JOŠ NEKOLIKO DELOVA MARTINE AGONIJE

                                                    Fotografija Bojana Boka Durman


poželela da masturbiram u taksiju. Marta razvratnica me ipak
nije sasvim napustila.
Brzo sam se osvestila i odustala od svojih želja. Bila sam
vlažna među nogama, toliko da mi se činilo kako sam se upiškila.
To što se dešavalo među mojim nogama, na moju sreću bilo je
nevidljivo. Popravila sam kosu, izvadila iz tašne jarko crveni
karmin i namazala svoja napućena usta. Tako sam ugušila kurvu
u meni, opet sam bila smerna devojka, koja je od šminke imala
samo crveni karmin. To je po meni bilo dozvoljeno, privlačilo je
pažnju, taman koliko sam htela, da bih se osetila živom.
Još jedna fi lozofska misao me je mučila u ovom taksiju.
Nikada mi nije bilo jasno zašto kada negde želim brzo da
stignem, uvek postoje prepreke za to. Kada ne želim da stignem
uopšte, dok sam se okrenula, bila sam tu.
Polako sam vadila novac da ga pružim taksisti. Toliko
polako, da je čovek verovatno mislio da mu nikada neću ni
platiti. Ipak ga nisam razočarala. Dala sam mu i solidan bakšiš.
Davanje velikih bakšiša bila je za mene važna stavka, da bi ljudi
mislili kako sam posebna
Pozdravila sam se uljudno i izašla. Potajno sam htela da
me taj nepoznati čovek zaustavi i da me vrati tamo gde me je i
pokupio, ispred Vanjinog ulaza. Nije uradio ništa slično, ali me
je zato radoznalo upitao da li idem nekome u posetu. Uputila
sam mu prekoran pogled. Morao je biti kažnjen zbog svoje
radoznalosti. Odgovorila sam kada sam već odmakla, dovoljno
da me nije mogao čuti: „Da idem posetiti samu sebe... jebi se
radoznali!”
Koračala sam brzo, toliko brzo da sam mislila da će
mi srce iskočiti. Odjednom sam želela da što pre uđem
unutra, obučem trenerku, patike, pokupim kosu, skinem taj
170
kompromitujući karmin sa usana i postanem čedna. Pojam
čednosti, tako relativan. Kada sam bila skroz čedna devojka i
čekala da se obučem u venčanicu izgovarajući „da” za ceo život,
nije valjalo. Isti taj život se poigrao sa mnom. Uostalom, kako
sam ja mogla ispasti čedna, od onakve majke, to sam ja samo
umišljala. Stvarna ja, to je bila druga priča, razvratnica željna
seksa. Možda Danilo nije imao izbora. Sigurno on to nikada ne
bi uradio da mu ja nisam dala šlagvort. Čovek kad kod kuće ima
biftek, ne jede hamburger u sumnjivoj pečenjari.
Kada sam za sobom zatvorila vrata, kroz koja ću možda
opet izaći sledećeg vikenda, bila sam sama u dugom sivom
bolničkom hodniku. Sve je bilo onako kako sam ostavila.
Zidovi su i dalje bili oguljeni, plafon je preteći visio, a pločice
su mirisale na hlor.
Kad god sam bila u situaciji, poput ove, nesvesno sam
ruke stavljala na stomak. Moraću da pitam Tanju. Pitaću je da
li je to bio moj način da zaštitim svoje dete od ovog sveta, koji
je bio prilično surov. Po ne znam koji put sam sebi postavljala
pitanje; zašto uopšte rađamo decu, kada ni sami sebe ne možemo
zaštititi od zla.
Zrinka, pala mi je napamet. Šta li se desilo kada sam
otišla? Možda je progovorila, možda nije. Večito sam imala
neke hamletovske dileme. Bilo je to samo prazno razmišljanje,
koje mene nije trebalo da zanima. Pre mesec dana ni ja nisam
želela da neko drugi bude upoznat sa mojim problemima, pa
čak ni doktorka Marković. Zrinka će isto tako progovoriti,
kada za to dođe vreme.
