DORĆOLSKE LIPE XIV DAN

                                                               Fotografija MĐN


nešto bih te pitao.
266
– Kad znaš da ne volim, zašto onda želiš da me pitaš, to
„nešto“!?
– Eto tako, želim da znaš da želim dete s tobom.
To je bilo sve što mu je dozvolila da kaže i pita. Toliko se
razbesnela. Počela je da viče, plače, baca stvari oko sebe, a onda
se obukla i otišla.
Radivoje je znao da nije bilo nikakvog smisla da krene za
njom. Odlučio je da je pusti, da je prođe bes i da joj nikada više
ne pomene koliko je zaista želeo dete sa njom.
Milica se ljutila mesec dana. Pokušavao je da je zove, da
joj šalje poruke po kuriru iz suda, da je sačekuje po ćoškovima i
ulicama. Sve što je pokušao, bilo je bez uspeha. Onda je prestao
jer je mislio kako je opet izgubio, zbog svoje gluposti. Ona kao
da je uživala u svemu što je Radivoje u tih mesec dana učinio da
bi mu se vratila. Zato ga je valjda i volela, zato što joj nije nudio
standardnu ukalupljenu ljubav, kao što je posao od sedam do
tri. Radivojeva ljubav bila je puna mirisnih začina, šarena poput
livada, po kojima se igrao u Šljivovici. Njihova ljubav je mirisala
na šumske jagode, sitne i neugledne ali su imale miris, koji kad
jednom omirišeš imaš zauvek u svim čulima.
Tih mesec dana živela je ne izlazeći puno iz kuće. Možda
je na neki način želela da se primiri i pokaže sinu i mužu
kako joj je stalo do njih. Marka je možda mogla i prevariti, ali
Draganu je bilo potpuno svejedno da li će ona sedeti kod kuće
ili prevoditi neku knjgu daleko od njega. On je bio odsutan
skoro svako veče, vadeći se na dežurstva, pa je Milica na neki
način uživala u vremenu koje je imala za sebe. Njih dvoje se
već duže vreme nisu mešali jedno drugome u brak. Nekako tih
dana, Marko je slavio svoj šesnaesti rođendan pa je Milici i zbog
toga na neki način odgovaralo što je bila u svađi sa Radivojem.
267
Mogla je da se posveti sinu i onako usput, u svom stilu, umeša
mu se u život.
Marko je na svoj šesnaesti rođendan pozvao samo
Veru Janković i isto tako usput, kao što mu se majka našla
na rođendanu, saopštio da se on i Vera zabavljaju više od dva
meseca. Milica je upravo sekla tortu, koju je naravno kupila u
poslastičarnici u Zmaj Jovinoj. Nije se obazirala na Markove
želje, da mu bar jednom u životu napravi tortu ali je zapamtila
kako joj je rekao da Verina mama pravi divne torte i da Verin
rođendan slave više dana, sa puno gostiju. Sama ta priča bila
je dovoljna da Milica počne gledati Veru kao opasnost. Nije
tačno znala zbog čega je odjednom postala netrpeljiva prema
toj devojci, nije baš tako bila vezana za sina da bi joj to smetalo,
ipak neko se drznuo da joj uzme nešto njeno i to je bilo dovoljno.
Tako se Milica odnosila i prema ljudima i prema stvarima,
vezanim za njen život. Nije morala posebno da voli minđuše,
koje je dobila od Dragana za rođendan ali da je on te minđuše
poklonio i nekom drugom, to bi doživela kao poraz. Tražila bi
da joj se vrate minđuše, spremila bi ih u kutijicu za nakit i više
nikad ih ne bi pogledala.
Marko očigledno nije imao nameru, da posluša majku i
prestane da se viđa sa Verom. Ne samo da nije to uradio, nego
je nešto pre svog osamnaestog rođendana doveo njene roditelje
i tako je Vera, na Miličinu veliku žalost, postala da bude deo
života njenog sina. Nije tačno znala šta Veri zamera, možda joj
je baš to najviše smetalo što ništa nije mogla da joj zameri. Kada
je Dragan saopštio da odlazi u Libiju i kada je ubrzo pisao kako
želi razvod jer želi da se oženi, Vera je bila ta koja je tešila i nju
i Marka. Milica se u sebi već videla kao Radivojeva žena jer ga
je u međuvremenu opet pustila u svoj život, tako da joj je to što
Vera govori, da bi je tešila, smetalo. Ono što joj je odgovaralo,
268
bilo je to što je ona uspevala da uteši Marka, pa nije morala da
se bavi njim i njegovom tugom.
Marko je zapravo više vremena provodio kod Verinih
roditelja, a njoj je to odgovaralo, mada nije tačno znala šta
ga je toliko privlačilo kod tih ljudi. Govorio je da u njihovoj
kući oseća miris koji znači da u kući neko živi. Prijala mu je
porodična atmosfera, tako je pričao majci, koja je mislila kako
je „porodična atmosfera“ nešto čega ne treba da bude u njenom
otmenom svetu. Što se toga tiče, bila je u pravu, njen „otmeni
svet“ nije uključivao ljudskost.
Posle one tragične noći, kada su Marko i Vera postali žrtve
sudbine i stradali na raskrsnici koja je bila njihov život, ta ista
sudbina je htela da ne budu samo njih dvoje žrtve. Iste te noći
život se poigrao sa mnogima. Možda je te noći sve trebalo da
se raspadne, a možda baš suprotno, sve je došlo na svoje mesto.
Svako je zapravo dobio ono što mu je pripadalo, pogubljene i
razbacane delove svog života.
Radivoje je možda bio i dobar i izdržljiv, za sve Miličine
hirove ali je kao sudija jako dobro mogao povezati konce i
zakrpiti rupe, za koje je Milica mislila, da niko neće primetiti
jer ih je do tada vešto pokrivala. Bio je van sebe kada je saznao
da Draganova krv ne odgovara Marku ili onome ko je ležao u
tom krevetu, kao Marko. Sabrao je dva i dva i tiho, da ga niko
ne čuje, postavio pitanje;“ko je bio mladić za koga su mislili
da je Marko. Ukoliko Milica ima krvnu grupu AB ali pozitivan
faktor, a Dragan nije imao istu tu krvnu grupu, sa negativnim
faktorom, onda mladić u tom krevetu nije mogao biti Marko.
