DORĆOLSKE LIPE XV DAN

                                     Lipe u kući Đura Jakšić fotografisao Martin Nedeljković



Ništa se nije čulo. Tišina je bila nemilosrdna.
Nisam mogla da verujem, da me je prvo naveo na sve ovo, a
291
sada ćuti. Ništa ne kaže, ne zaustavlja me više, ne kaže da mu je
drago što sam to rekla. Kada bi barem otvorio oči i pogledao me.
Možda bih u njima pronašla ono što želim da mi kaže. Odjednom
mi se činilo da sam celu večnost tu i da ću tu i ostati.
– Hvala ti.
– Šta si rekao? Molim te, ponovi to!
– Rekao sam „hvala“. Znao sam da me nećeš sada ostaviti.
Vera, možeš li da veruješ da neko može biti toliki baksuz, kao
što sam ja!?
– Zašto misliš tako?
– Ceo život živim sa tuđim ljudima, kao usvojeno dete.
Borim se za svoje mesto pod suncem i imam „brata“, koji me
mrzi. Onda se desi čudo, dobijem majku koja biva ubijena,
saznajem da sam bio u kolima koja su usmrtila mog pravog
brata. Ostaje mi još samo otac...
Tog trenutka sam mislila da ću se onesvestiti i da nikad
više neću ustati iz nesvesti. On očigledno nije imao pojma šta
se dogodilo Radivoju. Naravno da nije, nije bilo vremena da
vest stigne do bolnice. Kažu da loše vesti brže putuju od dobrih,
ova je valjda bila izuzetak. Naježila sam se jer nisam želela da
budem glasnik smrti. U sebi sam nosila život i prenošenje vesti
o smrti nikako nije trebalo biti moja dužnost. Niko zapravo ne
bi trebao dobijati takve dužnosti. Pomolila sam se u sebi da se
vrata sobe otvore, da uđe neko, bilo ko, da ja nestanem i dok
mene nema, da mu taj neko polako saopšti, kako je upravo
ostao i bez oca. Ništa se od svega toga nije dogodilo, a ja sam
kao u snu čula svoj glas, a da toga i nisam baš bila svesna.
– Martine, moram ti nešto reći.
– Nemoj mi samo reći nešto ružno. Nemam više snage za
takve vesti. Ne želim da čujem loše vesti.
292
– Ne dobijamo uvek ono što želimo.
– Vera, da li to znači da ćeš mi ipak saopštiti neku lošu
vest?
–J a... idem da potražim...
– Hajde, pucaj, ne muči i sebe i mene. Pitam se samo,
šta još može da mi se desi. Nemoj pogrešno da me shvatiš ali
kada bih morao da biram, šta želim da mi saopštiš, možda bi se
odnosilo na Stojana i Draginju. Znaš li da ni jednom nisu došli
da me vide?
– Primetila sam, ne opravdavam ih ali ih nekako razumem.
Poginuo im je sin...
– Ma nemoj, a koji sam im ja kurac bio?
– Martine, rekla sam da te razumem, nemoj da vičeš, još
uvek si slab.
– Moram, Vera, moram da vičem, dođe mi da urlam, da
me čuje ceo Beograd. Majka me je rodila i odbacila, dala me
ljudima koji me nikad nisu voleli. Dok im se nije rodio „pravi“
sin, bili su bar ljubazni. Posle su me otvoreno mrzeli, pogotovo
ona. Otac nije imao pojma da ja postojim. Njega jedino jadnog
razumem i opravdavam, da je znao, sigurno bi me potražio.
Pravog brata mi je ubio neko, ko to nikad nije bio, a trebao je, a
ti meni kažeš da ne vičem.
– Možeš li sve to da promeniš? Možeš li da vratiš vreme?
Mogu li ja da vratim Marka? Ništa ne možemo, moj Martine,
ništa, nemoćni smo.
– Slažem se ali se ne slažem, da trebamo nastaviti da
skrivamo istinu. Valjda smo svi naučili da to ničemu ne vodi.
Zahtevam da mi kažeš to što znaš!
– Obećaj da...
293
– Šta da obećam, dobro, obećavam, govori!
– Radivoje...
– Šta s njim... Nije moj otac...Došlo je do greške...