Brzo sam stigla do svoje sobe. Isto kao što sam brzo
stigla i dovde. Polako sam otvorila vrata. Plašila sam se da ne
probudim Zrinku. Znala sam da spava, ili se bar pravi da to
171
radi. San je oduvek bio najbolje sklonište. Kad god nisam želela
razgovor, ja sam se pretvarala da spavam. Ta igra mi je čak
bila zanimljiva. Ljudi oko tebe su mislili da ih ne čujem
i opušteno su me ogovarali, a ja sam bila srećna što sam ih
nadmudrila. Ono što bih tada saznala, o tome šta misle o
meni, upotrebljavala sam kad bi zatrebalo. Bilo je jako zabavno
posmatrati njihova zbunjena lica na kojima je stajalo samo
jedno pitanje: „Odakle ti to?
Zrinka nije spavala. Ležala je na leđima i zurila u plafon.
To je bilo isto, bila je odsutna. Osetila sam nelagodu. Mislila
sam kako će me mrzeti zbog toga što sam baš sad morala da
dođem. Pokušala sam da budem što tiša, gotovo nečujna, umela
sam to da uradim, kad je trebalo.
Okrenula sam joj se leđima, sela sam na svoj krevet i
počela polako da se skidam, oblačeći odeću u kojoj sam trebala
da budem „niko”. Ovde su svi bili „niko”, dok su pronalazili
put do sebe. Neki nažalost nisu nikada uspeli u tome, ja sam
to želela. Kada nešto mnogo želimo to i dobijemo, nije to
bila samo fraza. Jedino nismo dobijali ono oko čega se nismo
trudili. Moja je majka želela Danila i dobila. Očigledno ga ja
nisam toliko želela, a kada nešto ne želimo onda nam to i ne
treba, ja više nisam ni želela ni trebala ono što je jednom bilo.
To je značilo da sam na dobrom putu da dobijem ono što sam
zapravo želela celog života, dom i porodicu. Zrinka je možda
trebala moje mišljenje, možda moju pomoć, to će mi valjda
reći. Pružiću joj ruku, to je jedino u šta sam sada bila sigurna.
Vrata su se odškrinula. Tanja je virila, na njenom licu je
bio osmeh. Znak dobrodošlice. Više zidovi nisu bili ni sivi ni
oguljeni, bili su samo jedan stepenik na stepeništu kojim sam se
već neko vreme penjala.
172
Dala sam joj rukom znak da uđe. Sada sam bila sasvim
sigurna da Zrinka neće zameriti što smo joj narušili mir. Osećala
svim svojim bićem da smo joj baš obe bile potrebne. Za
početak će se verovatno praviti da spava, a onda će se probuditi i
poželeti da uđe u život. Shvatiće da joj taj život želi dobrodošlicu
i da nije tako surov i crn.
– Nemaš pojma koliko mi drago što si se vratila.
– Mislila si da neću. Nisam ja tako nezahvalna, ne vređaj
moju inteligenciju.
– Najmanje što želim je to. Želiš li da te sada ostavim
da se središ. Dođi posle u moju ordinaciju. Tamo ćemo biti
mirnije. Zrinki je sada potreban odmor.
– Doktorice, meni triba društvo, slobodno pričajte, ako ja
vama ne smetam.
– Zrinka, nemaš pojma koliko mi je drago da si konačno
odlučila da se družiš. Znala sam ja da ti nećemo smetati,
doktorka voli da fi lozofi ra.
– Pazi šta govoriš gospođice Ilić. Rušiš mi ugled kod
pacijenta.
Sve tri smo počele da se smejemo. Zrinka se, izgledalo
je, smejala najglasnije. Možda to nije bio baš onaj zdravi smeh,
ali i najbolesniji smeh je bio bolji od stalnog plakanja i tišine.
