LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA DOGODILA SE VIII DAN

                                                       Fotografija  Martin  Nedeljković

покушала да ме уведе у нешто што би требала бити веза. Налазила је начине да ме споји са неким колегама, али све је остајало само на покушају. Почела сам да примећујем како ме се мушкарци клоне. Мајка је такође имала жеље везане за мој љубавни живот, али ја сам се оглушила и о то.

Једино што сам желела било је да моја деца постану добри људи, да им пружим добро образовање, које је у овом свету било цењено, срећа ми се с те стране смешила. Моје могућности биле су солидне, имала сам добра примања и могла сам да им омогућим шта год су пожелели, била сам на неки чудан начин спокојна.

Како то обично бива у животу ту моју равнотежу је морало нешто да поремети. Мала Тереза се сасвим опоравила, резултати су јој били задовољавајући, живот је био пред њом. Све је изгледало опет као пре, само што нас је  било више, што је наше животе чинило пунијим.

Ближио се Божић, празник који сам јако волела. Овај је био посебан, били су и други, али ја сам за овај добила најлепши поклон, сина Филипа. Мајка ми је у једном разговору недавно скренула пажњу како мало више пажње посвећујем Филипу него Павлу и Теодори. Наравно разбеснела сам се, чак сам се извикала на њу. После ми је било жао, али нисам могла да вратим речи, једино је било добро то, што сам знала да ће ми опростити, некако увек највише повредимо оне које волимо, знамо да ће нам опростити. Седела сам то јутро поред прозора, напољу је падао први снег, биће то прави Божић, са снегом и свим што припада. Сетила сам се са сетом, како смо Борис и ја маштали да ћемо једног дана имати свој дом, да ћемо купити највећу јелку која постоји и китити је разним украсима, а највише својом љубављу. То беше некад, није нам се остварило. Нисам ни приметила како несвесно стежем Филипа, његов плач ме је пробудио из снова, једино што је остало од мене и Бориса, од наше љубави, било је ово мајушно створење, које сам волела до бола. Помислих, како је мајка ипак била у праву, био је нешто посебно. Знала сам да није добро што је тако, али то је било јаче од мене, нисам имала снаге да се с тим изборим. Јежила сам се на помисао да га препустим неком другом, знала сам да ћу ускоро морати да се вратим на посао, овде породиљско није трајало годину дана, као у Србији. Све чешће сам се питала како ће то изгледати, како ћу се уклопити, ниједна ситерка, па чак ни моја мајка нису били добри за мог принца. Стално ми је био на рукама, ако заплаче скакала сам, као да негде гори, полако сам постала овисна о свом сину. Плашила сам се када су му Теодора и Павле прилазили, мислила сам да ће га повредити. Ноћу сам устајала и стављала му огледало испод носа, да видим да ли дише.

Тог поподнева позвала ме је Мојца, рекла је да жели да заједно одемо у божићну куповину, а имала је и нешто важно да ми саопшти. Прво сам је одбила, као и све што сам одбијала, што ме је одвајало од Филипа, али она је овај пут била прилично оштра, чак застаршујуће.

- Молим те Даша, па ти не видиш шта чиниш са свој живот, мислиш ли на Теодора и Павле, призови се памети, док није касно, знаш ли да твоја мама каже како Теодора пишки у кревет, наравно да не знаш, не занима те, а Павле, он се буди ноћу и вришти, то не чујеш, не желиш, само гледаш Филип, мислим да си зрела за тај Борис.

- Одакле ти то, чекај ме у оном кафеу на ћошку, код клинике долазим само да...

- Само да провериш да ли је Филип пишкио, какио, ручкао, пусти га да дише, угушићеш га том својом сулудом љубављу, чекам те десет минута, ако не дођеш више ме не видиш.

- Претиш ми, знаш да не волим...

- Брига ме шта волиш, или не, воле и други нешто.

Толико је била одлучна, да сам се уплашила, никад није тако звучала. Некако сам осетила да то све има своју другу позадину. Мојца није била само бесна на моје понашање, нешто је желела да прикрије својом виком, као дете које је разбило теглу са пекмезом, а онда вриштало да га мајка не би грдила, мислећи да се повредило. Обукла сам се на брзину, знала сам да ме неће чекати ако закасним. Стотину пута сам поновила мајци шта треба да ради. Гледала ме је и ћутала, али из њеног погледа могла сам да прочитам, како мисли да сам сирота изгубила памет, јер вероватно нико нормалан не брине толико, када дете оставља баки која га воли и која је очувала већ тоје, рачунајући и себе у ту цифру.

