DORĆOLSKE LIPE XVI DAN KRAJ

                                                                Fotografija  MĐN


i nije grabežljiva. Znam i to da ništa ne očekuje i da
307
joj ovo neće promeniti način razmišljanja i neće joj uzeti blagost
i ljubav koju je dobila od svojih roditelja. Kad bolje razmislim,
moja snaja, je već bogata. Ipak želim da bude i matrejalno
sigurna. Mojoj snaji Veri Janković Nenadović, ostavljam
500.000.00 švajcarskih franaka. Neka ih potroši, kako želi i na
koga želi. Takođe joj pripada i stan u Lozničkoj, koji je bio na
Markovo ime, pa joj automatski pripada, kao udovici. Vera, ako si
došla do vazduha, mogu da nastavim. Mom unučetu, ostavljam
1.000.000.00 takođe švajcarskih franaka, kao uspomenu na
baku, prabaku, dedove i pradedove, kojima je ovo bogatstvo
pripadalo pre mene i koje su zaradili vredno radeći. Ostavila bih
joj i kuću na Senjku, da je „drugovi“, nisu prisvojili. Mom mužu
Radivoju ostavljam stan u kojem smo bili srećni, neko kratko
vreme. Na kraju, znam da ništa ne može nadoknaditi mom sinu
Martinu, ono što sam mu oduzela. Namerno kažem, da sam mu
ja oduzela jer, mora razumeti, da Radivoje nije kriv. Želim da vas
dvojica Martine, budete otac i sin. Molim Boga da si nasledio
njegove gene. Iskreno, bio je bolji čovek od mene. Sine, želim da
te bar ovih preostalih 1.000.000,00 franaka, ponekad podseti,
da sam postojala. Možda nema nikakvog smisla ali volela sam
te na neki svoj način, na koji su i mene drugi voleli i celog života
sam žalila, što sam uradila, to što jesam. Možda ću uspeti da ti
kažem, da te volim, da te zagrlim ali samo možda. Osećam, da
mi se bliži kraj, da je đavo došao, da mi naplati sve. Zato sam
sve ovo i napisala. Dok završavam diktiranje, svoje poslednje
volje advokatu Pavloviću, postajem sigurna da mi je ostalo još
samo malo vremena i da te sigurno nikada neću zagrliti. To je
moja kazna ali ti ne budi tužan. Zaslužio si da konačno budeš
srećan. Nadam se da ćeš naći i ženu, koju ćeš voleti i koja će
voleti tebe. Ceo život sam povređivala ljude oko sebe, sada kada
znam da se bliži kraj, želim svima da ostavim u amanet jednu
308
čarobnu reč, a to je „ljubav“. Bez nje ni jedno bogatstvo, nema
smisla. Novac nam može omogućiti lagodan život ali ako u tom
životu nemamo ljubavi, siromašni smo i nesrećni. To je jedino,
što novcem ne možemo da kupimo. Moji preci su mi ostavili
materjalna bogatstva ali mi nisu ostavili ljubav i nisu me naučili
da volim.
Radivoje, deco moja, budite srećni! Volim vas sve! Vera,
znam da znaš, da sam ovog puta iskrena i to mi znači.“
Andrija Pavlović je završio sa čitanjem. Čulo se samo
šuškanje papira i cvrkut ptica s ulice. Dobro je da se čulo bar
nešto jer bi tišina bila pogubna i za mene i za Martina. Prste na
ruci više nisam osećala. Martin ih je toliko stegao, da sam bila
sigurna da više nemam cirkulaciju. Ne znam koliko je tačno
trajalo to vreme koje smo proveli ne dišući i ne znajući da li
postojimo ili smo umrli. Ne znam za Martina ali ja sam imala
osećaj da lebdim i da bi me mogao oduvati i najmanji povetarac.
Sada kada se setim svega, gotovo sam sigurna da me je u život
povratio miris lipa, koji je ulazio kroz prozor. Leposava me je
lečila čajem od lipe, a ovaj put je bio dovoljan i samo miris.
