NASTAVLJA SE NARAVNO DŽEM OD KAJSIJA

                                                        Fotografija Bojana Boka Durman


sve osim
144
izgubljenog Martinog lica, kada je posetio u bolnici dan posle
nemilog događaja.
Video je u kako je lošem stanju bila kada je otišla od
njega, ipak nije učinio ništa da je zaštiti. Pustio je da ode, tako
samu i nezaštićenu, ranjivu. Često je od toga dana mislio i o
tome, da je u njemu trunka ljudskosti, odustao bi od Marijine
odbrane i prešao na Martinu stranu. Umesto toga on je sve
više bio zaljubljen u ubicu. Marta je mislila da je njena majka
preuzela krivicu, da je želela da je zaštiti, a on joj čak ni to nije
do kraja razjasnio.
Doktorka Marković mu je objasnila kako je Marta
doživela nervni slom. Videla je sebe kao ubicu. Bilo je to nešto
što je ona želela da uradi. Videvši majku i verenika kako jašu
jedno po drugom, menjaju poze i govore prljavštine, šok je bio
trenutan. Ostala je bez svesti, ali njen mozak je zabeležio ono
što je želela da uradi. Želela je da ga izbode, da završi s njim.
Njen mozak je registrovao sve reči koje njih dvoje nisu nikada
izgovarali jer je Danilo to smatrao prostim. Dok je tucao njenu
majku, nije tako razmišljao. Devojka se probudila u stanju šoka.
Videla je grozan prizor.
Videla je svog verenika kako leži u lokvi krvi sa zabodenim
nožem. Prišla je nesvesno beživotnom telu, izvukla nož i izbola
ga nekoliko puta. Posle toga je napustila stan i krenula besciljno
da luta. Lutajući je došla do policijske stanice. Podsvesno je bila
ponosna na ono što je mislila da je uradila. Nije odgovarala na
majčine pozive, tako da nije bilo ni jedne druge verzije za nju,
osim njene, da je ubila gada. Svoju priču je ispričala inspektoru.
Priča je imala smisla, sve dok forenzičari nisu dali svoj izveštaj
i dok Marija nije ispričala svoju verziju.
Doktorka mu nije rekla sve, u to je bio siguran. Shvatao
145
je da ona ne može i ne sme prekršiti svoju zakletvu ali bilo je tu
još nešto što je nedostajalo.
Pokušavao je da razgovara i sa inspektorom, ali on je
skinut sa slučaja. To i nije bila tako velika zagonetka, jer se
videlo da nešto postoji između tog inspektora i Marte. Mislio
je da će ga možda videti u bolnici, ali ni tu nije imao sreće. U
stanici su mu rekli da je inspektor Marić na godišnjem odmoru.
Saznao je broj telefona, ali svi pokušaji da zakaže sastanak sa
njim bili su neuspešni. Posle desetog puta mu je provukao kako
će ga pozvati kao svedoka. Ovaj put imao je sreće. Marić nije
želeo da svedoči, ali je pristao da se vidi s advokatom. Posle
razgovora s njim mnoge kockice su popunile mozaik. O tome
nije pričao s Martom. Doktorka je zabranila da je bilo čime
uzrujava. Dok je čekao svoju tursku kafu, razmišljao je kako će
o tome razgovarati sa Marijom. Srknuo je gutljaj crne tečnosti,
napravljene baš po njegovom ukusu i posmatrao ženu preko
puta, koja se zavodnički gnjezdila u fotelji. Nije bio neki pušač,
ali cigareta u ovom trenutku mu je značila sve, naročito je
značila nekoliko sekundi odlaganja nečeg neprijatnog.
Inspektor Marić je bio džentlmen. Neobično za jednog
policajca. Ništa mu konkretno nije rekao, ali je on između
redova i vešto složenih rečenica, shvatio da mu je jako stalo do
Marte. Morao je sebi da prizna kako je cenio to što je Marić
birao i vagao svaku reč vezanu za dan kada je Marta došla u
stanicu. Setio se kako mu je Marta postavila pitanje vezano za
forenzičare. Jadnica je bila pogubljena i u toj svojoj izgubljenosti,
bila je ubeđena kako ih je Marija uz njegovu pomoć potplatila,
da bi lažirali vreme smrti. Inspektor mu je postavio isto pitanje.