Напољу је било пријатно, снег је и даље падао, али није било хладно. Све је било свечано, светлуцаво, мирисало је на јелке, на цимет, јабуке, кувано вино са каранфилићем. Док сам живела у Југославији и била девојчица, увек сам волела да гледам филмове, који су приказивали Божић у западним земљама. Дивила сам се дебељушкастим доброћудним црвено белим декама који су се смешкали на сваком ћошку, док се на столовима пушила румена ћурка, дарови испод јелке били су шарени и лепши од оних које је мени нудио социјалистички систем. Кад је у Србији почео да се слави Божић, најпре стидљиво, а после навелико, било је лепо, али никад тако као у америчком филму. Нешто ме је снажно штрецнуло при помисли на Америку, да ли и он тако мисли на мене, нећу никад сазнати, али вероватно не, јер да је мислио сигурно не би тако лако одустао.

Питала сам се одједном, зашто је отишао тако далеко, зашто ме није потражио, када се већ све то десило. Како је Соња могла тако да га казни, па она и Марко нису били ништа мање криви, али закључила сам да болест мења људе, неки постају гори, неки бољи, Соња је ето одабрала да се не промени, да остане иста, јер она ни пре несреће није била како треба, Борис је никада не би преварио, да је знала да му пружи љубав. Оклизнула сам се, али на сву срећу без последица, али то је био неки знак, вероватно сам добила сигнал да не оптужујем друге, а да не видим себе, ја сам га волела, али ипак сам побегла и то не сама, побегла сам и ускратила му право на сина. Погледала сам око себе, река насмејаних лица је пролазила поред мене, сви су некуд журили, вероватно својим љубавима, које су их чекале у ушушканим кућицама, са топлим чајем за лаку ноћ.

Нисам ни приметила да сам продужила, да сам промашила кафе у којем ме је чекала Мојца, није то била ни прва ни последња станица у мом животу, коју сам промашила. Срећом, па нисам много одмакла. Окренула сам се попут зомба и вратила се пар метара назад. Мојца је седела за столом за којим смо увек седеле у том кафеу. Био је то сто у ћошку, поред прозора, било је нарочито лепо седети за њим зими, и посматрати игру пахуља. Пила је вино и јела колач са сувим воћем, божићни специјалитет куће. Лице јој је било забринуто, насмешила се кад сам је пољубила, али ми се чинило прилично кисело. Мислила сам да је још љута на мене. Покушала сам да је одобровољим, обећала сам да нећу журити, да је Филип у добрим рукама и да ћу вечерас бити опуштена, али то као да јој није значило.

- Боже Даша, опет почињеш, Филип, па Филип...

- Обећавам да више нећу, Мојца шта те мучи, није ваљда нешто са Терезом?

- Не, не, Богу хвала, она је добро...

- Па ко онда није, не мучи ме!?

- Нисам ја, ја нисам добро Даша, али ти од Филип не видиш ништа...

- Мојца, шта се дешава, престани да говориш у ребусу, реци већ једном шта те мучи.

- Мајда и Тереза одлазе после Божића, Мајда више не може да одсуствује са посла, већ су је звали, девојчица је добро и више нема разлога да остану...

- Добро, па то си знала да ће једног дана отићи, сети се само како си кукала кад су се појавиле, окренуле су ти живот, али све је добро, па ред је да се врате кући, знаш ону „сваког госта...“

- Доста Даша, није ми до шала, одлазим и ја с њима.-

- М..ооо..лим, не, не ти се шалиш..-

- Зар ти изгледам тако, погледај, нисам весела, не шалим се.

- Одакле ти та сулуда идеја, овде имаш диван живот, завидну каријеру, шта ћеш радити у Љубљани, све испочетка.

- Не, наставићу где сам овде стала директор Форсаит ми је дао одличне препоруке, радићу у Клиничком центру Љубљана, тамо постоји одељење на којем се баве истраживањима, као ми овде, успешно то раде, али им требају стручнаци, све је код њих то још у пелене, осим тога потребна сам Мајди и Терези...

- Извини што ћу ово рећи, али толике године су живеле без тебе, помогла си најбоље што си могла, а не мислиш да си и мени потребна?

- Себична као увек, ти имаш твоја деца, мама, а могла би и Борис да опростип и јавиш се, љути се колко год, али могла би, не мучити више себе...

- Не тиче те се, уосталом иди кад желиш, али зажалићеш.

- Немој Даша, желим да ове дана и Божић проведемо како ваља, немој срушиш све што смо подигли.

Била је наравно у праву. Нисам имала право да јој се тако обраћам. Толике године је пропатила, успела је да залечи ране, добила остатке свог живота и сад се трудила да их сакупи, а ја сам је себично спречавала у томе. Наручила сам нову туру пића, почела сам да се опуштам, вино је деловало, баш како треба. Мојца је била у праву, ове дане је требало искористити и проживети на прави начин, све ће ми везано за њу бити незаборавно, а посебо сам пожелела да увек памтим овај Божић који сам провела са Мојцом. Пријатељицу као што је била она, нисам никад имала, а вероватно и нећу.