Prva sam došla k sebi. To je bilo sasvim razumljivo. Martin
je u svojoj glavi imao veću zbrku nego dok je ležao u komi
odsečen od života. Tako mi je bar objasnio svoje stanje, kada je
sleteo u stvarnost. Posle tog prvog ogromnog šoka mi smo se
pogledali i gotovo u isto vreme zaplakali. Advokat Pavlović nije
ni pokušao da nas zaustavi. Kao pravi profesionalac, povukao
se. Ne znam da li je stajao ispred vrata i osluškivao kada ćemo
prestati da jecamo ili je jednostavno imao iskustva i znao kada
je pravi trenutak da se vrati. Kako smo počeli da plačemo, tako
smo i stali, kao da smo isplakali sve suze i više nismo imali ni
jednu jedinu kap. Pavlović je ponovo bio na svom mestu, a mi
309
smo neko vreme gledali kroz njega. Dao nam je svakome po
penkalo, tako da smo i zvanično postali naslednici ogromnog
bogatstva siromašne Milice Konstantinović.
– Moja majka je bila u pravu. Ovaj će nam novac doneti
opušten život ali mi smo bili bogati i pre njega. Milica je bila
sirota bogatašica.
– Martine, za sve je bila u pravu. Znala je da ću ostati bez
vazduha. Čudno je koliko me je zapravo dobro poznavala i lepo
mislila o meni. Nikada ne bih verovala da će reći onu divnu
rečenicu, o ljubavi koju sam dobila od roditelja. Mislila sam da
su joj oni bili skroz nevažni, kao i ja.
– Svojim krajem je započela nešto novo i lepo. Možda ću
joj vremenom i oprostiti, sada kada znam koliko je zapravo bila
nesrećna.
– Živela je s maskom na licu. Želela je da je ljudi
doživljavaju kao oholu, zapravo se plašila da je ne povrede. Žao
mi je što nismo bile bliže.
– Vera, da li si postala svesna svega?
– Mislim da jesam. Želim da novac koji mi je ostavila
poklonim bolnici u kojoj sam izgubila jednu, a dobila drugu
ljubav. Primetila sam da im puno toga nedostaje.
– Ponosan sam na tebe i srećan što ti je sudbina pokazala
baš put na kojem sam bio ja i čekao te.
– Čudni su putevi kojim idemo, nikad ne znamo bez koga
ćemo na njima ostati i koga ćemo dobiti.
Osetila sam snažan treptaj. To više nije bio treptaj ali
nisam to mogla nazvati ni udarcem jer je taj treptaj–udarac
izazvao val topline koji je preplavio celo moje telo. Nada se
zahvalila svojoj baki i precima na velikodušnosti. Sigurna sam
310
bila da bi je Milica volela pravom i iskrenom ljubavlju, da se
nije desila tragedija. Jeste to bila tragedija i niko nije zaslužio
da tako završi. Bila sam odjednom besna na sve te više sile koje
upravljaju nama, i što su imle moć da nam uzimaju i daju u isto
vreme.
Nijedan buket nije bio dovoljno veliki i dovoljno dobar,
da pokažemo Marku koliko nam nedostaje. Tehnički, možda
jeste bilo glupo, da ti nedostaje bivši muž tvoje sadašnje žene.
Ljudski, to je bilo jedino pravo osećanje, ljubav, koja nas je
spajala. Dok smo stajali pored groba moje majke i Marka, bila
sam tužna što ih nema ali i zahvalna što me nisu ostavili samu.
Martin je stajao pored mene i odavao poštovanje bratu, kojeg
nije upoznao i koji isto tako nije dopustio da ostane sam, jer
mu je poslao mene. Sve je bilo jako zamršeno, toliko da sam
se na trenutak uplašila kako ću Nadi objasniti da je mamin
muž, zapravo, njen stric. Možda i neće biti potrebno da joj se
objašnjava, ona će to sve sama povezati. Sigurno je bilo, da će se
osećati voljenom isto kao što sam i ja bila.
Tata se toga leta oženio tetka Danicom. Istog dana i Ceca
je postala gospođa Glavina. Bila sam im zahvalna što su to
uradili posle mog ispitnog roka. Ceca je možda tako odlučila
i zbog sebe. Tog junskog roka diplomirala je na medicinskom
fakultetu, sa ocenom devet. Nije mi zapravo bilo važno da li
je to uradila zbog sebe ili zbog mene ali mi je bilo drago da
sam i ja uspešno položila svoje ispite i dala treću godinu, bez
ostatka.
Martin i ja smo odlučili da Ceci i inspektoru kao svadbeni
poklon poklonimo stan u Lozničkoj. Tetka Danica i tata
predložili su da ustupe nama stan na Dorćolu, a da oni pređu
u stan koji je Martin nasledio od Milice. Sve je bilo savršeno.