Posle niza podataka koje mu je Kastratović izložio, konačno
je odahnuo. Njegova Marta je bila žrtva, ali ubica je bila njena
146
majka. Dušan mu je tako upakovao činjenice, morao je štiti
interese svog klijenta. Marić je izgledao zadovoljan objašnjenjem,
ali Dušan je bio siguran da i on ima za sebe priču, koju
nikako nije želeo širiti.
Nije to mnogo olakšavalo situaciju, ali ako je bila u celoj
toj gadnoj priči, bilo je bolje da bude žrtva. Od dva zla ovo je
bilo manje. Znao je da to neće ublažiti Martinu bol, ali bar će je
vremenom osloboditi krivice, koju je osećala. Sve je znao, osim
kako da o tome razgovara sa Marijom.
– Dušane, gnjezdiš se već neko vreme i ne znam zašto, ali
mislim da mi želiš nešto reći, nešto neprijatno.
– Voleo bih da o nečem prijatnom možemo razgovarati,
ali nije tako.
– Šta može biti toliko neprijatno? Dragi moj nasuprot
tebe sedi žena ubica, postoji li neki prijatan razgovor, koji
možeš voditi sa njom?
– Uvek mi se sviđao tvoj smisao da i najgoru situaciju
pretvoriš u komičnu. Moram priznati da mi tvoj smisao za
humor daje krila.
– Pa onda iskoristi taj dar i poleti.
– Voleo bih da možemo zajedno.
– To se sigurno ne bi dopalo sudiji i tužiocu. Zamisli
naslove koji bi osvanuli: „ Zaljibljeni advokat pobegao sa svojom
klijentkinjom ubicom.”
Bilo je tragikomično. Kastratoviću je toliko bilo neprijatno.
Plašio se kako će Marija reagovati kad čuje za njegov susret
sa Marićem. Mariji ne samo da nije bilo neprijatno, bila je
147
zadovoljna i uživala u svojoj kafi bez kofeina. Bila je zadovoljna
jer će njena ćerka konačno shvatiti da je ona zaista ubica.
Objasnila je svoje zadovoljstvo time što nije htela da je niko
doživi kao jadnicu, koja se žrtvovala da bi spasila ćerku. Biti
žrtva nije bilo otmeno, žrtvovanje je po njoj bilo rezervisano za
primitivce.
Sunce je već bilo veoma visoko kada se Zrinka probudila.
Zavidela sam joj, nisam imala na čemu, ali ipak jesam. Nekada
u srećna vremena i ja sam se budila, kada je sunce bilo visoko.
Neprospavana noć je bila dovoljan razlog da zavidim Zrinki.
Postojao je još jedan jak razlog. Danas je bio četvrtak, sutra će
me naterati da idem. Zrinka je imala tu sreću da ostane ovde
u ovoj sobi, zaštićena od sveta koji se nalazio s druge strane
rešetaka. Rešetke na prozorima, nisam mogla da smislim ni
kao zaštitu onih koji su živeli u prizemlju. Rešetke su sada u
mom životu značile posebnu sigurnost. Možda bi ljudi, rekla
sam jednom doktorki Marković, trebali čim se rode da budu
ograđeni rešetkama, tako ih niko ne bi povređivao.
Smejala se na to moje razmišljanje, ali i ohrabrivala me.
Govorila je da je tako normalno da želim sebe zaštititi, makar
i rešetkama. Seanse sa njom, tako sam zvala naše razgovore u
početku su bile mučne. Nije navaljivala i to je ono što me je
najviše privlačilo kod nje. Bila je beskrajno strpljiva i sugestivna,
odabrala je poziv koji joj je savršeno odgovarao. Prosto nisam
mogla da je zamislim da radi nešto drugo. Osetila sam moju
Zrinku kako se pomera. Bio je to najdivniji osećaj. Nisam
mogla da ga uporedim ni sa jednim drugim, jer ništa drugo nije
bilo tako lepo. Verovatno je hrtela da me obavesti kako se slaže
s mojim razmišljanjem vezanim za doktorku i da mi još kaže,
kako će doktorka pomoći i velikoj Zrinki.