Krvnu grupu AB, sa negativnim faktorom, koja se tražila imao
je on. Mogao je Radivoje odmah to prijaviti ali nije. Bio je
šokiran, pitao se kako neko može tako da se poigra sa svojom
269
i tuđom sudbinom i da živi s tom istinom, kao da se ništa nije
dogodilo. Nije to bilo lepo od njega, bio je svestan te činjenice
i da nije ta devojka, ta Ceca, slučajno imala krvnu grupu koju
su tražili, sigurno bi on bio davalac. Bio je zahvalan Ceci što
nije odmah morao da otkrije Milici da sumnja kako je mladić
koji tamo leži njen sin ali ne Marko. Bio je svestan da je došlo
do stravične zabune, da je sve tako zamršeno i da je Marko
verovatno stradao te noći, a preživeli je bio njegov brat, koga je
Milica iz samo njoj znanih razloga krila sve ove godine.
Bilo bi jednostavnije da je odmah reagovao, da je odmah
razgovarao sa Milicom i zatražio da mu objasni kako je nešto
tako mogla da krije od njega sve ove godine. Nije mu prećutala
nešto nebitno, prećutala mu je da imaju dete i to dete, za koje
nije znala gde se nalazi. To je sve povezo ali bilo je tu puno rupa,
o kojima je želeo da mu Milica priča.
Te noći je Radivoje otišao iz bolnice, a da to niko nije
primetio. Svi su imali neki razlog i bili okupirani njime, tako
da na njega niko nije mislio. Obišao je par restorana, u svakom
popio po nekoliko pića, pre nego što je odlučio da ode kući. Nije
očekivao da će se desiti bilo šta spektakularno kada tamo stigne.
Hteo je samo da prespava, sredi misli a sutradan razgovara sa
Milicom i zatraži od nje objašnjenje. Ništa u njegovom životu
više nije bilo onako kako je želeo, pa ni želja da se kod kuće
samo odmori. Poželeo je da pre nego legne popije čaj.
Popio je dosta pića, a nije želeo da sutra, kada bude
razgovarao s Milicom, bude mamuran. Uzimajući šolju iz vitrine,
na pod je ispala sveska. Na prvi pogled, sasvim obična sveska.
Milica je takvih imala po celoj kući. Taman je hteo da je vrati
na mesto odakle je ispala ali nešto je privuklo njegovu pažnju,
samo jedna reč „tajna“. Šolja mu više nije bila važna, a ni čaj.
270
Ova sveska je krila neku tajnu, a možda i odgovore na njegova
pitanja, na koja mu Milica možda nikad ne bi odgovorila.
Ništa ga nije sprečavalo, da sebi sipa rakiju, koja nije baš bila
po njegovom ukusu ali udarala je u glavu, a to mu je trebalo.
Popiće rakiju i u miru doma „svog“ pročitaće Miličinu tajnu.
Ono što je u toj svesci pisalo, nije bila obična tajna. To
je bila šokantna ispovest žene koja je bila ljubav njegovog
života i zbog koje se odrekao onoga, što su normalni ljudi zvali
„dostojanstvo“. Nije bio svestan koliko je rakija popio ali je bio
dovoljno svestan da sebi obeća kako će on biti taj koji će završiti
ovu priču. Posle one Miličine „tri tačke“, on će staviti tačku na
život sa njom. Obećao je sebi i to kako će pokušati da uđe u život
svoga sina Martina jer mladić koji je tamo ležao, kao Marko, bio
je Martin Đakovački. Nije znao kakvo bi ime dao sinu da je
znao da postoji, Martin i nije loše ali je bio sasvim siguran da
bi mu dao svoje prezime Simonović. Martinova majka je posle
udaje za Radivoja, vratila svoje devojačko prezime, umesto da
je uzela njegovo, kao što to obično rade normalne žene. Postao
je svestan, da je ona bila đavo u telu žene, đavo, koji mu je
uzeo dušu. Na trenutak se setio reči svoje majke, kada joj je
davno ispričao da voli jednu devojku u Beogradu i da ju je hteo
dovesti u Šljivovicu ali ona to nije želela. Majka ga je zagrlila i
rekla, da ta dama nije dostojna njega i da bi bilo bolje za oboje
da se više ne vide. Tada je doneo odluku da ode iz Miličinog
života, a ona ga je zbog tog odlaska kaznila tako što je sa sobom
povela njihovog sina. Bio je kriv, priznao je sebi ali nije dete
bilo krivo, zašto je kaznila dete, lišavajući ga ljubavi bar jednog
roditelja. Hladnokrvno je rodila to malo nedužno biće i kao
mačka ga odbacila, čak ni mačke nisu odbacivale mačiće, bar
dok ne progledaju. Njihov sin je „progledao“ u tuđoj kući, u
tuđem zagrljaju. Druge ljude je zvao „mama“ i „tata“.
271
Radivoje je i dalje pio rakiju ali bio je potpuno svestan
svega. Njegovo telo se očigledno opiralo pijanstvu. Bog ga je
pogledao, pa je i dalje bio u svesnom stanju.
Nije znao odakle da krene, gde da potraži Milicu. Prvo
će otići do bolnice. Možda je savesna majka, pored sina, kojeg
nikad ranije nije videla, a ni on nju.
Bio je blizu ulaza u bolnicu, kada je ugledao Milicu i
Dragana. Bio je dovoljno blizu ali oni njega ipak nisu mogli da
vide. Sklonio se iza jednog debelog stabla i sačekao da prođu.
Dok su prolazili pored njega čuo je kako Dragan viče i kako
pokušava da sazna čiji je Marko sin. Shvatio je da siroti Dragan
ni ne sanja da je Marko, njegov i Milicin sin, nažalost mrtav, a
da je preživeli mladić Martin, sin Milice i Radivoja. Bilo mu je
u trenutku žao ovog jadnog Dragana, koji je kao i on bio žrtva
ove žene, koja, očigledno, osim sebe nije volela nikoga. Priče o
nesrećnom detinjstvu bez majke u internatu bile su scenario
za naivne budale, poput njih dvojice. Sve ih je uplela u svoju
mrežu, u koju će ostati upleteni, sa malim šansama da prežive.
Možda će živeti ali će postati teški emotivni invalidi.
Takve povrede, teško zaceljuju. Najviše mu je bilo žao tog
jadnog Martina, koji je bio poput lopte koju su bacali, kako je
ko i gde hteo.
Pratio ih je, plašeći se da ih ne izgubi. Išli su prema
Kalemegdanu. Kalemegdan je bio prilično živ, iako je napolju
bilo hladno. To mu je išlo na ruku, mogao je nesmetano pratiti
Milicu i Dragana, dok su se spuštali prema Donjem gradu. U
Donjem gradu, je kao i obično, bilo manje ljudi. Ljudi su nerado
išli noću u taj deo parka. Bilo je nekoliko ljubavnih parova.