Imala sam utisak da sedim iznad velike pazl slike i da spuštam
311
poslednje delove na prazna mesta, da ih popunim. Marko je
rekao, odlazeći sa Dorćola, da će umreti bez svoga kraja i da
će se kad tad vratiti. Oči su mi se uvek, htela ja ili ne, punile
suzama kada bih se toga setila. Bila ja srećna u ovom životu ili
ne, nedostajao mi je, da se zajedno obradujemo dolasku naše
Nade. Stalno sam imala sreću i tugu, koje su se smenjivale ali to
je sve bio život i ja sam mu se radovala, iako nisam uvek imala
razloga za to. Marka je taj život vratio u stari kraj da umre u
njemu, a mesto koje će na mojoj pazl slici zauvek ostati prazno,
biće njegovo.
Nada je došla na svet jedne tople oktobarske noći. Nije
me mnogo mučila, kao da je htela da mi time nadoknadi sve
izgubljeno i svu bol zameni srećom. Uspela je. Nikada ranije
nisam osetila toliku sreću. Celo telo mi je bilo ispunjeno nekom
prijatnom toplinom. Onog trenutka, kada sam čula Nadin plač,
poželela sam da viknem: „Jebi ga Marko, nema te ali ja moram da
se radujem“. Moja beba je plakala glasno, da najavi svoj dolazak,
a ja sam plakala bez glasa. Suze su se slivale niz moje lice i nisam
znala šta bih pre, da li da grlim to malo sićušno telo na grudima
ili da brišem suze. Grlila sam je i plašila se u isto vreme da je
ne povredim. Pomislila sam, kako ovaj trenutak posvećujem
svojoj majci i Milici, a možda sam ga želela pokloniti svim
majkama koje su u mukama rodile svoju decu, a istovremeno
bile neizmerno srećne. Znala sam da je i Milica osetila isto kad
je rodila Martina i bilo mi je jasno, koliko je propatila, živeći s
krivicom, dok su drugi mislili da joj je lepo. Ovaj trenutak me
je podsetio, koliko smo u stanju da sudimo drugima, a da ne
znamo zašto to radimo i kako nemamo pravo to da radimo jer
niko od nas nije bezgrešan. Naučiću svoju Nadu, zaklela sam se,
dok sam je držala u naručju, da uvek prvo sazna zašto je neko
uradio neku stvar, pa onda da mu sudi.
312
Martin je na moju molbu počeo raditi na Miličinoj i
Radivojevoj priči. Najpre nije hteo o tome da priča. Kada bih
mu spomenula da mora završiti priču po želji Milice, ustajao
je i odlazio. Kada se vratio, ćutao je. Znao je tako satima da
sedi u polutami sobe, da puši i pije votku. Puštala sam ga i bila
ljuta na sebe zašto sam uopšte načinjala tu temu. Taj osećaj
krivice, kratko je trajao. Nisam imala razloga da se osećam
krivom. Želja njegove majke je bila da neko završi priču koja je
bila prepuna podataka. Trebalo ih je složiti, pronaći im mesto i
dodati samo malo boje jer toga je nedostajalo, sve je bilo tako
crno, a crno nikad nisam smatrala bojom. Bila sam presrećna,
kada mi je jednog dana, dok je ljuljao Nadu, pokušavajući da je
uspava, rekao da mu donesem Miličinu svesku. Nisam pokazala
svoju sreću, plašila sam se da će ako bilo šta kažem ili pokažem,
odustati, a to nije smelo da se desi. Ono što sam želela svim
svojim bićem, zbog Martina, Nade, a i dece koja će doći, bilo je,
da jednog dana dok šetam Knez Mihailovom u izlogu neke od
knjižara vidim knjigu. Nisam tačno znala kako bi knjiga trebalo
da se zove ali sam znala ime autora: Martin Đakovački. Možda
on baš i ne bi želeo da na toj knjizi stoji prezime Đakovački ali
ja sam bila sigurna da bi Milici i Radivoju, to bilo beznačajno.
Kada bi mogli da vide sve to i svog sina kako potpisuje knjige
na promociji, sigurno bi tog trenutka nestali svi njihovi grehovi.
Možda baš zbog svega toga i nisam imala ništa protiv kada je
Martin jednoga dana došao i pokazao mi dokumenta, na kojima
je stajalo prezime Simonović. Nekako u isto vreme je završio i
rukopis. Ponos koji sam videla u njegovim očima, dok mi je
pokazivao kako će izgledati korice, ipak mi je govorio da nisam
bila u pravu i da na koricama mora da piše: Martin Simonović.