Tanja me naravno više ništa nije pitala, uostalom nigde nismo
žurile. Ovde niko nigde ne žuri. Kad dođeš ovde onda ti izgleda
čudno kako si tamo napolju večito negde trčao. Nisi baš uvek
stizao, gde kreneš, ali si mislio da nikada nećeš stići i trčao,
trčao trčao. Toliko svi napolju trče, da to postaje nezdravo.
173
Zrinka i ja ovde nismo došli svojom voljom, ali mislim da bi
većina onih spolja trebali biti ovde sa nama. Svojom voljom
neće nikada doći. Misle valjda da tu ne pripadaju da su dobro.
Nisu ni svesni, koliko nisu dobro, čak i ako se desi da se jednog
dana osveste, najčešće je to kasno.
Zrinka me je samo jednog trenutka pitala, uopšteno, kako
je bilo na vikendu. Odgovorila sam isto tako neobavezno, kako
je bilo dobro. Obećala sam joj i to sam stvarno mislila, da ću je
jednom povesti, da zajedno provedemo vikend. Pitala me je i
to da li imam momka. Razmišljala sam šta da joj odgovorim,
ali kratko. Jasno i glasno sam izgovorila Vanjino ime i rekla,
kako je on moj momak, u stvari, čovek za koga ću se udati.
Uhvatila sam Tanjin pogled dok sam to izgovarala. Oči su
joj blistale. Znala sam da je taj sjaj u njenim očima nešto više
od obične radosti, kada se radovala uspešnom lečenju nekog
pacijenta. Sve više sam negde duboko osećala, kako za Tanju
odavno nisam bila običan pacijent. Isto tako sam osećala kako
ni Zrinka nije bila jedna od tih brojeva na bolničkim kartonima.
Nije to bilo baš profesionalno. Doktori se nisu smeli
vezivati za pacijente, ali Tanja je prekršila to pravilo. Pravila su
valjda i postojala zato da bi se kršila.
To je valjda bilo isto kao kada ukradeš voće iz komšijine
bašte. Zanaš da ne smeš, ali neki glas iznutra ti je govorio da to
moraš da uradiš, jer je to voće najslađe.
Sedele smo tako još neko vreme i zabavljale se na svoj
način. Zrinka je bila toliko slatka s tim svojim naglaskom.
Donela nam je miris mora, gradela i vina usred sive beogradske
zime. Često nam se izvinjavala zbog svog govora, ali i Tanja i ja
smo joj govorile kako je taj njen govor kao melem za naše uši.
Počele smo da se prisećamo svojih morskih avantura. Sećale
174
smo se u stvari nekog dela svog života koji se više neće vratiti.
Možda nam je zato i bio zanimljiv. Zrinka je imala setan izraz
lica, tugu u tim lepim maslinastim očima. Njen život joj se
sigurno nikada više neće vratiti. Nisam znala u tom trenutku da
je baš od tog života i pobegla čak ovamo. Sećanje na Šibenik i
more u njoj je pravilo veliku zbrku. More joj nije bilo krivo za
njene patnje. Njega je možda i htela nazad, ali samo da u njemu
utopi ono staro i započne nešto novo.
Tanja nam se izvinila, ali ipak je ona ovde morala da radi.
Obećala je da će doći pre nego što krene kući. Sutra je ionako
bila dežurna, pa ako bude mirna noć, družićemo se opet.
Namignula mi je dok je izlazila i pokazala prstom da ništa
ne pitam. Nije morala to da mi govori. Bila sam dovoljno
pametna da znam kako Zrinki sada ne treba da je neko zasipa
pitanjima.
Prvi put sam danas zažalila što sam uporno odbijala
televizor. Ovog trenutka bih ubila za jedan ekran koji će mi
omogućiti da ne zveram u prazno. Nije baš ništa naročito
moglo da se gleda na televiziji, ali i to je bilo bolje od zveranja
u oguljen bolnički zid. Televizor je poput fi lma bio iluzija, a
iluzija je bila potrebna svakom živom biću. Život bez iluzije
bio je prazan i dosadan. Malo po malo sam shvatala kako se na
pravi način vraćam u isti taj život. Zločin bi bio da nisam želela
da taj život obojim nekim posebnim bojama i da ga pripremim
za dolazak male Zrinke.