– Radivoje je mrtav.
Izgovorila sam to u jednom dahu. Prosto, da ne može
prostije, a i jednostavnije. Tek je saznao da ima oca, i da je
iznenada umro. Eto tako iz čistog mira, došlo mu da umre.
Detaljniji opis sam ostavila policiji. Oni će to sigurno lakše i
bezbolnije da mu kažu. Nije umro prirodnom smrću, nego eto
došlo mu, pa se ubio. Majka ubijena, otac se ubio. Čovek bi zaista
morao biti pravi monstrum da napiše takav scenario. Život se
nije libio, da to uradi. Skot jedan, dolazilo mi je puno puta u
ova dva meseca da raskinem sve veze s njim i da ga nikad više
ne pogledam. Sada sam tako nešto slično videla u Martinovom
pogledu. Izgovorila sam brdo glupih fraza, kako vreme leči sve,
a život ide dalje.
Sve je bilo glupo, čak i to što sam ja tu sedela i tešila ga.
Mogla bih da zanemarim sve ostalo ali ne i činjenicu da nije
nešto preduzeo da spreči pijanog Pavla, da sedne za volan. Bio
je dovoljan samo jedan pogled na njega, pa da više ne mislim
samo na sebe. Bila sam potrebna ovom čoveku. Činilo mi se da
me neko tapše po ramenu i kako čujem Markov glas, koji mi
kaže da me njegov brat treba. Ipak nisam smela tako samo tu
sedeti. Morala sam pozvati dežurnog doktora ili sestru da mu
daju nešto za smirenje. Bio je još suviše slab. Ovako nešto bi
napravilo pometnju i u telu jake i zdrave osobe, a ne kod njega,
koji se tek probudio iz kome. Bila sam jako ljuta na Radivoja.
Možda čak više nego na Milicu. Ona se bar borila, pa makar i
grešila ali nije odustajala, on je izgleda celog života bežao.
Nisam morala ići po doktora. Valjda su čuli dok je Martin
294
vikao, pa su dotrčali, svi koliko ih je god bilo. Među njima nije
bilo Mirića. Svi koji su došli bili su mi nepoznati, a očigledno i
ja njima jer su me ljubazno zamolili da odem. Pitali su me čak
i ko me je pustio na poluintenzivnu. Možda bih u nekoj drugoj
situaciji pokušala da im objasnim ali sada je to bilo potpuno
nepotrebno. Martin je bio vidno uzbuđen i trebao je pomoć.
Možda su sumnjali da sam ga ja dovela u to stanje, što je na
neki način i bilo tačno. Odlučila sam jednom rekovalescentu
hladnokrvno reći da je ostao potpuno sam, bez ikog svog, a tek
ih je sve pronašao.
Nisu se dugo zadržali. Obavili su šta su imali, sad će
Martin utonuti u san, a to i jeste bilo ono što mu je najviše
trebalo. Sedela sam ispred sobe na klupi i razmišljala, kako ću
im kad izađu iz sobe objasniti šta se dogodilo. Niko me nije ni
primetio, niti me iko bilo šta pitao. Bili su verovatno prekinuti u
nečemu, čime su pokušavali, da sebi prekrate noć i dežurstvo, pa
su jedva čekali da se svako od njih vrati onome što je započeo.
Sačekala sam da zamaknu, pa da se opet vratim u sobu.
Samo par sati pre, htela sam otići odavde glavom bez obzira.
Sada sam želela da ostanem koliko god je potrebno. Obećala
sam čvrsto sebi da neću dopustiti da se Martin oseti usamljeno.
On je sada bio moja i Nadina porodica i mi ćemo se truditi, da
nikad više ne oseti kako je sam i kako nema porodicu. Otišla
sam do telefonske govornice na kraju hodnika i javila se ocu da
ću ostati u bolnici, da ne brine. Pitala sam, ima li kakvih novosti
o Radivoju. Nije ih bilo, Ceca je bila sa inspektorom. Bilo mi ih
je žao, oboje su ovaj dana, kada je zaprosio, verovatno zamišljali
drugačije. Sa poslom koji rade nikad im neće biti onako kako su
zamislili, iznenađenja će im se uvek smešiti iza nekog ćošeta.