Stajalo je baš tako, a ispod je pisalo: „Svojim roditeljima,
njihovim unucima i bratu Marku, koji mi je poklonio život.“
313
Knjiga je izašla početkom juna. Nekako, sve važne trenutke
u mom životu obeležio je miris dorćolskih lipa. Taj miris je
obeležio sve lepe trenutke u mom životu. Volela sam ja i sneg
ali sneg je padao one noći kada se desila nesreća. Sa snegom je
otišao i Marko. Možda da smo se na toj raskrsnici našli u vreme
kada su cvetale lipe, možda se ništa ne bi dogodilo. Dogodi
se nešto strašno, da bi ustupilo mesto nečem lepom. Tako se
valjda i sneg otopio i moja tuga s njim, Marko bi mi sigurno to
rekao, da je mogao. Mogao je i govorio je i ja sam tako naučila
da živim s tim, da nikad ne zaboravim ali da živim i da me
ne boli, kada o tome mislim. Shvatila sam, da naši dragi, oni,
kojih nema nikako ne mogu postati anđeli ako smo mi, koje
su ostavili, tužni. Kako bismo oslobodili njihove duše, moramo
ih pustiti da budu slobodni. Ukoliko nam budu trebali pored
nas će proleteti leptir i sleteti na cvet lipe, osetićemo miris i
znaćemo da nismo sami, da su oni uvek tu negde oko nas. Kad
god bih ugledala leptira, znala sam da će oni koje volim zauvek
živeti u mom srcu.
Kraj juna za mene je bio početak akademskog života.
Diplomirala sam sa ocenom deset i dobila priznanje „student
generacije“. Dok mi je uručivao priznanje, profesor me je zagrlio
i nazvao me, hrabrom ženom, koja je uspela pored svega što se
dogodilo, da stigne na cilj.
Zamolila sam kolege i sve prisutne, da mi oproste, što
sam bila hrabra da stignem na cilj, a nisam hrabra da sada na
tom cilju kažem bilo šta. Suze su mi se slivale niz lice i sramila
sam se što plačem, dok Martin s osmehom ohrabrenja na licu
sedi i drži u krilu Nadu, koja mi maše. Bila sam sebična, što
sam u ovom trenutku mislila samo na Marka. Ovo su bili naši
snovi, koje je neko pogubio na raskrsnici, koja je simbolično
predstavljala naš život, naš Dorćol. Život nas je osudio iz nekih,
314
nikome znanih razloga, a ja sam sada imala razloga da se
radujem, što sam dobila priliku da se radujem sa onima koji
me usrećuju.
Milica se pobrinula da nikad u životu ne budem imala
potrebe da radim. Sa novcem koji nam je ostavila, mogli smo
živeti lagodno. Možda da mi je to navela kao razlog ostavljanja
novca, odbila bih ga jer nisam mogla da zamislim da budem
beskorisna i ne radim. Sada nisam tako razmišljala. Znala sam
da je Milica baš to želela, da shvatim da sam žena i da kao takva
treba da budem uz decu, a ne da ih prepustim tuđim ženama
da ih uče životu. Nije bez razloga pomenula moju Leposavu u
svom testamentu. Divila sam se jedno vreme Milici, a majku
osuđivala, što je domaćica i „samo mama“, sada sam se divila i
jednoj i drugoj. Leposavi sam bila zahvalna na svemu što mi je
dala i naučila me, a Milici, što mi je omogućila da shvatim da
sam najpotrebnija i najkorisnija, ako karijeru stavim u drugi
plan i posvetim se porodici. Karijeru, nisam stavila u svoje
planove, obesila sam je o klin. Na zidu, uz ostale porodične
fotografi je, našla se moja diploma uramljena i okačena o klin.
Ono što sam gradila nisu bile kuće, zanimljivog arhitektonskog
rešenje, bio je to naš dom. U taj projekat sam unela celu sebe.
Naši životi bili su poput naših soba, nekad uredni, nekad
haotični, ali lepi. Imali smo jedni druge, ali smo imali i prošlost.
Ne tako davno plašila sam se prošlosti. Mislila sam da me
progoni. Sada, kad god pogledam našu decu, naše prijatelje,
znam, prošlosti se ne treba plašiti. Ona postoji, i mi je moramo
poštovati. Kada ne bi bilo prošlosti, ne bismo imali ni sadašnjost.