Radivoju je prošlo kroz glavu kako su i njih dvoje često dolazili
ovde. Jednom ga je čak nagovorila da se potucaju na jednoj
272
klupi. Protivio se toj ideji ali mu nije uspelo. Govorila mu je
da nije muško, da je kukavica, da je ona topla i vlažna, baš kao
kalemegdanska trava i da samo treba da je uzme i prodre u
nju. Nije odoleo, nijedan muškarac ne bi odoleo, bila je prelepa
na toj klupi dok je sedela raširenih nogu i preklinjala ga da je
uzme. Mesec je obasjavao njihova tela, a Milica je ujednačeno
podizala svoje kukove...
Draganov glas ga je vratio u stvarnost. Nije to bio glas,
bio je to urlik. Dragan je, to je bilo očigledno, bio pod dejstvom
alkohola i stalno je ponavljao jedno te isto pitanje: „ čiji je
Marko“? Radivoje je dolazio u iskušenje da im priđe i kaže
mu da se ne brine. Nije on bio prevaren za sina jer Marko je,
iako nažalost mrtav, bio njegov sin. Milica ga je prvo molila da
prestane i da je ostavi na miru, a onda je zaćutala. Dragan je još
malo vikao, a onda, za divno čudo odustao i otišao.
Sedela je na klupi pored Kule Nebojše i bila prelepa, pod
svetlom meseca i fenjera. Toliko je bila lepa, da je Radivoje skoro
zaboravio zbog čega je bio tu. Onda je čuo Milicu kako plače.
Setio se koliko je mrzela da plače i skoro poverovao u te suze.
Došao je ovamo da se s njom obračuna i čuje zbog čega
je uradila tako groznu stvar, a sada je išao prema njoj i želeo
da je zgrli, da plaču zajedno i da počnu novi život, sa njihovim
sinom, kao da je tek rođen. Zapravo, Martin i jeste bio na neki
način tek rođen jer je preživeo nesreću. To je bio znak od Boga,
koji nisu smeli da zanemare.
Nije ga odmah primetila ali kad je zagrlio s leđa, nije
se opirala. Pogledala ga je pogledom uplašene devojčice i tim
istim pogledom ga je molila da je ne ostavlja. Brisao je njene
suze, a svoje gutao. Nije hteo da vidi kako plače. Nije hteo da
misli kako ga je slomila jer on je tu bio da bi nju slomio. Na
273
trenutak je prestala da plače, krenula je da ga ljubi i to je bilo
presudno. Odgurnuo je od sebe. Pitao je ko je ona zapravo i zašto
je njihovog sina dala drugim ljudima, bez da ga je išta pitala.
Najpre je negirala, a onda je i ona vikala na njega. Udarala ga je
rukama i pitala da li zna kako je njoj bilo kada joj je poslao ono
odvratno pismo, koje čak nije imao hrabrosti sam da donese.
Objasnila mu je kako se nikad nije osećala tako sama, kako nije
znala šta da radi.
Rekla je kako je prvo želela da abortira, a onda je odlučila
da dete da nekoj porodici bez dece, gde će mu biti bolje nego
s njom. Krenula je u jednom trenutku da mu sedne u krilo.
Shvatio je čemu to vodi, znao je ako napravi još jedan korak i
pokret, da neće moći da joj odoli. Nikad nije mogao, čak i sada
sa četrdeset i nešto, bila je zavodljiva. Što se više ona privijala uz
njega, on se odupirao. Zamahnuo je rukom prema njoj, kako bi
je sklonio od sebe, nije više ni trenutka želeo da ostane u njenoj
blizini. Alkohol koji je cele večeri pio kao da je tek sad počeo da
deluje. Ponovo je zamahnuo, Milica je izgubila ravnotežu i pala
na leđa. Nastala je tišina. Okrenuo se oko sebe, nije bilo nikoga.
Mesec je bio jedini svedok te noći, kao i onda kada se na nekoj
od ovih klupa, možda čak i na ovoj potucao sa njom. Nešto ipak
nije bilo isto. Te davne noći Milica je posle svega ustala sa klupe,
spustila suknju, obukla gaćice i nastavila da ga ljubi i da se mazi,
kao da je želela još. Sada je bilo drugačije. Ležala je tu dole,
pored njegovih nogu i nije se pomerala.
Legao je pored nje, a ona se i dalje nije pomerala. Pozvao
je, nije mu odgovorila. Pomislio je da je to još jedna od njenih
igrica. Sigurno je želela da ga dobro uplaši, da bi joj posle kada
otvori oči sve oprostio i bio srećan što je živa. Ništa se od toga
nije dogodilo, niti se pomerala, niti je otvarala oči, ležala je i
bila sve hladnija, nije je više mogao zagrejati. Milica je ovaj put
274
stvarno otišla iz njegovog života, da se nikad više ne vrati. Pored
usta pojavio se tanak mlaz krvi i isticao belinu njene kože.
Bilo je već jako kasno kad je Radivoje kroz plač završio
svoju priču. Bila sam živa ali mi se činilo da nisam. Uštinula
sam sebe za obraz.
To sam radila kada sam želela da se uverim u nekim lepim
situacijama, da ne sanjam. Nisam osećala čak ni to da sam samu
sebe uštinula. Gledala sam Radivoja i on mene i nisam imala
nikakvu ideju, šta će sada da bude. Pitala sam se šta bi trebalo
ja da uradim. Pomislih, možda bi bilo najbolje da mu kažem
da ode nazad u Nemačku jer on je nije ubio, to je bilo slučajno.
Ljudi koji žive opasno, govorila je uvek moja Leposava, tako i
završe. Miličin život je bio sve samo ne miran, ali ipak, niko
ne zaslužuje da mu se desi to što se desilo njoj. Bila je mlada i
zapravo nesrećna, a mislila je da je jaka. Živela je brzo i to joj
se obilo o glavu. Svi smo mislili i tako smo je doživljavali, da je
raskalašna i da gazi ljude oko sebe, a ona je samo tražila svoje
mesto pod Suncem. Milica Konstantinović je bila nesrećna i
da sam mogla da vratim vreme, sigurno bih joj sve oprostila.
Oprosti joj Bože, nije znala šta radi, izgovorila sam to, onako,
za sebe.
– Radivoje, kasno je, moram da idem. Bilo bi najbolje da
sutra ujutru odete do stanice i sve ispričate inspektoru Glavini.
– Vera, hvala ti što si me saslušala, nekako mi je lakše.