148
Više nisam sanjala ni ružne snove. Nije više bilo u mojim
snovima „prljavog” seksa ni divljih želja. Sanjala sam jedne
noći kako vodim ljubav sa Vanjom. Bilo je prelepo. Ne mogu
reći da ono što smo doživeli nije bilo lepo, ali ovo je bilo nešto
suptilno, opet sam se osećala dobro u svojoj koži. Pričala sam
o tome sa doktorkom. Bila je srećna zbog mene, ali kad mi je
predložila da kontaktira Vanju i kaže mu da ga želim videti,
opet sam bila u svom oklopu. Tog trenutka sam se zatvarala,
a ona je shvatala da se naš razgovor završava. Objasnila mi je
da zbog toga moram početi da odlazim vikendom kući. Rekla
je da ne očekujem previše, ali da će sve doći na svoje mesto.
Čovek nekad mora polomiti ruku, da bi znao da ceni koliko
mu je potrebna. Surovo, ali istinito i nije mi baš pomagalo da se
oslobodim straha koji sam osećala zbog odlaska kući. Maja se
više radovala vikendu koji ćemo provesti zajedno, nego ja.
Moje misli o svemu što se desilo i što će se desiti opet je
prekinulo Zrinkino plivanje slobodnim stilom po mojoj utrobi.
Nije samo mala Zrinka bila ta koja je ovog trenutka privukla
moju pažnju. Njena imenjakinja, nepoznata Zrinka, po kojoj je
ona još sada dobila ime odlučila je da progovori.
– Koliko sam dugo spavala, di san ja ovo, kako sam dospila
ovdi?
– Zrinka, ne boj se, na sigurnom si. Čuvala sam te dok si
spavala. Da li si gladna?
– Ne znam, kako znadeš moje ime, tko si ti?
– Ja sam Marta. Tvoje ime mi je rekla sestra, kad te je
dovela u sobu. Ovo jeste bolnica, ali pomoći će ti. Svi su ovde
dobri. Doktorka Marković je najbolja. Biće presrećna kad vidi
da si budna i da si počela da govoriš.
149
– Zar prije nisan govorila?
– Nisi dušo, od kako su te doveli. Ćutiš već danima i
spavaš.
– Ne znam kako san dospila tu!?
– Iskreno ni ja ne znam, ali doktorka će ti sve objasniti.
Sviđa mi se tvoje ime. Za nekoliko meseci rodiću devojčicu.
Odlučila sam da joj dam ime Zrinka. Odakle si?
– Od Šibenika, a di san sad?
– Sad si u Beogradu.
– Da li je to dovoljno daleko?
– Zavisi. Od čega ili od koga želiš da budeš daleko.
– Samo da me on ne pronađe, jedva san utekla.
– Zrinka ko ne treba da te pronađe, od koga bežiš? Od
koga god da bežiš, sada si na sigurnom.
Najmanje od svega sam želelela da tog momenta, kada
mi se činilo da dobijam Zrinkino poverenje uđe doktorka
Marković. Nije ona kriva, ali ja sam želela da saznam šta
se Zrinki dogodilo. Znala sam ja koliko je to nepravedno.
Razmišljajući o sebi, sve više sam to shvatala, pa nisam ni ja
želela nikome da se ispovedam. Sada pošto znam, koliko je
zatvaranje u sebe pogrešno, koliko izgubimo vremena tumarajući
po mračnim delovima svog mozga. Pitala sam se da li Zrinka
to zna; naravno da nije znala, pa ona je još bila dete. Neko je
očigledno poremetio njeno detinjstvo, saznaću pre ili kasnije,
uostalom ja samo odlazim na jedan vikend, ako mi se ne svidi
više nikada neću dozvoliti nikakvim pravilima da naruše moj
mir. Pravilo je bilo da kada bolesnik pokaže poboljšanje počinju
da ga uključuju u svet. Kakva ironija, ti iz tog sveta pobegneš, a
oni te hoće vratiti nazad.