Milica, Radivoje, Dragan Marko... Svi su oni bili deo te prošlosti.
Bez njih, ne bi bilo ni nas. Moji roditelji su bili obični, i baš
tako su me i voleli, običnom ljubavlju. Svaki put kada pogledam
svoju decu i Martina, poželim da se odnekud stvori Leposava.
315
Dok razmišljam o njoj, znam, koliko sam imala sreće, što sam
imala takvu majku. Nismo se baš uvek slagale, ni isto mislile,
ali sve je to deo života. Kada bih se opet rodila, želela bih iste
roditelje i isti život. Doneo mi je dosta tuge, ali oprostila sam
mu. Posle tuge, poklonio mi je i veliku radost. Ljudi uče da žive,
bez obzira na one koje su izgubili.
Ceca se porodila nekoliko meseci posle proslave Nadinog
prvog rođendana. Rodila je blizance. Inspektor je bio van
sebe od sreće, stalno je ponavljao kako takvog majstora nema
nadaleko: „Prvo, pa dva muška.“ Jedan od dečaka dobio je ime
Stevan, pa se otac zbog toga nije treznio dva dana. Toliko je bio
srećan, da sam na trenutak požalila što Nadu nisam nazvala
Leposava. Dok sam o tome razmišljala, stavljala sam Nadu na
spavanje.
Spuštajući je u krevetac, ona je dohvatila fotografi ju sa
police, na kojoj smo bile majka i ja, dok sam bila kao Nada sada.
Opet sam dobila znak. Leposava je htela da mi kaže kako je
Nada zapravo divno ime i kako detetu nikako ne bi pristajalo
da se zove Leposava.
Martinova knjiga je postigla veliki uspeh. U kratkom
periodu je doživela tri izdanja. Prodavala se jednako dobro
u Ženevi, kao i u Jugoslaviji. Ono po čemu su se razlikovala
izdanja u Jugoslaviji, od onih ženevskih, jesu delovi u kojima
je Milica pljuvala novu vlast. Cenzura! Martin se na početku
bunio, čak je hteo da odustane od štampe za domaće tržište ali
sam ga ubedila da to nikako ne bi bilo ono što je Milica želela.
– Vera, ali ni ovo nije ono što bi ona želela. Zar misliš
da bi Milica pisala sve ovako otvoreno, da je želela da to neko
cenzuriše. Nije pošteno, kakvi su to ljudi!?
– Nije, Martine, nije pošteno ali ne bi bilo pošteno ni da
316
zbog tvog inata, roman ne bude objavljen. Molim te, uradi tako
kako žele. Uostalom, u Ženevi će svi čitati roman bez cenzure.
Neka svet zna!
– Opet si pobedila. Potpuno si u pravu, kad bolje razmislim.
Misliš li da bi maj..., Milica bila ponosna na mene?
– Zašto si je nazvao imenom, lepo si krenuo... Martine,
moraš pobediti to u sebi, ona jeste tvoja majka...
– Znam ali nekako, nekako mi se čini...
– Nema tu šta da ti se čini...
– Pusti me da završim, čini mi se da je samo Marko imao
pravo da je tako zove, isto tako...
– Prestani, šta isto tako, šta želiš reći, isto je tako samo
Marko imao pravo na mene...
– Nisam to ni mislio, ni hteo da kažem.
– Šta si hteo?
– Vera, ponekad mi se čini da je Marko stalno između nas.
Često sanjam, kako ulazi u sobu, ti ustaješ iz kreveta i odlaziš s
njim, ja...
– Ti, verovatno pokušavaš da me dozoveš ali nemaš
glasa...
– Sanjaš li i ti isto?
– Sanjam, Martine ali s tobom sam na javi.
S tobom živim život. Prestani da se plašiš mrtvih. Pusti ih
da odu, trebaš meni i Nadi.
Svaki put mi se u ovakvim razgovorima činilo da gubim
Martina. On je sanjao kako me Marko odvodi od njega, a ja
sam na javi umirala od straha da se taj san ne ostvari. Nisam se
plašila zbog sebe. Bila sam sigurna u svoju ljubav prema njemu.
317
S njim sam imala ljubav, a u sebi sam čuvala samo sećanja, kojih
se nisam plašila. Ono što sam dobila kao dar u zamenu za moje
strahove bilo je saznanje da sam trudna.