Otac je pokušao da mi objasni kako nije za mene ovo što
295
radim ali nisam želela da ga čujem. Niko, ama baš niko nije me
više mogao maknuti od Martina. U njegovim očima danas je
pisalo da sam mu potrebna i ja ću to poštovati.
Zauzela sam svoju poziciju. Smestila sam se na stolicu
pored kreveta i opet ga primila za ruke. Telo mi je obuzela
toplina. Znala sam, iako spava, on oseća da sam tu i da ga neću
napustiti. Razmišljala sam o toj Draginji i njenom mužu. Kako
su samo mogli biti tako grubi prema detetu koje su uzeli da se
brinu o njemu. Malo bespomoćno biće je od njih očekivalo, da
mu pruže ljubav, a oni su ga maltretirali. Puno ružnih stvari
tog popodneva ispričao mi je Martin o svojim usvojiteljima.
Naravno, nije se sećao perioda dok je bio sasvim mali. Period,
dok je bio jedino dete u porodici Đakovački, zapravo i nije
bio tako dug. Dve godine nakon usvojenja, Draginja je nekim
čudom ostala trudna. Pričao je s tugom u glasu o trenucima
kada je sam plakao u svojoj sobi, a niko od ukućana nije ga
ni primećivao. Stojan i Draginja su bili van sebe od sreće
kada su saznali da će postati „pravi“ roditelji. Draginja je bila
zaokupljena uređenjem sobe za bebu. Svakim danom je ta soba
bivala sve punija. Kupovali su igračke, o kojima je Martin samo
sanjao. Devojka, koja se inače brinula o njemu, postala je jedina
koja to radi. Draginja nikad nije pokazivala nežnost, a tada,
gotovo da ga nije ni primećivala. Verovatno, da joj se našao na
putu ona bi ga zgazila. Počeo je noću da piški u krevet, a onda
bi plačući zaspao u mokrom krevetu jer niko ga nije čuo. Ujutru
bi devojka primetila da je čaršav mokar i dečakova pidžama, a
on je postiđeno sakrivao svoje uplakane oči.
Bilo mi je grozno i da slušam takve priče. Pokušavala sam
da zamislim kako mu je bilo u kući u kojoj je bio nepoželjan.
Sklanjao je pogled od mene, a ja sam imala želju da se našalim i
pitam ga da li se opet popiškio. Naravno da sam brzo odustala od
296
te sulude ideje. To nisu bile stvari za šalu. Rekao mi je da je ceo
njegov život u toj kući bio grozan. Pričao mi je i o danu, kada se
rodio Pavle i o njihovom zajedničkom odrastanju. Pravi pakao
je počeo kada je Pavle dospeo za školu i kada nije pokazivao
nikakvo interesovanje, nego otpor prema školi i knjizi. Martin
je bio uvek najbolji đak. Pokušavao je da pomogne i Pavlu.
Mislio je možda da će ga tada Draginja, bar malo zavoleti. Nije
mu uspelo. Draginja je postala još ljuća, jer je usvojeno dete
bilo bolji đak od rođenog sina. Martin je od života dobio bar
to, da bude uspešan u svemu što je radio. Završio je sve škole u
roku, počeo pisati i u tome bio najbolji. Dobijao je nagrade za
svoje romane. Na neki način, rekao je, bio je zahvalan Draginji
i Stojanu što su fi nansirali njegovo školovanje. Jednoga dana,
posle promocije njegovog trećeg romana, saopštio je ukućanima
da se odlučio odseliti. Ipak im se zahvalio za ono što su za njega
učinili.
Mislio je da će konačno pronaći svoj mir ali Pavle,
nesiguran u sebe, trebao ga je, više nego što je pretpostavljao.
Martin nije želeo da mu sasvim okrene leđa, pa su povremeno
zajedno izlazili. Tako su izašli i te kobne večeri, iako je Martin
pokušao da se izvadi na posao, nije mu uspelo. Pavle je insistirao
da idu na neku žurku. Pričao mi je kako Pavle nije to zaslužio ali
se on ipak bojao za njega jer je ovaj krenuo pogrešnim putem.
Neki zajednički prijatelji su mu govorili, da se Pavle opija po
kafanama i žurkama, menja devojke kao čarape a ponekad
uzima i drogu.
