DŽEM PRED SAMI KRAJ

                                               Fotografija  Bojana  Boka  Durman


Nisam razmišljala o kojem se pacijentu radilo. To i nije
baš bio deo mog posla. Uostalom i sama sam još uvek bila
pacijentkinja o kojoj se trebalo brinuti. Tanja mi je to jasno
dala do znanja. Najmanje sam želela sebi da priznam koliko je
bila u pravu.
Dok sam išla prema sobi čula sam nešto što me je zaista
izbacilo iz cipela. Pacijentkinja oko koje se digla prašina bila
je Zrinka. Kao da mi je neko ugradio propeler trčala sam bez
daha. Ovaj put mi se činilo da nikada neću doći do sobe. Možda
nisam ni želela da dođem, jer sam bila potpuno sigurna kako se
tamo nije dogodilo ništa lepo.
Uletela sam kao furija u sobu. Zrinkin krevet je bio
prazan. Izgledalo je kao da je bomba eksplodirala par minuta
pre na njemu. Tragovi krvi na čaršavima bili su poslednje što
sam želela da vidim. Osetila sam nesvesticu i dalje nisam znala
šta se događa. Ne znam koliko sam dugo bila u nesvesti, iskreno
želela sam tamo da ostanem zauvek. Jedino što me je teralo
da slušam one oko sebe, bilo je moje stanje. Nisam želela da
naudim mojoj bebi. Mala Zrinka je morala biti dobro, a ja sam
bila sigurna da ću kad sve dođe na svoje mesto naći način da
pomognem njenoj imenjakinji.
Saznala sam kada sam konačno došla k sebi da je Zrinka
isekla vene. Nije htela da živi, samo je čekala momenat da nam
to obelodani. Sestra je rekla da je sada dobro. Prebacili su je
na hirurgiju u Urgentni, Tanja je otišla sa njom. Zamolila sam
sestru da me otprati do sobe. Bila sam još uvek ošamućena. Sve
što sam želela bilo je da legnem. Činilo mi se da nemam više
snage. Jutros sam bila tako puna energije, sada je ta ista energija
nestala kao mehurić sapunice. Zamolila sam sestru, ako me ko
bude tražio da kaže da spavam. Nisam više želela da vidim ni
182
urednicu ni Maju, želela sam da buden sama. Bila sam srećna
što nisam i Vanji rekla da dođe. Bio bi sigurno jako zabrinut da
je došao, a ja ga nisam želela videti. Moj život je opet postao crn,
bez primesa drugih boja. Kako je tako mlada devojka poželela
da sebi oduzme život. Hiljadu puta do sada imala sam razlog da
nestanem, ali odlučila sam se za koprcanje.
Kasno popodne došla je Tanja. Osetila sam da neko
stoji iznad mog kreveta. Htela sam da otvorim oči, ali nisam
imala snage. Sestra mi je dala neko sredstvo za smirenje i
verovatno sam bila omamljena. Nekad sam se jako plašila da
će sve te pilulice naškodititi mojoj bebi. Tatjana je tvrdila da
su bezopasne za bebu, a za mene neophodne, verovala sam joj.
Zrinka joj očigledno nije verovala, kada je odlučila da jednim
potezom parčeta stakla prekine sve.
Čudno je to kako su ljudi nekad spremni na korak
oduzimanja vlastitog života. Postoje trenuci kad nam se
pogase sve lampice i mi u totalnom mraku bauljamo, tražeći
izlaz. Izlaz je tu negde, ali mi ne uspevamo da ga pronađemo i
onda odlučimo da sve okončamo samo jednim jedinim glupim
potezom. Ljudski um, neistražena sfera. Mislim da ni oni koji
se ceo život školuju da ga shvate nisu uspeli u tome. Kako onda
od nas očekuju da verujemo kako će sve biti dobro.
Nisam imala snage za bilo kakav razgovor. Znala sam
da ni Tanja ne može da mi odgovori na postavljena pitanja,
zato sam odustala od toga da ih postavim. Možda sutra, danas
nikako. Zavaravala sam sebe ovom rečenicom ceo život. Sutra
je donosilo često nove i nove dileme, ne odgovore.