Bila je Nova godina. Nismo voleli da ispraćamo Staru i
dočekujemo Novu u nekom hotelu, oblačeći se u duge toalete
i smokinge. Naše društvo je bila naša porodica. Bilo nas je
dovoljno da napravimo atmosferu. Uvek smo imali veliku jelku,
od poda do plafona. Nikad je nismo rasturali pre Božića, zato
smo potajno želeli da nam posle dočeka Nove godine, niko ne
dođe u goste. Vreme u kojem smo mi živeli nije bilo drastično,
kao ono o kojem je pisala Milica ali ipak nije bilo opušteno. Bilo
je još uvek onih koji su voleli da zavire u tuđi lonac. Martin i ja
smo imali tu privilegiju, on kao slobodni pisac i ja kao domaćica,
da ne moramo nikome da polažemo račune. Najgore je prolazio
Stojan, koji je bio u službi države i morao kao takav da poštuje
njena pravila. Kod oca i Cece nije bilo tako drastično, oni su imali
i „ovih“ i „onih“, pa su uspevali da sakriju svoj privatni život,
od očiju dušebrižnika koji su još uvek mislili da su zaduženi
da štite državu od „narodnih neprijatelja“. Otac je ionako imao
još malo do penzije, pa ga nisu mnogo posmatrali. Božić smo
uvek iz milion razloga proslavljali svečano i tiho, pazeći da nas
slučajno neko ne vidi dok u kuću unosimo badnjak. Kada bi
dva dana posle Božića proslavili i Svetog Stevana, mogli smo
da odahnemo i ne zadrhtimo kada nam neko pozvoni na vrata.
Ono što je obeležilo tu Novu godinu, zbog čega sam sve ovo i
pomenula, bila je velika kutija u kojoj se nalazila jedna manja,
pa još manja, sa malim patikama za bebu, koje sam sama
ištrikala. Setila sam se svega vezanog za štrikanje, što me je
učila Leposava, napregla svoje vijuge i isplela taj čudesni par
mekanih belih patikica. Namerno nisam odabrala, ni plavu ni
roze, već belu boju. Bela je bila neutralna, poput one crne, koju
318
isto nisam smatrala bojom ali obojila je moj život, a i Martinov,
svim bojama duge. Onda sam se setila, da sam u nekom časopisu
pročitala, kako je crna nastala, mešanjem svih boja.
Poklone smo otvarali tačno u ponoć. Dok su svi tražili
zamotuljak sa svojim imenom, ja sam kutiju za Martina gurnula
da je ne pronađe. Htela sam da je pronađe kada svi odu na
spavanje i kada tuga počinje da mu razara telo, jer mu njegova
voljena Vera nije poklonila ništa.
Možda mu je neki zalutali D mol rasturao telo, kada je
sat otkucavao ponoć i podsećao nas da počinje novo i završava
staro doba ali kada je pronašao svoju kutiju, njegovoj sreći nije
bilo kraja.
– Vera, ako je ovo što mislim, ja sam noćas postao
najsrećniji čovek na svetu.
– Kako to misliš, ako je to, ono, pa naravno, da je to „to“
Martine, ne misliš valjda da sam tebi isplela patikice!?
– Imaćemo, imaćemo naše dete Vera, Nada će dobiti
društvo.
– Porastao si u mojim očima, nisi poželeo da Nada dobije
brata, već društvo. Želim da Nada ima veliku ekipu, puno braće
i sestara. Martine, osećam se slobodna, kao leptir, lagana i
slobodna. Mislim da sam noćas ostavila svoju prošlost na nekoj
od ovih polica.
– Moja majka je tako na nekoj polici ostavila svoju prošlost,
na požutelim stranama i pokazala nam put ka budućnosti.
– Martine, čuješ li slobodni smo, upravo si rekao „moja
majka“.
Sigurno bi se te noći oboje napili, da u sebi nisam nosila
život. Martin je, iz solidarnosti, nazdravio našoj sreći likerom od
319
višanja. Moja majka me je naučila i kako da napravim taj liker za
„posebne trenutke“ i smatrala je da to nije alkohol. Govorila je,
kao sad sam je čula, da te taj liker samo malo zagolica i omami
ali ne može naškoditi, a pogotovo se od njega ne možeš napiti. Sa
tim likerom smo uvek nazdravljali sve važne događaje u našoj
porodici i tom prilikom se hvatali za ruke i želeli da nas sladak
ukus višnje poveže i slepi za ceo život. Bilo mi je to tada smešno
i glupo, sada sam, diskretno dižući čašicu, nazdravila Leposavi i
zahvalila joj na svemu što mi je ostavila, da se sećam.