150
Zrinka je reagovala upravo onako kako sam očekivala.
Onog trenutka kada je u sobu ušla doktorka Marković, podvukla
se pod pokrivač i ponovo povukla u svoj svet tišine.
– Ne brinite se, pa i ja sam se slično ponašala, sećate se, a
vidite sada, spremna za novi život.
– Da li si ti to zaboravila ko sam ja, ili si odlučila promeniti
profesiju?
– Naravno da ne. Pogrešno ste razumeli, samo sam htela
da budem od koristi. Nekad oni sa strane vide bolje. Život je
jedno, a knjige iz kojih učite su drugo.
– Dobro je, ipak nisi promenila profesiju, novinarsko
fi lozofi ranje je ipak deo tebe. Izvini.
– Za šta se tačno izvinjavate, zbog pomoći ili zbog toga
što me protiv volje šaljete kući na vikend. Doktorka, šta ako
pokušam da se ubijem, kako ćete živeti s tim?
– Bolje bi bilo da se maneš pretnji i pogledaš kroz prozor.
Neko te čeka dole. Sigurna sam eto zbog toga, kako nećeš
pokušati da se ubiješ. Požuri Marta, mislim da je nestrpljiv.
Sa strahom sam se uputila ka prozoru. Nisam imala
nikakvu ideju, ko bi me mogao čekati, možda Kastratović, ako
je on ne idem nikuda. On je bio poslednja osoba koju sam želela
da vidim u okviru programa „slobodni vikend”. Zrinka je i dalje
bila u svom skloništu ispod pokrivača. To mi je dalo neku snagu,
osetila sam kako ubuduće moram biti jaka, zbog ove devojke.
Odlazak do prozora i suočavanje sa spoljnjim svetom bili su
odličan trening. Bila sam sigurna da ću od toga bar malo ojačati
i da će to biti moj prvi korak na putu mog savim novog života.
151
Oprezno i bojažljivo sam pogledala kroz prozor. Slučajno
ili namerno bila sam prilično daleko, da bih mogla videti ko me
čeka dole. Ovaj put sigurnije i hrabrije napravila sam jedan veliki
korak. Sada sam jasno mogla videti sve što me je zanimalo.
Napolju je bio sunčan januarski dan, trinaesti po redu.
Ljudi izvan ove ograde verovatno su se pripremali za doček
Nove godine, one srpske. Zaključila sam da je to bio još jedan
znak, kao i onaj kada sam na Božić saznala da ću dobiti devojčicu
Zrinku. Bog mi je poslao još jedan znak. Napolju me je čekao
inspektor Marić, moj Vanja.
Neka neobjašnjivo jaka struja prodrmala je celo moje telo.
Nesvesno sam spustila ruke na moj sada već malo vidljiv stomak.
Htela sam kao i uvek da zaštitim nevinost života u meni.
Nisam baš bila svesna svega što sam posle toga uradila.
Odjednom sam snažno želela da pobegnem odavde. Sada sam
bila sigurna, kako mi se napolju ništa loše neće desiti. Vanja je
konačno shvatio da je njegovo mesto pored mene i odlučio da
se pojavi. Proletela sam pored doktorke Marković, koja je i dalje
stajala na vratima sobe. Videla sam osmeh i podršku na njenom
licu i mislim da sam u tom trenutku shvatila da nisam sama,
imala sam pored Maje još jednu iskrenu prijateljicu.
Potvrdila sam još jednom svoju teoriju da je bolje imati
jednog ili dva dobra prijatelja, nego deset loših rođaka. Nisam
imala vremena da sada razgovaram sa njom, ali znala sam da
razume. Vanja me je čekao i ništa nije moglo da me zaustavi
da mu se bacim u zagrljaj. Život je ipak bio lep, samo smo ga
trebali posmatrati iz pravog ugla.
– Devojko, polako polomićeš se, mada i treba da juriš,
152
čovek je tamo već od ranog jutra. Možda se pretvorio u snežnog
čoveka.
– Ne brini Tanja, ugrejaću ga svojim poljupcima. U mom
zagrljaju biće mu veoma toplo.