Te večeri je izmešao sva pića koja su postojala. Izvređao
je neke svoje bivše devojke a onda uzeo kaput i krenuo. Mislio
je da ga niko nije video. Martin je krenuo za njim. Hteo je da
ga spreči. Nije mu uspelo. Krenuo je sa njim, mislio je da će bar
nekako uticati na njega da ne vozi prebrzo.
297
Plakao je dok mi je sve to pričao. Govorio je da ne želi
da izazove sažaljenje, već da želi da znam da nije mogao ništa,
bio je nemoćan. Molio je samo da ga razumem, ne moram da
mu oprostim, to nije tražio. Rekao mi je i to, kako bi dao sve na
svetu da vrati Marka. Stalno je ponavljao jednu istu rečenicu:
„Nisam ga smeo pustiti da vozi, nisam...“
Pogledala sam ga, mirno je disao. Lek je očigledno delovao
ali šta će biti kad se probudi. Lek neće izbrisati svu tu bol koja
ga je snašla. Martin je skupo platio za sve svoje greške, ako ih je
imao. Nisam nikad bila zla ali sam u jednom trenutku, gledajući
ga, pomislila, bez griže savesti, kako bi bilo najbolje da je Pavle
te noći bio sam u kolima. Možda se tada ništa od svega ne bi
desilo ili bar se ne bi desilo Marku i Martinu. Bilo je to grozno,
znala sam, a znala sam i to, da bi se sve to desilo, jer je moralo
da se desi.
Vrata su se na trenutak otvorila. Kroz odškrinuta vrata
virila je Ceca. U očima sam joj videla tugu i strah.
– Ti si još uvek tu. Zašto nisi otišla kući. Zašto uporno
pokušavaš da ubiješ sebe.
– Ceco, ne šali se takvim stvarima! Zar nije bilo dosta
smrti oko nas?
– Izvini, nisam mislila loše, samo brinem za tebe i bebu.
Kako je on?
– Šta misliš? Nije loše zbog mene, nego zbog Radivoja.
– Saznao je?
– Rekla sam mu. Prvo sam se izletela, misleći da zna, onda
sam htela da se izvučem ali nije išlo. Uostalom, morao je saznati,
pa nije bitno kad se to desilo. Jesi li sama?
– Sama, Stojan je otišao u stanicu, da napiše izveštaj. Mene
i Radivojev leš doveli su ovi iz hitne.
298
– Ti nisi normalna. Volim te baš zbog toga. Ti u svom
užasu nalaziš snage za crni humor.
– Šta misliš, gde radim. U cvećari? Pa i tu ljudi dolaze da
kupe vence za sahranu. U mom poslu vidim toga i previše. Krv
i tuga su sastavni deo mog života. Oguglaš s vremenom. Možda
ćeš jednom projektovati zgradu koja će se srušiti zbog lošeg
proračuna. Sve ti je to život, dušo moja.
– Nažalost, moram priznati da si u pravu. Ceco, neću
napustiti Martina. Puno je propatio. Trebaće mu puno ljubavi,
da se oporavi.
Mislila sam na neku drugu vrstu ljubavi. Ceca me je
pogledala tako kao da je želela da mi kaže da joj je drago što želim
da nastavim sa životom. Znala sam šta za nju znači, nastaviti sa
životom. To sam mogla jedino ako se ponovo zaljubim. Ceca
je verovala u ljubav i da jedino ako imamo ljubav, možemo
postojati. Nisam nikad to izgovorila, pogotovo ne pred ocem ali
sam bila gotovo sigurna da je ona potajno želela da spoji njega
i svoju majku. Znala je da kaže u šali, kako su žene iz Kusatka,
jako vredne i lepe i da su mom Sveti suđene. Otac se smejao na
to ali nikad joj nije zamerao na šalama. Imala sam utisak da mu
se možda ta ideja i nije činila tako lošom.
Nisam zapravo nikada razmišljala kako bih reagovala
kada bi se otac ponovo oženio. Možda to i ne bi bilo loše.