Idi ti sada i ne brini. Prijaviću se u stanicu, neću im reći da si
bila ovde i da smo razgovarali. Meni to ništa ne bi pomoglo,
a tebe bi mogli da terete da si ometala istragu i pomagala
osumnjičenom.
– Vi najbolje znate, ipak je to Vaš posao.
– Vera, nemaš pojma koliko mi je žao što je sve to tako
275
ispalo, mada ne krijem ni zadovoljstvo što je moj sin živ. Bog
je ipak hteo da nas spoji, pa makar i ovako. Vera, ako budeš
razgovarala sa Martinom, nemoj mu reći...
– Pravite istu grešku koju je Milica napravila. Mislim da
Martin ima pravo, da konačno sazna istinu o tome ko su mu
pravi roditelji, ma kakvi oni bili.
Gledali smo se i kao da više niko od nas dvoje nije imao
šta da kaže, ućutali. Život zaista ponekad nema mere kada
nam nam namešta i smešta. Razmišljala sam o onome što je
Radivoje malopre rekao. Dok nekom ne smrkne, drugom ne
svane. To je isto govorila moja Leposava. Uvek mi je to bilo
smešno, čak sam joj se i rugala. Sada vidim da je bila u pravu.
Kao nožem me je ubolo to što sam mu iz očiju pročitala, da mu
je laknulo što je tamo u bolnici bio Martin, a ne Marko. Bilo
mi je teško ali nisam mu zamerila, u nekoj drugoj situaciji bih,
verovatno, nekome iskopala oči, Radivoja sam razumela. Posle
toliko godina je saznao da ima sina, bilo je krajnje normalno
da se raduje. Možda je podsvesno i mrzeo Marka jer je želeo da
on sa Milicom ima dete i porodicu. Sad je zamalo sve to mogao
imati ali eto, neka viša sila nas uvek podseti na to koliko smo
zapravo mali i nemoćni.
Više nije bilo smisla da bilo šta kažem. Videla sam po
Radivoju da jedva čeka da ostane sam. Imao je pravo na to. Ono
najgore ga tek čeka.
Mogu misliti kako se sada osećao čovek koji je delio
pravdu i sudio drugima, kada se treba predati toj istoj pravdi.
Onaj gore, očigledno, nije priznavao zemaljske sudove, voleo
je da uzme stvari u svoje ruke. Izašla sam bez reči. Radivoje je
ostao da se navikava na samoću koja ga je čekala.
Napolju je vazduh konačno počeo mirisati na proleće.
276
Baba Marta, je rešila da nas napusti, a ja sam se pitala kako ću
ovog proleća sama udisati opojni miris lipa. Možda će, pomislih
i one prestati da cvetaju i mirišu. Marka više nema, a ja u toj
lepoti nisam znala da uživam sama. Možda bih i znala ali nisam
htela. Htela sam da više ništa ne bude isto kao pre. To je svakako
bilo sebično s moje strane jer ako svega toga više ne bude, kako
ću onda pričati Nadi o stvarima koje smo voleli njen otac i ja.
Izgleda da mi je prešlo u naviku, da ružno mislim i onda se
izvinjavam pogledom dignutim prema gore, i nadom da će me
dragi Bog čuti i oprostiti mi.
Išla sam neko vreme, bez cilja. Želela sam da sredim
misli, disala duboko i razmišljala, gde prvo da odem? Nisam
baš imala neki izbor ali sva mesta na koja je trebalo da odem,
bila su prioritetna, što mi je dodatno otežavalo, već ionako
tešku situaciju. Na kraju sam odlučila da ipak prvo moram otići
kući. Bilo je to iz više razloga. Morala sam da se istuširam i
presvučem. Možda sam mislila da će tuširanje oprati moje brige
i tugu, a nova odeća, će značiti neki novi početak. Ljudi koji se
odlučuju na novi početak, verovatno bi trebali zbog toga biti
srećni, a ja sam bila sve samo ne srećna. Pokušala sam stvari
sagledati iz drugog ugla koji je bio prikladniji mom stanju.
Kući sam želela otići, ne zbog tuširanja i presvlačenja, već
zbog toga što sam znala da je otac već poludeo od brige. On mi
je pored Nade, jedini još ostao.
Bio mi je sve moje i baš zbog toga nisam želela da ga
rastužujem. Objasniću mu sve na brzinu, a onda ću se izvaditi,
na to, da moram konačno do bolnice, da vidim Martina. Morala
sam i do inspektora Glavine. Bilo je dovoljno razloga da se kod
kuće ne zadržim puno. Otac će me sigurno razumeti. Uvek je
to znao. Znao je tačno kad mora da se povuče i ostavi me da
se sama uhvatim u koštac sa životom. Opet mi se činilo kao da
277
čujem majčin glas, kako mu govori: „Stevo, nećemo je valjda
pustiti da to sama rešava...?“ Leposava je uvek mislila da sam ja
ostala u vremenu, dok sam bila mala devojčica i plakala jer su
me dečaci vukli za kosu, a nje nije bilo da me zaštiti. Postavljala
se i prema meni i prema tati zaštitnički. Morala sam sebi priznati
da bi mi sada ta njena otvorena briga strašno prijala. Došla bi
mi kao melem.
Leposave više nije bilo, na to me je podsetio neki
neodgovoran vozač, koji je upravo prošao kroz neku baru i
osvestio me bez tuširanja. Prešla sam rukom preko kaputa i
pomislila, kako bi to bilo divno, kada bih tako mogla jednim
pokretom ruke, skinuti sa sebe i ovaj teret, koji mi je život
natovario, a da još nisam pošteno u njega ni zakoračila.
Nisam ni osetila kako sam stigla do kuće. Često sam taj
isti put prelazila peške ali mi se uvek činio dužim. To je valjda
bilo isto, kao i ona situacija, kada želimo da vreme što pre
prođe, a ono nikako ni da krene. Zapravo, shvatila sam, da sve
što mi želimo, dobijemo suprotno od toga. Možda neke stvari
ne želimo dovoljno snažno, pa nas kosmos, zbog toga kažnjava.
Zato sam se ja tog trenutka zaklela, da ništa tako snažno ne
želim, kao to, da moja Nada ima lep i srećan život. Imaće ga, ne
zvala se ja Vera! Polako sam okrenula ključ u bravi. Možda zbog
toga što sam želela da otac spava, da me ne čuje, da ja obavim
sve pre nego se on probudi, napišem mu poruku, da ga volim i
odem. Vrlo brzo sam shvatila da su to samo puste želje.
– Vera, jesi li to ti?