Borila sam se sama sa sobom. Smenjivala se u meni
želja za komunikacijom i želja za potpunim nestankom. Pod
nestankom nisam mislila na oduzimanje života, to je ipak teško,
183
poželela sam da negde iz nekog ćoška nevidljiva posmatram
svet oko sebe i pokušam da ga razumem.
Mislila sam na Vanju, urednicu, Maju. Opet sam se
poigravala. Moja sreća je bila što su me oni voleli, nisu mi
zamerali, jer kad nekog volimo, onda im je sve oprošteno.
Postavljala sam onda po ne znam koji put sebi pitanje; da li
volim i da li sam volela svoju majku. Činjenica je bila da joj ne
želim oprostiti, ali opet, na neki iščašen način mislim da to nije
značilo da je ne volim. Možda za mame ne važe ista pravila kao
za one druge. Gotovo sam bila sigurna da je ipak tako. Mame
su morale da budu posebne, one su postojale radi dece, a ne
deca radi njih. Tanja može navaljivati koliko želi i tražiti od
mene, da oprostim majci; nikad to neću uraditi. Neću se ni ubiti
radi toga, ipak sam bila jaka, jača nego što se to činilo.
Možda sam trebala malo više pažnje da posvetim Zrinki,
kada se vrati, svakako ću to učiniti. Neću je ostaviti na cedilu.
Bila je sama na svetu. Navešću je polako da mi ispriča sve o sebi.
Samo tako ću moći da joj pomognem.
Nisam znala koliko je bilo sati kada sam se probudila.
Svakako napolju je već bio mrak, a oko mene je bila neprijatna
tišina. Tišina je bila i na hodniku. Najgore je bilo to, što više
nisam želela da budem sama. Bila sam kažnjena za svoje
ponašanje. Kazna je bila samoća.
Upalila sam svetlo iznad kreveta, ali ni to mi nije pomoglo.
Moja samoća je izgledala još gore pod hladnim plavičastim
svetlom. Sasvim nesvesno sam okrenula broj. Nesvesno sam
pretrnula. Pomislila sam kako ću biti još tužnija ako se Vanja
ne javi. Nije bilo doduše nikakvog razloga da to ne učini, ali ja
sam se ipak plašila.
– Halo, Marta, zašto se nisi javljala, zar nisi videla moje
184
pozive. Hteo sam da dođem, ali ni doktorka Marković mi se
nije javila, umro sam više puta danas. Samo mi reci da si dobro,
ništa mi više ne treba.
– Da, dobro sam ja.
– Dušo zvučiš umorno, da li je zaista sve u redu? Kažeš da
si ti dobro, a ko nije?
– Zrinka...
– Marta, šta se dogodilo bebi!?
– Beba je dobro, ali njena imenjaka nije. Zrinka je pokušala
da se ubije.
– Kada?
– Jutros je isekla vene. Sad je valjda dobro, još uvek je na
hirurgiji Urgentnog centra. Spavala sam ceo dan, nisam bila
dobro.
– Zašto mi doktorka Marković to nije javila? Došao bih
da budem pored tebe.
– Pokušala je da me pita, da li da te zove ali ja sam se
pravila da spavam, želela sam da budem sama.
– Marta, zar nismo dovoljno pričali o tome? Najmanje
što ti je sad potrebno, je da se ponovo povučeš u sebe.
– Vanja, ja jednostavno ne znam više ni šta je dobro, ni
šta mi je potrebno. Taman pomislim kako će sve biti dobro, kad
ono, nešto me klepne. Razmišljala sam kako je možda bolje
da lepe stvari ne postoje. Kada se događaju samo one ružne
onda smo u pripravnosti, ne opuštamo se i ne možemo se toliko
razočarati.
– Molim te ne lupaj. Ovog trenutka se spremam i
dolazim.
185
– Ne, neće te pustiti, kasno je, u ovo doba niko ne dolazi
u posetu.
– Baš me briga, ja nisam bilo ko, ako treba iskoristiću
službenu legitimaciju. Moraju me pustiti.