Posle romana o Milici i Radivoju, Martin je imao obavezu
da čitaocima pokloni novi, i uradio je to. Nada je dobila brata
Radivoja, a posle njega i sestru Milicu, a Martin je postigao još
veći uspeh sa romanom „Miličin zavet“. Ovaj je doživeo svojih
pet izdanja. Nije ga bilo u ženevskim knjižarama ali je dobio
nagradu na Sajmu knjiga, za najčitaniji roman, što je Martina
Simonovića učinilo poznatim i traženim piscem. Otkrio mi je
tajnu da je posle nesreće bio u velikom strahu da više nikada
neće napisati ni slovo. Imao je već tada reputaciju dobrog pisca,
pisao je romane koji su bili bazirani na istorijskim događajima.
Nije ni slutio da će ikada pisati biografske romane, zasnovane
na istinitim pričama. Milica mu je pored velikog novca i stana,
ostavila i pravo da piše o njenom životu, na koji nije baš bila
ponosna. Taj deo nije pisao u testamentu ali to je bila njena
najveća želja, da svom sinu omogući da stekne poverenje u sebe
i otkrije koliko vredi.
Nisam bila baš sasvim načisto da li ću ikada napisati
testament i u njemu izneti poslednju volju svojoj deci ali sam
znala da ću im za života usaditi ljubav i poštovanje, najpre prema
njima samima, a onda prema precima i nama, kao roditeljima,
koji smo im udahnuli život.
320
Nada se već na takav način odnosila prema Milici i
Radivoju, a Radivoje se, iako mlađi, uvek postavljao zaštitnički
prema sestrama. Nada je bila dovoljno velika, pa smo mogli da
joj objasnimo kako sam ih sve troje rodila ja, kako je Martin
njoj stric ali ako želi, može ga zvati „tata“. Na samom početku,
nije joj baš sve bilo jasno ali je malo pomalo, shvatala da se njen
tata zove Marko i da je bio Martinov brat, pre nego što je otišao
na nebo i postao anđeo, koji ponekad, kao leptir, doleti da joj
poželi sreću.
Ceca i ja smo pile kafu u trpezariji. Blizanci su se igrali
sa Milicom. Radivoje je sa Nadom sedeo na terasi i gledao
automobile. Voleli su tako da stoje na terasi i mašu automobilima
koji su čekali na raskrsnici da im se upali semafor.
– Mama, dođi molim te da te nešto pitam!
– Evo, Nado, dolazim, stižemo i Ceca i ja. Napolju je baš
lepo, tu ćemo piti kafu.
– Lepo je i mirišu lipe, zar nije, ti uvek kažeš da lipe
najlepše mirišu ovde na Dorćolu. Rekla si mi i kako je tata
najviše voleo svoj Dorćol. Objasni to bati, on je još mali pa ne
razume, zašto je to tako!?
Pogledala sam Cecu, pogledom koji je govorio da ću sada
ovde na ovoj terasi, proliti toliko suza, da ćemo možda imati
bazen. Grlo mi je bilo suvo i ne znam odakle se stvorio taj leptir
ali znam da je bio juni i da je on sleteo na cvet lipe, koja je stajala
tu još od mog detinjstva. Leptir je leteo s cveta na cvet i ja sam
imala utisak da treperenjem svojih šarenih krila želi da mi kaže,
da svako ko jednom kroči na dorćolsko tle, ostavi tu svoj otisak.
Leptir je odleteo, a ja sam čula sebe kako govorim, glasom u
kojem više nije bilo tuge. Ponosno sam svojoj deci pričala o
Dorćolu na raskrsnici i četiri strane puta u četiri dimenzije.
321
Znala sam da ako me u tom trenutku i nisu baš razumeli, da
će za koju godinu shvatiti, da će i njihove duše zauvek ostati
da žive na Dorćolu. Možda će jednog dana i otići na neki drugi
kraj grada ali će ih opojni miris dorćolskih lipa uvek pozivati
da se vrate. Pogledala sam nasmejana lica svoje dece i poželela
da nikad ne potraže dom u nekoj drugoj dimenziji, kojoj ne
pripadaju.
322

KRAJ!