– Ne, engleska kraljica, ko bi bio. Zašto si ustao tako
rano?
– Zato valjda što nisam ni legao. Kako to razgovaraš sa
mnom, brinuo sam, videćeš...
278
– Nemoj mi samo reći: „Videćeš, kad postaneš majka“,
tata, ti nikad nisi bio...
– Kao Leposava, to si htela da mi kažeš, ali sad moram.
– Ne razumem, zašto bi to morao!?
– Zato što vidim da si postala nerazumna. Lutaš okolo u
tvom stanju, ne spavaš, ne jedeš, pa mislim da imam dovoljno
razloga da postanem kao tvoja majka. Ti jedino reaguješ na
dosadno zvocanje.
– Nemoj tako, pa i ona se brinula.
Nije mi promakao očev i više nego iznenađen pogled.
Zapravo pravi opis njegove reakcije je bio kao da će svakog
trenutka eksplodirati. Znala sam i zašto, jer sam ja uvek od
njega tražila da me spasi majčinog zvocanja, a sada sam je
pravdala. Defi nitivno, sa mnom se dešavalo „drugo stanje“, ni
sama sebe nisam mogla da prepoznam. Morala sam pojesti bar
dve prženice, koje je otac ispržio i popiti belu kafu jer crnu je
smatrao štetnom za moje stanje. Bio je u pravu, do tada nisam
osećala ni glad ni umor, odjednom me je sve to svladalo.
Pojela sam prženice i popila belu kafu, do pola, a onda
sam samo zatvorila oči i zaspala. Bila sam još toliko svesna
da osetim kako mi je otac podigao noge na kauč, namestio
mi jastuk pod glavu i pokrio me. Više ništa nisam ni čula ni
osećala. Neprospavana noć je došla da naplati svoj ceh. Ne znam
koliko sam dugo spavala. Sigurno jeste bilo dugo jer kad sam se
konačno probudila napolju je bio mrak. Ništa od svega, što sam
planirala da uradim, nisam. Sve mi je i dalje visilo nad glavom.
Vatra je pucketala u kaljevoj peći. Proleće jeste najavilo dolazak
ali u kući je i dalje bilo hladno. Miris jabuke, golicao je moje
nozdrve. Pogledala sam na vratanca peći i nasmešila se. Neke
navike nas nikad ne napuste. Otac je upravo ogulio jabuku i
279
zadenuo kore, na vratanca peći. Mirisalo je na detinjstvo i to mi
je dalo snagu. Svi ti mirisi neće me nikad napustiti.
– Posle samo reci, kako nisi bila umorna. Spavala si
dvanaest sati. Skoro će osam. Spremiću nešto, sad će i Ceca pa
da svi lepo večeramo. Odavno nismo jeli zajedno.
– Ceca, jao tata, ona će me ubiti. Pa ja sam obećala danas
otići do bolnice. Obećala sam joj. Uostalom, gde je ona bila?
Radila je noćnu, zar nije biti tu?
– Dušo moja, dok imamo svoje probleme, ne mislimo na
druge
– Ceca, ima neki problem, a ja to ne znam. Kako sam samo
sebična. Ona je sve vreme pored mene, a ja ni da primetim da
ona ima neki problem. Moram je odmah pozvati.
– Smiri se, pa rekao sam ti da će ona uskoro da stigne.
Dok si spavala, došla je iz bolnice. Malo se odmorila i otišla da
se vidi sa onim inspektorom.
– Glavinom?
– E, sa njim...
– Tata, ima li neki novi problem. Radivoje mi je obećao
da će se...
– Radivoje, odakle on, gde si ga videla?
– O tome ću posle, reci mi zašto je Ceca otišla...
– Pozvao je na ručak.
– Na ručak!?
– Da. Na brzinu mi je ispričala da je sinoć došao kod nje
u bolnicu, sa cvećem i...
– Kakvim cvećem!? Došao je kod nekog u posetu!?
– Stvarno si nemoguća, zar nema u tebi ni malo osećaja za
romantiku. Dete moje šta ti se dogodilo?
280
– O kakvoj romantici pričaš!? Ljudi u bolnicu donose
cveće kada dolaze u posetu...
– I, kada žele zaprositi devojku koja radi u toj bolnici.
– Ovo je previše..., želiš mi reći, da je inspektor zaprosio
Cecu!? Kako ja ništa ne znam o tome?
– Pa valjda zato što si imala preča posla. Sad kad znaš
sve o Ceci i inspektoru, da čujem, gde si videla Radivoja i šta si
radila s tim ubicom koga traži Interpol.
– Tata, ne osuđuj ljude pre vremena. Nemaš pravo na tako
nešto...
– Imam itekako, pogotovo ako se moja ćerka viđa s
čovekom koji je optužen za ubistvo svoje žene...
– Nije je on ubio... Zapravo, jeste ali slučajno...
– Aha, slučajno, pričaj mi o tome. Ceca mi je sve ispričala
o Martinu, o Milici, Radivoju.
– Super, baš je morala, mada nema veze, neka je, olakšala
mi je, ionako sam ti sve htela objasniti.
– Vera, nema tu mnogo objašnjavanja, sve je to tako
grozno...
–J este, slažem se ali Radivoje nije ništa znao. Otišao je od
Milice i nije znao da je trudna, a ona je bila besna, napuštena i
nije razmišljala o posledicama. Zato je uradila sve to što jeste.
Ne kažem da nije kriva ali je razumem, možda bih i ja isto...
– Ćuti, molim te, ne želim da slušam više te gluposti.
Provela si noć s tim...
– Ćuti i ti... Jesam provela sam noć i saslušala njegovu
priču. Sve je to tako užasno, skupo su platili svoje greške i inate.
Najgore je prošao taj jadni Martin.
– Najgore si prošla ti, moja draga Vera, ti si ta, koja je
281
ostala bez čoveka koga voliš, sa detetom, koje nikada neće
upoznati oca. Taj „jadni“ Martin će svog bar moći da posećuje
u zatvoru.
– Dobro, tata, smiri se, takva je sudbina. Da je trebalo biti
drugačije, bilo bi.