Sada je još uvek radio i bio okupiran, ali kada jednoga dana
ode u penziju, možda se oseti usamljeno. Razmišljala sam o
tome, kao da nisam ja tu, kao da mu pored mene može biti
dosadno. Pored mene se ne može osećati usamljeno, još kad se
rodi Nada, imaće deda Steva zabave u izobilju. Nisam jedino
mislila na to, da i deda Steva ima pravo na svoj život. Bio je
još uvek relativno mlad, možda i u najboljim godinama, imao
299
je pravo na malo sreće. Dešava se da ljudi rešavajući probleme
svoje dece, žive njihove živote i zaboravljaju na vlastiti. Onda
jednog dana, deca reše sve svoje probleme i odu svojim putem,
ostavljajući roditelje da nastave u svojoj samoći. Kada su oboje
živi, onda ta samoća i nije strašna, uspevaju nekako da se opet
okrenu sebi, jer su se vremenom pogubili ali ako nema jednog
od njih, onda se nemaju kome okrenuti. Odlučila sam, kada se
sve malo smiri i opet krene život, da porazgovaram sa tatom.
Reći ću mu da se Ceca nije šalila, pa ako mu ugledam osmeh
na licu, neću imati ništa protiv, da se ponovo oženi. Osetila sam
kako mi se usne krive u nešto što bi moglo da liči na osmeh.
Ona noć na dorćolskoj raskrsnici bila je prst sudbine za sve nas.
Ta strašna nesreća nas je, kako to obično i biva, sve povezala,
možda zauvek.
Nisam osetila kako i kada sam zaspala. Kad sam otvorila
oči pored mene je stajao doktor Mirić. Pogled mu je bio zabrinut.
Martin je i dalje spavao. Možda se i budio, dok sam ja spavala.
Bila sam ljuta na sebe. Ostala sam da mu se nađem ako zatreba,
a ja sam zaspala. Pokušala sam da se pomerim. Pokušaj je bio
i bolan i bezuspešan. Činilo mi se da me je neko preko noći
pretvorio u Pinokija, pa sam odrvenila.
– Boli, jel’?
– Boli, doktore, svaki santimetar me boli.
– Boli verovatno i tvoju bebu. Gde je tebi pamet, devojko?
Zar se u tvom stanju spava na bolničkoj stolici? Ko te je pustio?
– Niko, sama sam ostala.
– To je sve što imaš da mi kažeš, baš si pametna. Zna li
Ceca da si ovde?
– Zna, doktore, pričale smo, onda je ona otišla, a ja sam
verovatno bila umorna i zaspala.
300
– Bila si umorna, baš me čudi. Drugi put kad budeš
umorna, idi kući i spavaj u krevetu.
– Doktore Miriću, u pravu ste, za sve što kažete ali Martin
je bio jako loše zbog...
– Znam, dete, čuo sam sve ali kakve to veze ima s tobom.
Mi smo tu da mu pomognemo.
– Lepo od svih vas ali njemu sad treba ljubav i podrška
porodice. Nema nikog osim mene doktore. Prvo sam bila
tvrdoglava, nisam htela da ga vidim, bila sam ljuta. Onda sam
shvatila da on nije kriv i da nemam pravo da ga kažnjavam,
tako što ću mu okrenuti leđa.
Mirić me je gledao nekim čudnim pogledom, kao da vidi
vanzemaljca. Očigledno, da mu ništa nije bilo jasno ili jeste ali mu
je bilo čudno. Ipak, značilo mi je to, što me više ništa nije pitao.
Okrenuo se i otišao, na odlasku je više za sebe rekao, da će reći
sestri da mi odštampa propusnicu, tako da nemam problema sa
pravilima posete. Bila sam sigurna, kada su se za njim zatvorila
vrata, da je u potpunosti razumeo moju brigu, mada je ostalo da
lebdi to pitanje, da li se zaista radilo samo o brizi.
Više gotovo da nisam ni išla kući. Bila sam pored Martina
danonoćno. Na ulazu mi više nisu ni tražili propusnicu. Te moje
posete i briga prijale su Martinu. Svaki dan je izgledao sve bolje.
Bilo je teško staviti ga na noge ali je, uz moju brigu i terapije,
hodao sve bolje. Svaki put kada bih pogledala nekog od svojih,
uključujući tu i Cecu, videla sam im u očima da svi žele da mi
postave isto pitanje: „Da se nisi zaljubila?“
Ceca je bila najupornija, njoj pitanje nije bilo u pogledu,
ona je htela konkretan odgovor na koji ja nisam bila spremna.