– O čemu razmišljaš?
– O životu Zrinka i o Zrinki.
– Zbilja ćeš ćeri dat ime Zrinka? Zašto?
– Zato što mi se sviđa, zar to nije dovoljan razlog.
175
– Da nisi mene srela, ne bi ni znala za to ime. Ja sam
uvik mislila da je moje ime ružno. To valjda svi misle za svoja
imena.
– Ja ne mislim, mislim da je moje ime baš lepo. Da li voliš
„Nove fosile”?
– Volim.
– Pa eto nisi samo ti bila razlog. Volim onu pesmu...
– Zrinka je bila klinka. Lipa je. Ja nikad ne bi dala ditetu
ime po pismi, ali nije to loše. Ti si čudna cura Marta.
– Odakle ti to da sam čudna? Svi smo mi čudni na svoj
način. Ti misliš da nisi?
– Ma ne, ne mislin ja ništa. Mislin da san obična.
– Po čemu ti određuješ da je neko običan?
– Niko me ne bi primetija, niko se za menom ne bi
okrenija, eto po tomu.
– To nije dovoljno. Vidiš ja sam odmah videla da nisi kao
drugi, što znači da si posebna.
–Ti si cura, to je drugo.
– Kako bre Zrinka drugo. Valjda se i moje mišljenje važi.
– Važi, ali ja bi da to i momci misle.
Odjednom je nastao kuršlus. Zrinka je zaćutala. Opet
se skupila do uzglavlja. Obgrlila je noge rukama i jasno mi
dala na znanje da je našoj priči kraj. Pravila sam se kao da se
ništa nije dogodilo. Znala sam iz iskustva kako mi je najgore
bilo kada je neko pored mene bio nezainteresovan za moje
ponašanje. Nezainteresovanost sagovornika je najbolja taktika
da se zainteresujete za priču. Upravo je to bilo zanimljivo i
176
intrigantno; zašto nekog ne interesuje šta se sa vama dogodilo.
Posle vremena koje sam ovde provela, mogla sam otvoriti
i vlastitu ordinaciju. Bio mi je potreban samo udoban kauč i
crna beležnica.
Pomisao na beležnicu me je trgla. Shvatila sam kako
nažalost već dugo ništa nisam napisala. Prvi put od mog
poslednjeg susreta sa urednicom počela sam razmišljati bez
otpora o njenom predlogu da nešto napišem. Nisam u ovom
času tačno znala šta bih napisala, ali knjiga mi je izgledala kao
sasvim dobra ideja. Imala sam materijala za dve, ne za jednu,
ali još uvek je sve bilo prilično zbrkano. Takvo stanje mi je već
bilo poznato. Sada je to bila gomila činjenica, podataka, ali
kad mi svane u glavi, mislim da će moj roman biti zanimljiva
priča. Odjednom sam imala snažnu želju da sve što mi se desilo
podelim sa ostatkom sveta. Ljudi su morali svoja iskustva
deliti s drugima. Bio je to pravi put da onima kojima su se desile
iste ili slične stvari stavimo do znanja da nisu sami, ponajmanje
usamljeni.
San mi je polako dolazio na oči. To je bilo još jedno stanje
u kojem duže nisam bila. Dugo već nisam zaspala prirodnim
pitem bez pilulica. Okrenula sam se prema Zrinki i poželela
joj laku noć. Nije mi odgovorila, ali znala sam da me je čula, jer
se više nije klatila u sedećem položaju. Uzela je svoje pilulice
sa ormarića, okrenula se. Uskoro sam jasno čula njeno ujednačeno
disanje. Bilo je nade za ovu curu. Uskoro te pilule neće trebati
ni njoj.