– Vidim da si rešio, dobro kako želiš, nemam snage da se
raspravljam.
Vanja je bio odlučan. Znala sam da neće odustati, to sam i
želela; da ne odustane. Na hodniku sam čula korake koji su bili
sve bliži. Tanja je bojažljivo provirila iza vrata. Činilo se kao da
je ona pacijent, a ja doktorka. Čekala je uredno da joj dam bilo
kakav znak i pozovem je unutra. Morala sam, nije bilo izlaza.
Bila je to jedna od situacija bez drugog izlaza. Često
sam imala takve, ova je bila totalno benigna. Nasmešila sam
se poslednjim delićem dobre volje. Osmeh je učinio da se na
lestvici od jedan do deset, osetim kao dvojka. Mahnula sam
Tanji, a ona je brže bolje ušla. Verovatno je sterpela da se ne
predomislim.
Toliko se ružnih stvari desilo. Pitala sam se da li ja spadam
u ljude, koji sobom donose nesreću. Prošlo mi je kroz glavu sve
što se desilo proteklih meseci. Toliko gorčine, bola, tuge, a sve
je počelo bezazleno, time što sam se zaljubila u Danila. Ljubav,
najlepša stvar na svetu, meni je donela najviše tuge. Pitala
sam se, zašto baš ja, od toliko ljudi na svetu da se zaljubim u
„gospodina pogrešnog”. Više nisam mogla da izdržim, počela
sam neutešno da plačem. Tanja je sela pored mene i ćutala, da je
rekla samo jednu reč, ja bih verovatno ponovo doživela nervni
slom. Nisam ni osetila koliko je vremena prošlo i koliko sam ja
tako neutešno plakala, verovatno dugo. Kada sam otvorila oči,
Tanje više nije bilo. Pored mene je sedeo Vanja i držao me za
186
ruku. Tuga je ponovo navirala u meni, gušila me, bolela, razarala
moje i tako slabo telo.
– Marta, molim te pokušaj da se sabereš, misli na bebu.
Možeš li da zamisliš kako je tom jadnom malom stvorenju u
tebi. Dušo, nisi više sama, ne budi sebična.
– Vanja, ja jednostavno više ne mogu. Došla sam do
kraja.
– Nisi, daleko si od kraja, ovo što nam se dešava je početak
nekog novog života.
– Misliš da za mene postoji novi život i početak?
– Vređaš me kad tako govoriš. Pogledaj, svi se oko tebe
trudimo, moraš i ti.
Nisam imala snage da mu dalje odgovaram. Znala sam
koliko je u pravu. Morala sam da se saberem, da se poslednjim
delićem snage potrudim da stari život ostavim iza sebe i
osmehnem se budućnosti. Sve je to izgledalo lako, ali meni se
činilo kao da guram Sizifov kamen.
Vanja je shvatio, kao i uvek, da ne želim više nikakav
razgovor. Pomerio se do mog uzglavlja. Nežno je podigao moju
glavu i namestio je na svoje rame, na ono mesto koje je bilo tu
samo zbog mene. Trenutno su problemi možda i nestali, ali ja
sam se pitala, šta će biti kada se probudim. Novi dan je do sada
uvek donosio nešto lepše i bolje, ali ja sam počela da se plašim
novih dana i onoga što mi nose.
Zrinka je posle dva dana vraćena nazad. Bila je van
opasnosti. Naravno to stanje je bilo trenutno. Ljudi poput
mene i Zrinke su bili u večnoj opasnosti. Mislim da ni mi sami
187
nismo znali kada ćemo opet poželeti sebi da oduzmemo život.
Neki prekidač u našoj glavi bio je kao onaj na bombi, jedan
neoprezan pokret i gotovo.
Odlučila sam da bar za sada vodim računa o svom
prekidaču, zbog Zrinke koja je pored mene ležala bespomoćno
i zbog Zrinke, koju sam nosila u sebi. Nijedna ni druga nisu bile
krive što postoje, zato neko treba da im to i pokaže. Odlučila
sam da to budem baš ja. Pokret koji sam napravila bio je tipičan
za mene. Uvek kada sam donosila neku važnu odluku, stezala
sam pesnice, stiskala usta i bradu isturala napred.