Cecu sam zaista zavolela kao sestru, govorila mi je kako sa
mnom ima bolji odnos i prisniji, nego sa rođenom sestrom. To
301
je bilo nekako razumljivo, bila sam joj bliža po godinama. Otac
i Cecina majka Danica više nisu imali dilemu, po pitanju svoje
veze. Neko vreme su se stidljivo gledali, onda je ona počela
češće dolaziti iz Kusatka, a onda su nam jednoga dana saopštili
da žele da njihov odnos bude više nego prijateljstvo. Bilo mi je
smešno, kako su nam to nespretno saopštili. Posle mi je bilo
krivo, Ceca ih je ozbiljnije shvatila od mene. Razmišljala sam
dok sam sedela u bolnici pored Martina i došla do epohalnog
otkrića, da ljubav ne bira ni mesto ni vreme, a ni godine, kada
nam se useli u srce.
Razum sa tim nije imao ništa. Razmišljajući o ocu i tetka
Danici, morala sam biti iskrena prema sebi i samo sebi i priznati
da zapravo počinjem voleti Martina. Od svih ljudi na svetu,
baš ja sam morala imati tu sreću da se zarazim stokholmskim
sindromom i počnem voleti svog krvnika.
Nisam želela nikome da pričam o tome. Možda bi me
osuđivali. Tako sam mislila neko vreme u početku, a onda me
je prestalo biti briga šta će ko da misli. Uostalom, Martin je i
sam bio žrtva. Oboje smo bili žrtve zle sudbine. Ljubav prema
Martinu bila je moja najskrivenija tajna. Još uvek nisam bila
spremna da to osećanje podelim sa drugima, mada sam znala
da ću to uraditi kada dođe vreme. Mislila sam da bi bilo najbolje,
da se ponovo počnem baviti fakultetom. To će mi odvući pažnju
i olakšati da lakše podnesem taj divni teret ljubavi, koji mi se
navalio na leđa.
– Martine, razmišljala sam o nečemu jako važnom, želim
to da podelim s tobom.
– Misliš, na nasledstvo, slažem se s tobom, to je nešto što
ćemo svakako podeliti, samo da se oporavim.
– Bože, ti si potpuno lud... i...
302
– Reci, slobodno to izgovori, biće ti teže, ako ne kažeš...
– Podsećaš me...
–N a Marka. Ne znam, Vera, da li mi to olakšava ili otežava
sve, zapravo, drago mi je što ličimo, pa braća smo.
– Niste toliko fi zički slični, koliko psihički. Ponekad, bih
mogla da zatvorim oči i da mislim da Marko govori.
– Ako će ti tako biti lakše, uradi to.
– Ne smeta ti to što vas poredim?
– Naravno da mi ne smeta. Naša situacija je najčudnija
moguća kombinacija, komplikovanija je od Rubikove kocke.
Normalno je da nas ponekad porediš, ceo život ćeš to raditi,
Vera.
– Kada se rodi Nada...
– Pogotovo tada, ličiće bar malo na oca, mada , moram
priznati da bi mi bilo draže da liči samo na tebe. Šalim se
naravno, želim samo da bude zdrava i srećna sa nama.
– Martine, ti si divan. Bog mi te je poslao...
– Jeste ali po koju cenu, uvek nam nešto otme da bi nam
dao nešto drugo.
– To je zakon prirode, ravnoteža. Molim te da više ne
mučimo sebe, nego da ti kažem o čemu sam razmišljala...
– Reci, umirem od želje da čujem o čemu tvoja lepa glava
razmišlja!?
– Želim da nastavim s fakultetom. Mislim da mi je to sada
prioritet.
– Bravo, mada, moram priznati, da sam malo razočaran...
– Razočaran!?
– Da, mislio sam da je lista sledeća, najvažnija ti je Nada,
303
pa otac, pa onda ona veštičica Ceca, pa onda možda moja
malenkost, na kraju. Prevario sam se i sada ću pasti u tešku
depresiju, gospođici je najvažniji fakultet.