Tišina koja je nastala bila je neprijatna za oboje. Otac
je ćutao, zato što više nije imao šta da mi kaže. Možda, zbog
toga, što je znao da sam u pravu, a to u ovom trenutku nije hteo
priznati. Njegova reakcija je zapravo bila sa smislom. Normalno
je bilo da sada mrzi i osuđuje ljude koji su skrivili Markovu
smrt, mada Milica i Radivoje, s tim delom priče, nisu imali
nikakve veze. Milica možda nije pokazivala svoju ljubav prema
Marku ali ga je volela, to nije bilo sporno. Celog svog života
pokazivala mu je samo svoju posesivnost, a ne ljubav. Njenu
ljubav je zarobio ostavljeni Martin. Možda se sve i dogodilo zato
što drugačije ne bi imalo smisla. Da je nekim slučajem i Marko
preživeo, možda bi se Milica još više udaljila od njega i svu
svoju ljubav poklonila Martinu. Pravedno bi bilo, da Radivoja
ne osude. On je svoju kaznu već dobio. Život ga je kaznio za
sve to što će biti u zatvoru, to nikom neće doneti ono što im je
oduzeto. Martin će opet biti sam i napušten, Milice nema, nema
ni Marka, a ja, ja nisam više bila u njihovoj priči.
Ključ u vratima vratio me je u stvarnost. U poslednje
vreme, uvek je bilo nešto, što mi je bilo potrebno da me vrati
u stvarnost. Ceca je znači bila sa inspektorom na ručku, što je
značilo da se Radivoje nije uspeo predati. Možda sam previše
komlikovala stvari, možda sam samo trebala dozvoliti da idu
svojim tokom. To što su Ceca i inspektor bili na ručku, trebalo
bi da me raduje. Saslušala sam Radivoja i to je od mene bilo
dovoljno. Rekla sam mu i šta treba da radi, a on je ionako to
znao, pa bio je sudija.
282
Odlučila sam da stavim tačku na zamršenu priču o Milici
i onima oko nje. Trebalo je još samo da razgovaram sa tim
Martinom i da zaista počnem živeti ono što mi je ostalo od
života. Osmeh na Cecinom licu, koja je upravo ušla, kao da je
hteo da mi šapne da to što sam želela, i nije bilo tako nemoguće.
Njena sreća kao da se spremala da me zarazi.
– O, ko je to nama stigao, verenica Ceca. Dođi da te
izljubim, mada nisi zaslužila...
– Kako nisam, šta sam ja kriva, nije te bilo, nisi se javljala,
a on...
– A on je bio tako romantičan, pa je uleteo kroz prozor
bolnice, s cvećem u zubima...
– Vera, nisi fer, mada mi je drago da ti se povratio smisao
za humor i želja da se smeješ. Srećna sam zbog tebe.
– Budalice, dođi da te zagrlim, ne treba ti da budeš srećna
zbog mene, nego ja zbog tebe. Nije mi se sviđao taj inspektor,
valjda zato što je inspektor, a onda sam...
– Onda si videla isto što i ja, dobar, pametan, duhovit, pa
niko nije savršen, neko mora i to da radi.
– Mora, mora, slažem se. Sad ozbiljno, želim ti svu sreću,
ispravka, želim vam svu sreću. Pričaj, kako je bilo!
– Gde je čika Steva?
– Peče neko meso, pa je otišao da proveri, uostalom, šta će
ti on, pa on sve zna, ja sam uskraćena za životnu priču moje...
– Kume, bićeš mi kuma, zar ne?
– Hoću, ako mi sve ispričaš. Kuma valjda mora znati, kako
je sve počelo.
– Pa to znaš, počelo je tako što smo ga i ti i ja mrzele.
– Ljudi kažu da su takvi počeci najbolji.
283
– Pa ti i Marko niste počeli tako, od početka ste se voleli.
– Možda je zato sve ovako i završilo.
– Oprosti, Vera, nisam tako mislila.
– Znam da nisi mislila ništa loše, uostalom moram se
naviknuti da ga nema. Život ide dalje, a ovo je veče kada nećemo
pričati ni o prošlosti ni o ružnim stvarima.
Poljubila sam je i time sam htela da joj pokažem koliko
mi je stalo da ovo veče zaista bude posebno i da ga ne kvarimo
ružnim sećanjima. Želje su ipak bile jedno, a ono što je moralo
da se dogodi, to nije imalo nikakve veze sa našim željama.
Tata je priredio večeru iz snova. Mislim da bi mu i
Leposava odala to priznanje. Sve je bilo savršeno, od stola koji
je servirao, do hrane. Pustio nas je da opušteno pričamo, da
planiramo Cecino venčanje jer toliko toga smo svi zajedno
prošli u poslednje vreme, pa nam je ovakvo jedno normalno
veče, bilo prava oaza u pustinji. Tako smo bar mi mislili, da bi
sve trebalo biti ali kad planiraš da se udaš za inspektora, onda,
to ima svoju cenu. Taman kada je otac najavio dezert, zazvonio
je telefon i naša idilična bajka, dobila je svoj ne tako idilični
kraj.
– Hoće li se neko od vas dve javiti na telefon?
– Naravno, čika Stevo, evo trčim, samo da su neke dobre
vesti.
– To je sigurno ovaj tvoj inspektor, zovi ga da dođe na
kolače, kad je već propustio pečenje!
Ceca je imala osmeh dok je podizala slušalicu. Znala sam
da želi da to bude njen inspektor. Želela sam i ja da joj ovo veče
bude posebno jer bilo je i meni. Prvi put, posle svih grozota koje
sam proživela, bila sam opuštena i imala sam utisak, da sam
spremna za jedan novi početak. Želje, želje, na žalost, na njima
284
sve završava. Imala sam utisak da ja nemam pravo na želje, bar
ne one lepe. Cecin osmeh je nestao. Lice joj je poprimilo neku
čudnu sivu boju, a ja sam bila sigurna da vest koju je čula, nije
bila ni najmanje dobra. Kada joj je osmeh sišao sa lica, samo je
nastavila da klima glavom i ponavlja jednu istu rečenenicu.
– Dobro, dobro Stojane, razumela sam. Koliko puta hošeš
da ti ponovim, dobro, razumela... hoćeš li da dođemo... Dobro,
preneću. Čujemo se. Javljaj nam!
– Ceco, šta se desilo, šta ti je Stojan rekao?
– Vera, daj mi molim te još jednu čašu vina!
– Zar je to sve što imaš da kažeš. Bleda si kao krpa i tražiš
vino. To mi se ne sviđa.
– Radivoje...
– Šta Radivoje... Ako misliš na to što ti nisam rekla da sam
sinoć bila sa njim... Nisam htela veče da kvarim teškim temama.
Znam da je Radivoje...
– Ne znaš, ovo ne znaš. Kad si ga poslednji put videla?
– Jutros smo se rastali. Provela sam noć sa njim u
Miličinom stanu. Pričao mi je...
– Vera, Radivoje se ubio. Stojan kaže da je skočio...