Za početak sam ustala iz kreveta, iz kojega se danima
nisam dizala, osim da obavim ono što moram. Pogledala sam
se u ogledalo, dopalo mi se lice koje sam videla. Poželela sam
čak i da se malo našminkam, to sam uvek radila u posebnim
prilikama, a posebnije prilike od ove nije bilo. Obukla sam i
civilnu odeću, pidžama me je odjednom činila depresivnom,
takvo stanje moralo je ostati iza mene.
Zrinka je spavala. Ništa drugo nije ni radila. Od dana
kada su je vratili nazad, budila se samo kada je Tanja dolazila.
Budila se jeste, ali govorila nije. Gledala je u Tanju, ali kao
da nije. Pogled joj je bio staklast i prazan. Nije bila spremna,
ja ću je vratiti u život, čvrsto sam to sebi obećala. Bila sam
najkompetentnija osoba da to uradim. Onaj ko dodirne dno
života i koliko-toliko se krene penjati ka gore, taj zna kako se
pruža ruka spasa.
Odlučila sam da Zrinku povedem sa sobom kada
jednoga dana izađem odavde. Setila sam se Tanjinih reči, kako
neću biti izlečena, dokle ne smognem snage da se suočim sa
majkom. Znala sam da to suočavanje ne znači samo gledanje,
oči u oči, to je bio korak ka oprostu. Uvek sam smatrala da
188
su ljudi veliki onoliko, koliko su u stanju da oproste. Osvetu,
povezanu s mržnjom, doživljavala sam kao osobinu primitivnih
ljudi. Trebalo je da se izborim i oslobodim sebe gneva, koji se
mesecima nagomilavao u meni. Shvatila sam kako će to biti
teško, ali odjednom sam imala i cilj i razlog da to uradim, da
dođem do njega. Razmišljanje o Mariji, nije više bilo samo
razmišljanje o nekom ko mi je naneo bol. Prvi put sam je u
svojim mislima nazvala majkom.
Pomislila sam na Vanju i to mi je dalo još više snage.
Odjednom se više nisam plašila da vikende provodim van ovog
sivila sa njim. Vraćanje iz spoljašnjeg sveta u rešetke počelo je
da mi se čini privremenim stanjem, koje će brzo proći jer ja
tako želim.
Tanja je bila oduševljena naglom promenom u mom
ponašanju. Otvoreno je pokazivala sreću.
– Da li Zrinka zna za tvoju odluku?
– Ne, još joj nisam rekla. Nisam sigurna da je još spremna
da sluša bilo koga. Reći ću joj kad se vratim. Ponedeljak je pravi
dan za to.
– Počela si da voliš ponedeljak, zaista se menjaš. Mislim
ipak da je bolje da joj kažeš pre odlaska.
– Zašto?
– Zato, ovako bi mogla da pomisli da je napuštaš. Veruj
mi ako se uplaši da ćeš je i ti ostaviti i otići, teško ćemo doći do
nje. Ništa ne gubiš ako joj svoje planove izložiš pre nego odeš.
– Misliš da će hteti da me sasluša?
– Izgledaće da to ne želi, ali veruj mi, svaku tvoju reč će
zapamtiti, biće spokojna, neće se plašiti sutrašnjice.
189
– Uradiću kako kažeš. Tanja, jako sam uzbuđena, čini mi
se kao da sam ponovo rođena.
– Idealan trenutak da oprostiš majci.
Osetila sam kako me je nešto preseklo u grudima. Uplašila
sam se tog trenutka da se ne predomislim. Možda ja nisam bila
spremna da oprostim. Šta ću učiniti, ako odem do majke i vratim
se neobavljenog posla; odgovor na to pitanje u ovom momentu
nisam znala. Jedino što sam znala, bilo je da sada ne smem da
odustanem. Neće biti lako, ali ako ne pokušam kajaću se u to
sam bila sigurna. Shvatila sam jednu veoma važnu činjenicu, to
što ću uraditi radim za sebe, bebu i Vanju, da bi nam budućnost
bila čistija. Majčina krivica mojim oprostom neće se umanjiti,
to je nešto što će u svima nama živeti večno. Bilo je važno samo
to da tu krivicu spremim na neko tajno mesto, gde je niko od
nas više neće tražiti.