– Budalo jedna, u svakom slučaju, hvala što si me nazvao
„gospođicom“, kada bi se ja pitala...
– Znam, ti bi donela zakon o oslovljavanju u kojem ne bi
bilo mesta za „drugove“ i „drugarice“...
– Odakle znaš?
– Pa slučajno me je rodila Milica Konstantinović.
Osetila sam, da je tu nekako kraj naše priče. Spomenuo je
Miličino ime i okrenuo glavu prema prozoru. To je radio kada je
želeo da mi da do znanja da više ne želi razgovarati. Spomenuo
je Milicu biranim rečima, nije rekao da mu je majka, nego da ga
je rodila. To je bila istina, rodila ga jeste ali majka, to nikako nije
bila. Prišla sam krevetu i poljubila ga u potiljak. Želela sam da
zna da odlazim i da ga prepuštam njegovim mislima. Osećala
sam da mu je to u ovom trenutku potrebno i da bi sve drugo,
što bih želela da radimo, bilo pogrešno. Nije morao ništa da
kaže, osećalo se u vazduhu da mi je zahvalan. Reči nekad imaju
smisla, a nekad je jedini smisao to ćutanje, sa smislom. Tako
smo ćutali i o Radivojevom pogrebu. Kada sam toga dana posle
pogreba ušla u sobu, Martin me ništa nije pitao.
Najpre mi je to bilo čudno, ipak, bio mu je otac, koji
nije znao za njega. Posle sam stvari posložila, jednu po jednu
i potpuno ga razumela. Nije imao nikoga, imao je samo sebe,
svoju karijeru i uspomenu na brata, kojeg nikad nije video ali
ga je kroz moje priče, svaki dan poznavao, sve bolje. Toga dana
posle pogreba rekao mi je da me voli i da želi ostatak života
provesti pored mene i svoje bratanice. Rekao je da po izlasku iz
bolnice želi da Marka prebacimo u drugu grobnicu. Bila je to i
304
moja želja. Nisam mogla dozvoliti da moj Marko, počiva, pored
čoveka, koji je kriv za njegovu smrt. Nisam želela ni da bude
pored Milice i Radivoja, nije pripadao tom društvu. Radivoje
mu nikad nije bio posebno drag. Smatrao ga je krivcem za
razvod Milice i Dragana. Oboje smo se tada samo pogledali
i zaključili da je najbolje da Marka sahranimo u porodičnu
grobnicu Jankovića. Marko nije poznavao moje tetke ali je moju
Leposavu voleo kao majku, a i ona njega.
Krajem maja Martin je otpušten iz bolnice, uz preporuku
da redovno dolazi na terapije. Bio je van sebe od sreće, kada mu
je doktor Mirić to saopštio, na sve bi pristao, tog trenutka, samo
da ga puste.
– Doktore, dolaziću ako treba i tri puta dnevno, na terapije,
samo da odem odavde.
– Mladiću, nismo valjda toliko bili loši prema tebi!?
– Taman posla, doktore, bili ste divni i ja sam zahvalan na
svemu ali što je mnogo, mnogo je...
– Razumem te, i ja da ne moram, ne bih ni pet minuta bio
u bolnici.
Smejali smo se. Bili smo srećni. Osećala sam da nas tamo
napolju konačno čeka nešto lepo, neki novi život koji smo
oboje zaslužili. Prozor je bio otvoren. Napolju je bio lep, topao
majski dan, koji je mirisao na taj novi život i lipe. Nasmešila
sam se, mirisale su lepo. Neko bi rekao, lipe ko lipe ali nije bilo
isto. Dorćolske lipe su imale neki poseban miris, miris ljubavi,
detinjstva, pripadnosti i gde god da sam bila, nosila sam taj
miris u svojim čulima.
Konačno sam bila spremna, zapravo, bili smo spremni da
posetimo Andriju Pavlovića i saznamo šta nam ima reći. Otac je
insistirao da se Martin smesti kod nas. Konačno, svi su saznali
305
za našu vezu i što nam je bilo od velike važnosti, niko nije imao
ništa protiv. Martin je bio zahvalan zbog očeve velikodušnosti
i gostoprimstva ali sam znala da nije baš lud od sreće što mora
živeti u zajednici. Zbog toga i našeg mira, odlazak kod advokata
Pavlovića je bio još jedan dar sa neba, za nas dvoje.