S osmehom sam zaključila, kako sam doktorku Marković
upravo oslovila nadimkom, ne persirajući joj. Znala sam da
je bila srećna zbog toga. Od trenutka kada sam dospela ovde,
molila me je da prestanem da joj se obraćam zvanično. Pokušala
je da mi objasni i kako je to dobro za terapiju. Ako smo sa
nekim bliski, onda se i lakše otvaramo. Nisam je slušala, tako da
je uskoro prestala da navaljuje. Bila je mudra, znala je da ću to
ipak uraditi, kada dođe vreme. Bilo mi je odjednom veoma milo
što je i Zrinka dospela u njene ruke. Sigurno će i ta devojka za
koji mesec veselo trčati ovim hodnikom, kao ja sada, jer će je
dole čekati neko ko će joj podariti život, kakav zaslužuje. Nisam
mogla da znam, kako Zrinka i ja nismo ni slučajno imale istu
situaciju zbog koje smo ovde. Niko nije imao iste probleme i
iste situacije. Isto kao što smo svi bili fi zički i psihički različiti,
tako su i naše tužne priče bile tužne svaka za sebe. Tolstoj mi
je to odavno objasnio. Sve što u životu doživimo, pročitamo,
naučimo, sve ima svoj smisao i prosvetli nas u pravom trenutku.
Volela bih da sam sada mogla podeliti sebe i da sam mogla
biti i sa Vanjom i sa Zrinkom, Vanja je ipak uzeo i drugu moju
polovinu. Zrinka je sada bila sa doktorkom Marković i možda
upravo ovog momenta počinje s njom deliti svoju priču.
Iskustvo je bila stavka na koju se Tatjana Marković stalno
oslanjala i privatno, a i u poslu. To njeno iskustvo nije koristila
tako što je različite ljude stavljala u iste priče. Bila je svesna
toga da je svako od njenih pacijenata, naizgled ličio na onog
153
drugog, ali stvarnost je bila nešto drugo. Svi su bili različiti i svi
su bili izazov za nju.
Zbog svoje profesije i ljudi kojima je bila potrebna
zanemarila je privatni život. S tugom je nekad slušala ispovesti
trudnih devojaka koje su doživele nervni slom, zato što su ostale
same i napuštene. Koliko god to bilo surovo, nekad bi poželela
da bude na njihovom mestu, ostavljena od muškarca, ali da ima
dete. Imala je nekoliko za nju beznačajnih veza. Nekih se čak nije
ni sećala, samo joj je jedna veza ostala u sećanju. Pripremajući
doktorat upoznala se u bolničkoj biblioteci sa jednim kolegom
koji je tu bio na stažu. Primetila je, čak bi i slep primetio, da
mu je bilo stalo do nje. Imala je otpor prema vezama, mlađi
muškarac, starija žena. Naročito nije želelda da bude u vezi s
kolegom. Uvek je smatrala da posao i privatan život ne treba
mešati. Plašila se, šta će se desiti ako veza ne bude uspešna,
a oni se moraju i dalje viđati. Kolega Stanković je međutim
bio uporan. Uporan toliko da je ona na kraju popustila. Počeli
su izlaziti i to je potrajalo skoro godinu dana. Sećanje na taj
period uvek je bilo bolno. Najbolnije od svega bilo je to što je
saznavši da je trudna, bez njegovog znanja odlučila da abortira.
Nikada ranije, a ni posle nije videla da neko može biti toliko
besan. Obrazložila mu je lepo da nije sad vreme za dete, da
bi to uništilo njenu karijeru, ali on je ostao gluv na sve njene
razloge. Te večeri on je otišao zauvek iz njenog života. Karijera
joj je bila uspešna, za Stankovića nikad više nije čula. Nije imala
drugih veza pa se više nije mogla nadati čak ni tome kako će
ponovo slučajno zatrudneti. Život nam često samo jednom
ponudi nešto, mi mislimo da će nam opet ponuditi, ali on je već
otišao da nekom drugom nudi ono što mi nismo želeli.