Vikend koji sam provodila sa Vanjom bio je smirujući.
Nije bilo seksa. Nismo o tome pričali, ali smo i on i ja osetili
da nam je u ovom trenutku potrebniji mir i razmena nežnosti
na drugi način. Uhvatila sam sebe kako razmišljam o našem
dosadašnjem seksu.
Razmišljla sam, ali to razmišljanje nisam želela da
podelim sa njim. Naše razvratno tucanje odjednom mi je
postalo odvratno. Shvatila sam u stvari da sve to što sam radila
sa Vanjom, radila sam iz straha, da ga zbog smernog vođenja
ljubavi ne izgubim.
Prvi put sam smireno razmišljala o trenutku kada sam
ugledala Danila kako životinjski skače po mojoj majci, tera je
i sam uzvikuje razne prostote. Sve ovo vreme sam verovatno
osećala krivicu jer sa mnom to nije radio, ja mu to tačnije
190
nisam ni ponudila. Smatrala sam onda da sam ga zato izgubila
i bilo me je stid, kakva sam ja to žena kada ne znam da budem
kurva u krevetu. Shvatila sam i to da Vanja to od mene nije
tražio. Sama sam mu nametnula na koji način će voditi ljubav
sa mnom. Prihvatio je, a da li je to i sam želeo nije mi rekao.
Radio je uglavnom sve što sam od njega želela. Mislim da to
mora prestati. Nije mi trebao muškarac koji će igrati kako mu ja
sviram. Trebao mi je odlučan i nežan, kakav je i bio, zbog mene
se odrekao onog što jeste.
U nedelju uveče spremio mi je večeru. Njegove lazanje
sam obožavala. Bilo je to predivno, mirno, pravo porodično
veče. Bila sam spokojna. Taj osećaj spokoja dugo nisam osetila.
Mučilo me je ipak to, što je ceo vikend prošao, a ja nisam otišla
da vidim majku.
– Nešto te muči? Neću da navaljujem, ali ako želiš podeli
sa mnom, znaš kako kažu, udvoje je lakše.
– Zavisi šta radiš. Neke stvari jesu, a druge nisu, njih
moraš sam.
– Muči te Marija, to što nisi smogla snage da je vidiš.
– Možda.
– Marta, pa dovoljno je za početak i to što si odlučila da
počistiš po svom životu. Polako, ništa se ne dešava preko noći.
Hajde pojedi još malo, trebaće ti snaga.
– Šta će mi snaga, pa neću da se bijem sa njom.
– Nisam baš siguran, poznavajući tebe...
– Uvek uspevaš da me nasmeješ kad mi je najpotrebnije.
Vanja srećna sam što postojiš i što sam one večeri naletela na
tebe. Smiljka je bila u pravu, ti si dobar čovek.
– Smiljka se ne računa, uvek mi je bila naklonjena, govo191
rila je da bi volela da ima sina kao što sam ja. Šta vi žene vidite
u meni?
– Ne govori u množini, dobro Smiljka se ne računa, ali ne
želim da neke druge žene bilo šta vide u tebi.
– Lepo ti stoji ljubomora, hajde još samo jedan zalogaj za
moju ljubav.
– Hoću, za tvoju ljubav sve. Vanja, odlučila sam nešto,
dodaj mi telefon.
– Koga ćeš zvati?
– Tanju, zamoliću je da ostanem napolju još sutra. Sutra
ću svakako otići do majke.
Tanja se nije protivila. Podržala je moju odluku. Bila je
štaviše oduševljena. Rekla mi je da mi ona vrlo brzo neće biti
potrebna i da ću je napustiti. Radovala me je činjenica da ću
napustiti sivilo i bolnicu, ali sam bila tužna zbog Tanje. Nisam
želela da je više ne vidim. Bila sam toliko okupirana svojim
mislima, da nisam shvatala kako ćemo se ovde na slobodi
još bolje družiti. Tanja je postala sastavni deo mog života.
