nebo.
Klečeći ispred mene, širio je moje butine, prelazio prstima
po mojim napaljenim i nabreklim bradavicama. Nisam mogla
da izdržim, vrisnula sam da me više ne muči, da prodre u mene,
da me jebe i odvede u svet perverzije koji je sa njim izgledao
kao najlepša i najnevinija bajka.
Nije me slušao. Igrao je sa mnom igru mačke i miša.
Uživao je da ga molim, pogled mu je bio nežan i divlji u isto
vreme. Gnječio je moje telo, ali nisam osećala bol, zapravo
jesam, čudesnu prijatnu bol.
166
Jezikom je prelazio preko mog klitorisa, takvo zadovoljstvo
nisam osetila nikada ranije. Sve je bilo na granici ludila, od
kojeg nisam imala strah, uživala sam. Mislila sam da je ovo
vrhunac, ali Vanja je u tom trenutku ustao praveći se da ga više
ne zanimam. Skočila sam poput divlje mačke. Popela sam se
na sto raširila noge i trljala svoju vrelu i vlažnu pičkicu, moleći
ga da da završi šta je započeo. Zabacila sam glavu, nisam želela
ništa da gledam. Doživljaj je tako bio snažniji. Osetila sam
kako se zavlači među moje butine, podiže mi noge na ramena i
prodire u mene duboko. Kurac mu je bio čvrst i topao isto kao
i moja pičkica koja ga je progutala halapljivo. Stezala sam ga
i opuštala, njišući ravnomerno kukovima. Znala sam da smo
blizu. Uskoro smo oboje ispustili slatki uzdah došavši do vrha.
Bilo je to kao da smo uhvatili sunce i opekli se, a ništa nas nije
bolelo. Bilo nam je lepo.
Jednom sam negde pročitala da je seks u trudnoći jako
uzbudljiv. Oni koji su to napisali, ne znam kako su došli do tog
saznanja, ali bili su vraški u pravu.
Spustila sam se sa stola na pod. On je legao pored mene.
Grejao me je svojim telom, milujući me i dalje. Ovo milovanje
bilo je različito od onog malopre. Bilo je nekako suptilno,
primereno onom osećaju „posle”. Ćutali smo. Mi smo mogli
ostatak života da provedemo ćuteći, ali da kažemo jedno
drugom sve.
Zaspali smo i sanjali našu sreću. Poslednja misao pre
nego sam utonula u san bila je kako što pre moram sve ovo
pretvoriti u svakodnevicu. Poželela sam da je već ponedeljak,
da se stvorim u Tanjinoj ordinaciji i da viknem kako sam preko
noći opet ona stara.
Ponedeljak je došao brže nego što sam se nadala. Koliko
167
god sam se plašila vikenda koji ću provesti u stvarnosti, sada
sam se plašila da će mi povratak s one strane života doneti stare
strahove.
Molila sam Vanju pogledom da me ne vraća, da ih nazove
i jednostavno kaže kako ja više tamo ne pripadam. Znala sam
da tražim nemoguće. Jedna lasta nije činila proleće. Možda sam
ipak prerano pomislila kako sam dobro. Morala sam se potruditi
da to dokažem, sebi jesam, ali i Tanja se tu pitala.
– Molim te nemoj me pratiti do tamo. Ne bih mogla da
podnesem da uđem i ostavim te s one strane vrata. Želim biti
sama kada čujem ključ koji se okreće u bravi. Radi sigurnosti.
– Sebična si. Nisi mislila kako ću se ja osećati ako te sada
pustim da odeš sama?
– Vanja molim te, veruj mi da je tako bolje. Nisam sebična,
samo ne želim da budemo povređeni. Pođeš li sa mnom, neće ni
tebi biti svejedno kad ti se ispred nosa zatvore vrata sa rešetkama
i kad me budeš gledao iza tih rešetaka.
– Dobro, pobedila si. Važno mi je samo da si dobro.
Molim te da ne isključuješ telefon, želim bar da te čujem, ako
ne mogu biti pored tebe.
– Ljubavi ni to nema nikakve svrhe. Slušaj igraćemo igru.
Pretvaraćemo se da sam otputovala u zemlju u kojoj nema
rominga i ne možemo da se čujemo.
– Marta, učini mi uslugu. Nikada se nemoj promeniti.
Ostani uvek tako šašava. Volim te.
– Ja tebe uvek više, zapamti to!
– Više šta?
– Pa voooooooliiiiiim!
168
Sela sam u taksi. Dok je kretao bacila sam još jedan
pogled prema gore. Vanja je naravno stajao na prozoru. Ruka
mu je bila prilepljena za staklo, ali je nije pomerao. Hteo je
valjda da mi kaže kako će vreme za njega sada stati. Vreme je
bilo tako neuhvatljivo i nepredvidljivo. Sve što sam ja želela
sada bilo je da vreme dobije krila i da proleti što pre, da što
pre izađem i postanem ono što želim, obična devojka koja
voli. Sledeće pitanje koje sam sebi postavila bilo je; da li sam
ja obična devojka? Sve što mi se dešavalo bilo je suprotno od
toga. Možda ipak nisam htela da vreme leti, možda je ipak bilo
bolje da stane. Protekla dva dana bila su kao da sam ih sanjala i
nisam želela da ih odsanjam do kraja. Možda je ipak bilo bolje
da sve smestim u ta dva dana i da vreme tu stane.
Pitala sam se ko sam zapravo ja? Sada sam smerna i
pokorno se vraćam u svoj kavez, nemam želju da pobegnem.
Pre dva dana sam bila bludnica, razvratnica. Kada bih sklopila
oči zamišljala sam sebe u nekakvom prljavom bordelu. Bila
sam obučena, ili bolje svučena. Sve što sam imala od odeće bio
je neki polugrudnjak, koji je isticao moje nabrekle bradavice.
Što se tiče donjeg dela bio je to neki čipkasti halter, ne crvene,
nego bele boje. Belo je bila boja nevinosti. Moja podsvest je
htela da budem čedna, ali ja sam želela suprotno. Više mi se
dopadala raščupana, polugola kurva razmazane šminke, nego
čedna Marta koja se leči u bolnici sa rešetkama.
Ono što je bilo pozitivno u mojoj mašti, nisam imala puno
mušterija. Moja jedina mušterija je bio nekakav jadnik koji je
bežao od svoje hladne i dosadne žene, koja ga nije razumela.
Pre svakog tucanja je plakao na mom ramenu i žalio, što mu ja
nisam žena. Onda me je tucao do besvesti, dok oboje ne bismo
pali od iznemoglosti. To me je palilo. Palilo me je toliko da sam...

NASTAVIĆE  SE...

                                   

Fotografija Bojana Boka Durman