Osetila je kako joj se grlo steže, kako joj oči postaju
vlažne. Brzo se pribrala. Zategla je svoj besprekorno beli
154
mantil, to je uvek radila kada je bila nesigurna. Razgovor koji
je morala da obavi sa Zrinkom, zahtevao je od nje sve, samo
nesigurnost nikako. Ušla je u sobu u kojoj je devojka i dalje
ležala s pokrivačem preko glave. Nesigurnost je ostavila tamo
negde, nadajući se da sećanje na Stevana Stankovića, više nikada
neće poremetiti njenu savršenu ravnotežu. To je bio deo nje koji
je želela izbrisati.
Pogledala je kroz prozor. Marta je trčala, kao da beži.
Čovek kad beži trči najbrže. Jedino u snovima ne možemo
pomeriti noge kada želimo potrčati. Marta nije sanjala. Čovek
kojeg je volela i za kojeg je mislila da ga više neće videti, bio je
stvaran i čekao je da ga zagrli. Konačno je nešto lepo počelo da
se dešava. Pošto je i samu sebe doživljavala kao sudionikom te
priče, odahnula je. Poželela je da Marta ode i nikada se ne vrati
u ovo sivilo.
Sklonila se s prozora, ipak je bilo nepristojno viriti. Kad
se vrati, bila je sigurna, Marta će joj sve ispričati.
Sela je na ivicu Zrinkinog kreveta. Trudila se da da je ne
uplaši. Sedeće tako tu, dok Zrinka ne odluči da izađe ispod
pokrivača. Svi na kraju popuste. Možda je i zadremala, sigurno
jeste, jer nije mogla da se seti kako se to desilo. Nije bilo ni
važno kako se desilo, ali Zrinka je sedela pored nje. Ruka joj je
bila preko njene. Prestala je u trenutku da diše. Mislila je da će
je tako uplašiti.
– Malo ste spavali, nisan ja tila da se probudite, ali san
Vas morala uvatit za ruku. Tako mi je lakše.
– Mogla si slobodno da me probudiš, pa tu sam došla
zbog tebe. Nisam ni ja tebe htela da budim pa sam čekala.
Oprosti još jednom, nemoj nikome da kažeš da sam zaspala
na dužnosti.
155
– Neću doktorice. Ona cura što je tu u krevetu do mene,
rekla je da ste najbolji. Mogli bi dat nekog drugog doktora, ako
nekome rečem.
– Nemj da se plašiš, ostaću pored tebe. Želiš li da malo
prošetamo ili možemo i ovde da pričamo. Marta se neće
vraćati do ponedeljka. Kada se malo oporaviš i ti ćeš ići kući
na vikend.
Devojka se odjednom snažno trgla. Pustila je njenu ruku
i povukla se do uzglavlja. Tatjana je želela da vrati reči, ali bilo
je kasno. Postupila je kao neko ko nikada nije imao pacijenta,
pa sada prvi put razgovara. Neoprostivo je zaboravila, kako se
svi najviše plaše vikenda i odlaska u neku sredinu iz koje su
pobegli. Zrinka očigledno nije bila izuzetak. Strah u njenim
očima bio je tako veliki da je Tatjana pomislila kako će ovih par
rečenica koje su progovorile biti kraj njihove priče. Pokušala je
da joj se približi, da je ponovo uhvati za ruku, ali bezuspešno.
Ustala je sa kreveta i krenula prema vratima. Zaključila je da
joj je to jedino preostalo. Možda će se Zrinka uplašiti da će je
ostaviti, pa će poželeti da je zadrži. Odahnula je kada je čula
ponovo njen glas baš u trenutku kada je htela stvarno otići.
– Molim Vas nemojte otić, niste mislili loše, je li tako.
Kako se zovete?
– Tatjana Marković, u pravu si nisam mislila loše, svi smo
mi samo ljudi. Onda želiš li da se vratim?
– Želim. Ja san Zrinka Dedić.
– Znam dušo, bila sam dežurna one noći kada su te doveli.
Želiš li da još nešto kažeš o sebi?
– Rodila san se u Šibeniku. Imam devetnaest godina.
Moje kuće u Šibeniku nima, srušena je. Posli smo došli ovdi...


NASTAVLJA  SE...


                                     

Fotografija Bojana Boka Durman