Opet je sudbina odigrala svoje. Sve što se dogodilo, moji susreti
sa Vanjom i Tanjom, pa i Zrinkom, svakako nisu bili slučajni.
Bog mi ih je poslao da shvatim kako postoji i druga strana
medalje.

193
PONOVO SAM ONA STARA
Tog poslednjeg dana vikenda Vanja i ja smo upoznali sebe
na drugačiji način. Ovoga puta smo vodili ljubav, strastveno i
nežno u isto vreme.
Gledala sam u njega širom otvorenih očiju, kako prodire u
moju unutrašnjost i letela krilima, koje mi niko više nije mogao
skresati.
Šaputao mi je najlepše i najnežnije reči. Milovao me je,
tražio moje zone, dovodio me do vrha i nežno, da ne može
biti nežnije, vraćao nazad. Toliko sam puta te noći doživela
orgazam bez urlanja i izgovaranja reči koje nisu bile deo mene.
Znala sam da me Vanja voli i da me nikada neće napustiti zbog
toga što sam se promenila. Nisam se ja promenila, takva sam
i bila, ali on me je upoznao drugačiju. Voleo me je i takvu, ali
ovakva sam mu bila draža. To mi je rekao ujutru dok smo pili
toplu, slatku crnu kafu i uživali u tome što smo se još jednom
pronašli.
Stajala sam pred vratima na kojima je zlatnim slovima
pisalo „Porodica Ilić”. Ta mala pločica odjednom mi je bila
tako bliska. To je bilo verovatno zbog toga, što je ta pločica
bila jedino što je od naše porodice ostalo. Nismo nikad to ni
bili, zato je sve i išlo kako je išlo. Možda dok je otac bio živ,
možda smo i bili nešto što je ličilo na porodicu, kasnije je sve
194
krenulo nizbrdo. Majka i ja očigledno nismo imale snage da
jedna drugoj budemo porodica. Porodice su se držale čvrsto i
u dobru i u zlu, nas dve smo se razišle u zlu, a dobro nas je
verovatno zaobišlo.
Uspravila sam se, kao da se spremam za nastup. Došla
sam da odigram predstavu, a nisam naučila ulogu. Trglo me je
nešto, nisam tu bila zbog predstave, ni zbog uloge. Došla sam
na običan razgovor s majkom, to ćerke rade. Morala sam sebe
da nateram da shvatim, pomirim se s činjenicom, da je situacija
takva, da mi nismo obične majka i ćerka i da imamo dosta
toga jedna drugoj da kažemo.
Pozvonila sam i tog trenutka gurnula sebe u kavez sa
lavovima, povratka nije bilo. Mogla sam doduše da se okrenem
i pobegnem, ali nisam. Znala sam, ako to uradim, da ću razočarati
sve one koji me vole i koji se trude da mi pomognu na mom
trnovitom putu.
Činilo mi se da je prošla večnost dok s druge strane nisam
čula korake i bojažljivi glas.
– Ko je? Dušane, da li si to ti?
– Nije Dušan, ja sam, Marta.
Nije bilo nikakvog odgovora. Uplašila sam se, da se ne
predomisli, ako mi ne otvori vrata, tu će biti kraj. Nikada više
neću zvoniti na vratima porodice Ilić. Vreme je tog trenutka za
mene stalo. Zaustavila sam disanje. Dlanovi su mi bili mokri,
sva sam bila mokra. Moja devojčica se jedino bunila. Verovatno
joj nije prijala mamina uznemirenost. Shvatila sam koliko ja
u stvari nisam bila pravedna prema tom nedužnom biću u
meni. Stalno sam je uznemiravala i dovodila u glupe situacije.
Pomislila sam kako je volim više od sebe i kako joj to ne smem...


NASTAVIĆE   SE...

                                         

Fotografija Bojana Boka Durman