Zaspala sam srećna. Želela sam da što pre svane, da Tanja
dođe i da joj se pohvalim, kako ćemo se verovatno uskoro viđati
na nekom lepšem mestu.
Sutra ću, sa sigurnošću sam znala nazvati i urednicu.
177
Možda ću sutra nazvati sve do kojih mi je stalo, ali sam se pravila
da nije. Vanja će verovatno biti oduševljen mojom odlukom da
prekršim dogovor i ne zovem ga telefonom.
Komunikacija, bilo kakva, bila je bolja od nikakve. Moji
su snovi ovaj put bili šareni. Bilo ih je puno i ja sam se uporno
trudila da odaberem jedan koji ću živeti na javi. Vanja je bio u
svim kombinacijama.
Urednica je bila prva koju sam pozvala kad sam otvorila
oči. Bila je verovatno zbunjena kada je čula moj još uvek
bunovni glas, ali brzo je došla k sebi i poželela mi „dobro jutro”.
Rekla sam joj da želim da je vidim što pre, ako je moguće danas.
Naravno da je pristala. Mislim da je živela za ovaj dan. Pored
sve svoje strogoće kojom je želela da se predstavlja ljudima, bila
je bolećiva, pogotovu prema meni. Znala sam to, čak sam često
i koristila tu njenu slabost, ali nikada da ona primeti, kako je
otkrivena u svojoj bolećivosti.
Posle nje sam nazvala Maju. Želela sam ih videti zajedno.
Obe su mi nedostajale, nisam čini mi se ni bila svesna koliko.
Zrinka je i dalje spavala. Umila sam se, obukla i krenula da
potražim Tanju. Nisam mogla da čekam da se pojavi u redovnoj
viziti, a i želela sam ovo svoje novo stanje da joj predstavim
nasamo. Učinilo mi se dok sam za sobom zatvarala vrata da
se Zrinka oglasila. Smatrala sam da nije ništa što nije moglo
da sačeka. Odlučila sam da i njoj dam vremena da se sabere.
Razgovaraćemo, ako to bude želela kad se vratim
– Dobro jutro želim mojoj najdražoj doktorki.
– Da li to znači da imaš još neku, kad sam ti ja najdraža
u životu?
178
– Jutros smo raspoloženi. Da li sam ja to nešto propustila.
Reci šta te muči?
– Zato i jesam ovako rano tu, zato što me ne muči ništa.
Osećam se slobodno, mislim da ću otići koliko sutra.
– Opet mi oduzimaš hleb. Hajde sedi, popićemo kafu, pa
mi ispričaj kako si zaključila da ti ja više ne trebam.
– Ma trebaš mi. Trebaćeš mi uvek, ali kao prijateljica.
Hoćeš li biti moja prijateljica?
– Zar nisam. Nemoguće da ti tako pametna nisi primetila
kako mi od prvog dana nisi bila samo pacijentkinja.
– Jesam, ali htela sam to da čujem. Volim kad mi ljudi
neke stvari i kažu. To ti je kao što volimo da čujemo „volim te”,
iako to osećamo.
– Kako je proteklo vreme sa Zrinkom, posle mog odlaska?
Jeste li pričale o nečemu?
– Pa jesmo, ali ništa važno. Onako smo ćaskale o životu,
ali u jednom trenutku je opet prestala sa pričom. Opet je grlila
noge i klatila se. Pustila sam je, nisam htela da je prisiljavam na
ono što ne želi.
– Dobro si uradila. Ta devojka je pretrpela strašne stvari,
ne možeš ni da zamisliš. Naravno da ti neću ispričati ono što
joj se desilo, ali grozno je. Možda će ona jednog dana sama
poželeti da ti ispriča, isto kao i ti njoj.
– Misliš da ćemo postati toliko bliske?
– Sigurna sam u to. Hajde sad, vratimo se na tebe.
Slušam.
Znala sam da nije odobravala to što u mom stanju i
dalje pušim, ali ja sam morala da zapalim cigaretu. Bez tog
179
dima, nisam želela da pričam, priča bi bila kao jelo bez začina.