– Ceco, ne pričaj gluposti... Obećao mi je da će otići do
milicije i predati se. Nije delovao...
– Kako to misliš, nije delovao? Šta si očekivala, da ti kaže,
kako će se ubiti... Oni koji zaista planiraju tako nešto, oni ćute,
ništa ne govore.
Odjednom sam i ja ućutala. Pred očima mi je bila slika
Radivojevog lika, dok sam odlazila iz stana. Nije izgledao tako.
Delovao je odsutno ali ne kao neko ko će se baciti u smrt. Bila
sam smešna sama sebi zbog načina na koji sam razmišljala o
285
svemu. Ceca je bila u pravu, da je želeo da preživi, sigurno bi
mi na neki način dao do znanja. Oni koji žele da budu sprečeni,
oni najave svoje samoubistvo. Radivoje je, sada kada se setim
tog njegovog pogleda kojim me je ispratio, želeo okončati svoj
život jer ni ovaj put nije imao snage, da se s njim suoči. Milica je
bila u pravu, kada je o njemu razmišljala kao kukavici. Kukavice
beže od problema, a sa problemom se moramo suočiti, jedino
tako ga možemo rešiti. Pomislih kako nema ništa lakše, nego
na taj način razmišljati o problemima koji nisu tvoji. Pitala
sam sebe, da li sam ja tako nešto u stanju da uradim kada se
nađem sama sa sobom. Kad malo bolje razmislim o sve mu što
se događalo i događa se, dođem do zaključka, kako sam do sada
bar hiljadu puta pokušala da pobegnem od svojih problema.
Trebala sam eto, već biti u bolnici i suočiti se sa svojim
najnovijim problemom, zvanim Martin, ali ja još uvek nisam
krenula. Strašno je to što se dogodilo Radivoju ali njemu niko
više ne može pomoći. Probala sam ali to nije uspelo.
– Ceco, gde ćeš ti?
– Kako gde ću, idem do Stojana.
–Š ta ćeš tamo, vodićeš istragu!?
– Vera, molim te da se ne glupiraš. Ja idem tamo, a ti se
oblači i idi u bolnicu. Potrebna si Martinu.
Te njene reči kao da su me udarile po glavi i ne samo da
su me udarile, nego je i bolelo. Bolelo je toliko da više nisam
znala gde boli.
Bilo je poput zubobolje, kada osećaš da te boli cela vilica.
Problemi su svakih pet minuta kucali na moja vrata, a ja ništa,
gluva kao top. Ceca je očigledno bila ozbiljna kada je rekla da
ide, na mesto zločina, pa sam i ja odlučila da se uozbiljim i
odem u bolnicu.
286
Skoro dva meseca sam sedela pored Martinovog kreveta,
držala ga za ruke, govorila mu da se mora probuditi, zbog nas
i naše bebe. Sada je došao red da mu to kažem gledajući ga u
oči. Zaista sam na trenutak pomislila da sam ostala bez mozga.
Možda bih mogla samo malo odškrinuti ta vrata i propustiti
samo mozak da uđe, a ostali neka čekaju, da dođe pravo vreme.
Ceca ima pravo, više ne postoji nijedan pametan razlog da ne
posetim Martina. Uostalom, čovek samo želi da me vidi, a ne da
me vodi kući.
Nije bio dan poseta ali mene su u bolnici već svi poznavali,
pa nije postojala šansa da me ne puste kod Martina i daju mi
opravdanje, zašto to ranije nisam uradila. Srela sam nekoliko
sestara, sa odeljenja na kojem je ležao Martin. Nasmešila sam
im se u znak pozdrava. Možda me je to i opustilo jer više nisam
imala želju da se okrenem i pobegnem. Osetila sam kako me
obuzima neki mir. Bio je to čudan osećaj ali mi je pomogao
da se oslobodim straha. Zastala sam na kratko pred vratima
Martinove sobe, a onda udahnula duboko, uhvatila se za kvaku
i otvorila vrata.
Ležao je okrenut prema prozoru. Nije više bio gipsani
čovek. Izgledao je kao neko ko je u bolnicu primljen zbog neke
lakše povrede. Ipak mnoštvo cevčica koje su virile na sve strane,
podsetile su me koliko je bilo ozbiljno njegovo stanje. Život je
nepredvidljiv i stalno nas podseća da ga ne možemo planirati
po svojoj volji, već se moramo uklapati u planove koje nam on
ponudi. Meni je evo ponudio mogućnost, da upoznam strica
svog deteta, pošto mu je taj isti „humani“ život oduzeo oca.
Dobra zamena, pa sam eto i ja konačno odlučila da je prihvatim.
Ugrizla sam se za donju usnu, što sam mogla jače. Dala sam sebi
dijagnozu totalne budale i zamolila Marka, ako me na bilo koji
način vidi, da mi oprosti.
287
Bila sam sigurna da je Martin čuo kako su se vrata
otvorila. Bila sam sigurna i da je znao ko je na vratima. Zato
se nije ni okrenuo. Nije to bilo pošteno s njegove strane, pa
on je mene zvao da dođem. On je od Cece svaki dan tražio
da me dovede, da želi razgovarati sa mnom. Na trenutak sam
pomislila i nije mi se dopalo to o čemu sam mislila, da je Ceca
na svoju ruku, želela da nas spoji. Možda je na taj način htela
da sruši zid između nas. Odbacila sam tu misao. To sigurno
ne bi uradila. Znala je da bih je ubila, da je uradila tako nešto.
Pokušala sam sa onim starim otrcanim nakašljavanjem, ne bi li
skrenula pažnju. I posle „napada astme“, vešto odglumljenog,
on je i dalje bio okrenut i verovatno uživao u prizoru mraka,
koji se već spustio napolju. Pomerila sam stolicu pored kreveta i
namerno zaškripala po podu. Naježila sam se od tog zvuka, koji
je jedini imao efekta. Konačno se okrenuo ali kao da nije. Imala
sam utisak da gleda kroz mene.
– Dobro veče, Martine, evo...
– Došla si konačno. Moram priznati da mi je drago. Želeo sam
da upoznam devojku, koja me je hrabrila da se probudim, zbog...
– Molim Vas, da me ne podsećate na to, nisam ja...
– Znam, znam, nisi znala, mislila si da je tvoj muž, koji je
nažalost...
– Ne morate me ni na to podsećati, pogotovo ne na to,
nemojte se praviti...
– Vera, tako se zoveš, rekla mi je sestra Ceca, kaže da ste
prijateljice, da stanuje kod tebe, da vas je ovo...