Znali smo oboje da je Milica imala veliki imetak ali da
ćemo naslediti baš toliko, ni on ni ja nismo sanjali. Milica
naravno nije nigde predvidela mene.
Jedan deo testamenta, rekao nam je Pavlović, izmenila je
u trenutku kada je saznala da Martin leži umesto Marka. Rekao
nam je da je toga dana došla slomljena kod njega u kancelariju
i tražila da izmeni neke stvari u testamentu.
– Vera, Martine, ako ste spremni, možemo početi sa
čitanjem, poslednje volje gospođe Milice Konstantinović.
Klimnuli smo glavom, u znak odobravanja da zavesa
može da se podigne i počne predstava. Iskreno, nisam ništa
očekivala, niti mi je šta bilo potrebno. Znala sam, bez obzira
na to što nije bila zadovoljna Markovom ženidbom, Milica nije
bila ravnodušna prema unučetu. Znala sam i to da se nikad nije
osećala bakom ali i bez njenog priznanja, bilo mi je jasno, da
voli dete, koje sam nosila. Martin me je uhvatio za ruku, što
mi je u tom trenutku značilo više nego da mi je Milica ostavila
milione. Stegla sam mu prste, isto kao što sam ga u bolnici
na taj način budila, osetila sam da je i njemu potrebno bilo da
zna da smo jedino mi bitni i naša ljubav. Pavlović je otvorio
zapečaćenu kovertu i započeo čitanje.
„Ja, Milica Konstantinović, pišem svoju poslednju volju,
bez pritiska i pri zdravoj pameti. Napisala sam je odavno ali se
onda desilo nešto što će oni koji budu bili prisutni na čitanju
razumeti. Možda i neće ali mene iskreno nije briga, što će
306
mojoj snaji Veri i ličiti na mene. Zapravo, kada sam pisala prvi
testament, nisam bila sigurna da li će mi baš ona biti snaja, sada
to znam i to će joj možda biti čudno ali drago mi je što jeste
i što će roditi Markovo dete. Možda prema Marku nisam bila
uvek dobra, zapravo, iskreno, nisam bila nikakva majka. Izgleda
da sam za sve drugo u životu bila sposobna, osim da budem
majka. Zbog toga sam i platila, tu užasnu cenu. Uvek sam imala
novca, nikad mi ništa materjalno nije nedostajalo, zato sam bila
zakinuta za ljubav. Nisam je pružala, pa je prirodno da je nisam
ni dobijala. Jedinog čoveka kojeg sam zaista volela, odbacila
sam, nije bio dovoljno dobar, mislila sam, ni on, ni njegovo selo.
Kažnjena sam zbog toga. Ostavio me je, da bi me oslobodio
svojih korena. Ostavio me je, ne znajući da nosim njegovo dete,
a kako bi i znao, kada mu nisam rekla. Pustila sam ga da ode.
Tada sam morala da shvatim, da je njegov odlazak bio znak da
tako više ne mogu da povređujem, one koji me vole. Naravno,
ja ništa nisam razumela. Odlučila sam da rodim dete ali nisam
odlučila da mu dam život, nego da ga odbacim. Sudbina najbolje
reši sve ono, što mi nismo u stanju. Desilo se nešto grozno, neko
čudo. Radivoja sam pronašla i mislila da konačno živim. Onda
sam ostala bez Marka ali sam dobila snaju i unuče, kome želim
dug i srećan život. Imaće ga pored Vere, u to sam sigurna. Nisam
samo njih dobila, dobila sam i sina, kojeg sam davno odbacila.
Vratio se da me kazni i volela bih da to i uradi.
Eto, to je bio kratak pregled onoga šta sam izgubila i onoga
što sam dobila. Zapravo, dok ovo pišem, nisam sigurna, da li ću
otići prvo ja ili Radivoje. Neko hoće, to je prirodno. Ono što ja
želim je da ako to budem bila ja, svako zna šta mu pripada, da
ne bude svađe.
Znam ja da ne moram da se bojim, bar što se tiče Vere, ona
je poštena...


NASTAVIĆE  SE...