Napravila sam prilično veliki oblak dima oko sebe. Tako sam
se osećala sigurnije. Objasnila sam Tanji svoju odluku da se
ponovo vratim pisanju. Mislila sam da joj se tema o kojoj želim
da pišem neće dopasti, ali ona je upravo time bila oduševljena.
Bilo kakav kretaivni rad smatrala je oslobađajućim za dušu i
telo. Bila je oduševljena i time što sam kako je rekla relativno
brzo došla u fazu da mogu da se vratim starom poslu. Pričala
sam joj o svojoj dilemi da li je ispravno biti smeran ili razvratan,
kakva sam bila dok sam se seksala. Nisam ja tačno znala koja
sam zapravo ja prava, ona koja sada sedi ispred nje ili ona koja
misli da je kurva u bordelu, dok je njen partner mušterija koju
ona zadovoljava raznoraznim perverzijama.
Biranim rečima Tanja mi je objasnila da su obe te ličnosti
deo mene. Možda pre onoga što mi se desilo i nisam bila takva,
ali možda mi je baš taj nemili događaj pomogao da spojim te
dve Marte u jednu. Konačno, oslobodivši onu razvratnu Martu,
postala sam ona prava; ja.
– Marta, dakle to smo rešili, ali ima još nešto o čemu ne
pričaš, a ja mislim da bi trebala.
– Sve sam ti rekla, nema više ništa. Eto pričala sam ti i o
svojoj podsvesti. Šta bi još trebala da ti kažem.
– Recimo, i dalje odbijaš da pričaš o majci.
– Šta bih imala da pričam o njoj, konačno će dobiti ono
što zaslužuje i svi zadovoljni.
– Ti nisi i nećeš biti zadovoljna. Niko ne može da bude
zadovoljan ako zna da mu je majka ubica.
– Sami sebi krojimo odelo koje ćemo nositi.
180
– Volim tvoju igru reči i tvoje metafore, ali ovo zahteva
neki konkretniji razgovor.
– Nemoj mi samo reći kako treba da je razumem i
oprostim joj. Ne želim!
– Možda sada ne želiš, ali možda i želiš, a nećeš da priznaš.
Nije to nikakva sramota. Čovek je veliki onoliko, koliko je u
stanju da oprosti. To nikad nemoj da zaboraviš.
– Bila sam lepo raspoložena. Samo mi reci zašto si sve
morala da pokvariš. Rekla sam to i onom Kasratoviću. Ne želim
više da je vidim, neka dobije doživotnu. To je jedino što želim
kad je ona u pitanju. Uništila mi je život, ne tražim ništa što
nije zaslužila.
– Marta, istina je da tvoja majka nije uradila ništa čime
bi se ponosila, ali svi imamo pravo na drugu šansu. To da li će
dobiti drugu šansu zavisi od tebe. Uostalom, ja i ne mislim da
ti je uništila život. Suprotno, otvorila ti je vrata nekog novog i
kako izgleda boljeg života.
– Zadrži zaključke o mom životu za sebe. Još bolje,
prepusti da ih ja sama donosim. Idem sada, izvini što sam ti
uzela vreme.
– Možeš bežati kolko želiš, ali ti nikad nećeš biti zdrava,
ako ne oprostiš majci. Tek tada ćeš biti srećna. Zapamti šta sam
ti danas rekla. Slobodno idi, ako sad želiš.
Sigurno nikada ne bih izašla iz Tanjine ordinacije da
sam znala šta se dešavalo tamo napolju, dok mene nije bilo.
Izlazeći, skoro sam naletela na sestru koja je bez daha uletela u
ordinaciju. Nije imaalo nikakvog smisla da ostanem. Zaključila
sam da je pametnije da se uputim u svoju sobu. Sigurno je nekom
pacijentu pozlilo. Takve stvari su bile normalne u bolnicama...

NASTAVIĆE  SE...