– Vidim, Ceca Vam je sve ispričala, ništa nije izostavila.
Sve je rekla, osim male činjenice da sam ostala bez mog Marka,
zahvaljujući Vama i Vašem bratu. Iskreno, bilo mi je teško da
dođem, ne znam i zašto sam.
288
– Vera, smiri se i hajde, za početak, prestani da mi govoriš
„vi“. Želeo sam da te vidim, da ti se zahvalim, da nije bilo tebe,
ko zna da li bih se ikad probudio. Znam da ti nije lako i znam,
da ti ništa neće značiti, ako ti kažem, koliko mi je žao ali, jeste,
i kada bih mogao da...
– Znam, kada bi mogao da vratiš... Da vratite, šta bi se
promenilo, mrzim i Vas i tebe, „ti“, „vi“, nebitno. Ono što je
bitno, ne može mi niko vratiti. Ne mogu više da se pravim da je
sve dobro, da sam ja dobro, nisam, nisam i neću, do kraja života
ću biti loše. Jedino me još Nada drži u životu.
– Oprosti, a ko je Nada?
– Šta te briga, nemaš pravo da izgovoriš njeno ime.
– Eto neću, hvala ti, što mi više ne persiraš...
– Tebi je najbitnije, kako ću ti se obraćati. Najbolje bi bilo
da krenem. Ne znam ni zašto sam došla...
– Vera, molim te, smiri se, sedi, odrasli smo ljudi.
Obećavam da te posle ovoga više neću gnjaviti, nestaću iz tvog
života i pokušati da nastavim ovaj jebeni život. Iskreno, žao mi
je što su me zamenili s Markom.
Nisam imala vazduha. Mislila sam da ću se ugušiti u
sopstvenim suzama. Iz mene je krenula bujica osećanja koja su
se skupljala sve vreme. Gledala sam ga kao najgoreg neprijatelja.
Prvi put u svom životu, sam poželela da neko nestane, zapravo,
da umre. Mislila sam da bi to jedino bilo pravedno, da bi pravda
bila zadovoljena ako smrt zamenimo smrću. Nisam više mogla
da se prepoznam, situacija nas često čini onakvima kakvi nismo
ali da želim nečiju smrt, to nikako nije ličilo na mene.
Bilo mi je još teže, što je i on odjednom izgledao slomljeno.
Malo je falilo da zaplače. Oči su mu bile, kao šoljice, koje je
neko prepunio i sada ih ne sme pomeriti jer će se sve prosuti.
289
Zaista, su mu oči bile poput šoljica, ogromne. Toplina se širila
iz njih, kao što se i miris kafe širio jutrom. U mojim jutrima nije
više bilo tih mirisa.
Na trenutak su nam se pogledi sreli, a meni se činilo da
sam zarobljena u tim očima, da više nikada neću moći da se
oslobodim. Ono što je bilo čudno, osetila sam da ni ne želim da
se oslobodim. Često se nađemo u situacijama kada se ponašamo
kao da smo neko drugi, ne samo da ne prepoznajemo sebe, nego
se i mrzimo. To je bio pravi opis mog stanja, mrzela sam se jer
sam poželela da me Martin nikad ne pusti da odem. Ćutanje
kao da je trajalo čitavu večnost. Ni on ni ja kao da nismo imali
ništa više da kažemo i kao da smo se plašili, ako i kažemo nešto
sve ćemo pokvariti. Martin je prvi došao svesti, a ja sam, opet
protiv svoje volje, nastavila da se divim toj njegovoj potrebi da
pokuša da mi objasni kako to što sam tu, nije ništa nemoralno.
– Vera, oboje smo mnogo toga izgubili, možda ćemo
zato sada nešto dobiti. Znaš one situacije, kada misliš da je sve
gotovo...
– Znam, ali i dalje mislim da treba da odem. Ovo je bila
greška.
– Nije, i ti znaš da nije. Vera, mi smo možda veće žrtve nego
oni što ih nema. Zvuči surovo ali je tako. Razmisli o tome!
– Martine molim te, ne muči i sebe i mene. Drago mi je
što si se oporavio, što ćeš uskoro kući ali to je sve. Ne želim te
više videti.
– Laž, znamo oboje.
Htela sam da skočim na njega, da iskalim na njemu svu
onu bol, koju sam skupljala mesecima. Suze su opet bile jače,
nisam mogla da ih zaustavim. Pustila sam ih i prepustila se. Više
mi ništa nije bilo važno. Morala sam sebi da priznam da je on
290
bio u pravu. Nisam želela da odem ni sada, ni nikad više. Martin
Đakovački, bio je moja sudbina, a od nje, znam da se ne može
pobeći. Ukoliko i pobegnemo, nikad ne stignemo daleko. Opet
je oko nas bila tišina. Drhtala sam, ne zato što je bilo hladno,
nego zato što sam htela da zaustavim onu ludu u meni, koja je
sada poželela da sedne na krevet, pored tog Martina i da ga opet
drži za ruke. Htela sam i uradila sam. Bilo je to nešto strašno
jako, a ja sam bila strašno slaba, da se tome suprtstavim.
Mislila sam da će bar on biti svestan da sve ovo nema
smisla i da će me sprečiti da uradim glupost. Ništa se od svega
što sam poželela, nije ostvarilo. Martin je prihvatio moje ruke
i nije želeo da ih pusti. Njegov pogled prosto je vrištao u ovoj
tišini: „Nisam kriv, molim te ne odbacuj me“. Bio mi je potreban
neki znak, nešto što će me uveriti, da radim ispravnu stvar.
Bolji znak nisam mogla dobiti, od treptaja koji su postali
deo mene, od kada sam prvi put osetila život u meni. Nada je
želela da mi poruči, da sam na pravom mestu.
Izgledao je kao da spava. Lice mu je bilo mirno, samo
je povremeno, kada bih pokušala da izvučem svoje ruke iz
njegovih, pokazivao nemir. Možda i nije to bio nemir, strah je
bio bolji opis tog stanja. Konačno sam se i ja opustila. Osećala
sam se isto kao i onih dana dok sam mislila da držim Markove
ruke, dok mu pričam, da se slučajno ne usudi da me ostavi.
Nada i ja smo ostale bez Marka i ako joj je život oduzeo tatu,
ja nisam imala pravo da joj uzmem strica. Čula sam sebe kako
govorim, najpre tiho, a onda sve glasnije.
– Sve će biti dobro, najgore je prošlo. Obećavam da neću
nigde da odem.
Osluškivala sam...


NASTAVIĆE  SE...