Божић се није спремао само да посети овај део земље. Борис је шетао њујоршким улицама онако без циља. Снег је падао већ два дана, било је свечано и весело, али он није био део тог миљеа. Више би се уклопио у нешто простије. Када је прихватио овај посао, желео је само једно, да заборави Добрилу. Његове жеље биле су једно, али могућности да се то деси, нешто сасвим друго.

Све је било како треба овде у Њујорку, али његово срце је и даље крварило. Кад је полазио, Вера му је испричала о разговору који је водила са Добрилом. Било му је јако тешко, али није се изненадио, знао је да она неће попустити, ипак имао је утисак да му Вера није рекла све, као да је нешто јако битно прећутала. Сви покушаји да сазна шта је крила његова сестра били су безуспешни, стално је добијао један те исти одговор, како му је рекла све што зна, а то је да га Добрила више не жели у свом животу и како је време да је преболи и заборави. С тугом је помислио како ће је можда једног дана и преболети, али заборавити је неће никад, док живи. Оптуживао је себе за све што се десило. Није знао да је сачува, није знао да се бори за њу, да буде витез, знао је једино, да је испао кукавица, обичан слабић, који бежи од проблема. Требало је Соњу да смести у неки дом, после покушаја самоубиства, требало је да зна, да о таквој особи не може да се брине сам. Била би данас жива да је то урадио, не би никад проходала, али била би жива. Кад год би мислио о томе, покушавао је бар мало да се утеши, сурово је понекад размишљао, како је можда ипак ово што се десило боље за њу, она не би била срећна да живи тако као фикус, зато је то и урадила, али зашто, ипак нико нам није давао то право да било коме одузимамо макар какав живот, нарочито не себи самима.

Живот у Њујорку му је само у почетку пријао. Све што је време више одмицало, бивао је све усамљенији, несрећнији и једино што је било добро у његовом животу, био је веома успешан и цењен у свом послу. Писао је колумне, по којима је веома брзо постао препознатљив. Највише је имао обожаватељки, жене су лудовале за оним што је писао, у његовим причама свако је могао да пронађе део себе. Чудило га је једино то што је тако добро познавао женску душу, једино није препознао душу оне коју је волео, више него себе самог. Дешавало му се да потрчи за неком женом на улици, да га привуку неке коврџе, а онда се разочара, када га погледају неке друге очи, не тако топле као Дашине. Некад се и ноћу будио сав у зноју, чуо би како изговара његово име, како се смеје, како му каже да га воли. Кад год би прошао поред поштанског сандучета, очекивао је да види поруку са добро познатим рукописом, док је гледао парове по улици како се љубе, сећао се како су водили љубав на најнемогућијим местима. Често се дешавало да га мисли расплачу, није се стидео што је плакао и док иде улицом, што би неко могао да га види, да помисли како ниеј при себи, наравно да није био при себи, када је испустио такву жену, као што је била Даша.

Вера је обећала да ће са Мајом доћи да заједно проведу Божић. Имао је разлог да се весели, недостајале су му, али он се није веселио. Није имао срца да каже сестри да би најрадије био сам, да може да се опусти и понаша према расположењу, није био неко друштво, али сестра, ко сестра, није слушала, била је одлучна да уради шта је наумила. Подметнула му један дан Мају, да разговара с њим, наравно тек њој није имао снаге да одбије долазак. Закључио је на крају да је његова највећа мана управо то што нема снаге за праве одлуке, ма колико биле смеле. Морао је следити своје инстикте, па макар били и погрешни. Схватио је одједном да ни сам не зна где иде. Сви ти људи око њега, имао је утисак јако добро знају где и зашто иду, он није имао појма. Узео је слободно поподне, хтео је да купи јелку, али је одустао, Даши је једном обећао велику заједничку јелку, није испунио обећање, па не треба ни њему јелка, шта ће самцу јелка, Вера и Маја ће разумети, а и ако не буду, искрено није га било брига. Желео је и дарове за њих две, али је одустао, одједном није могао да се сети шта која од њих воли, да ли им се укус променио, најбоље да их само одведе на неки леп ручак, а онда да измисли неку главобољу и да се повуче у собу, да се покрије преко главе и исплаче се као човек.

Мојца и Мајда су пиле своју јутарњу кафу. Обе су биле ћутљве, једино је тишину прекидала Тереза, као и свако дете, стално је нешто запиткивала.

-    Мојца мислиш да радиш права ствар, ако ти пријатељица сазна да си је лагала и да си умешана у ту заверу, никад ти неће опростит.

-    Искрено, баш ме брига, али не могу више да седим мирно и гледам како вене и уништава себи живот, а и он се тамо не осећа добро, лаж за добра дела је дозвољена.

-    А мислиш да та Вера, та сестра од Борис, је то добро смислила?

-    Да, мислим да је одлично смислила, видећеш на крају кад доведемо Борис, све ће бит добро и сви ће бит задовољни.

-    Мојца, а ти, да ли си сретна овде, зашто немаш нека веза, лепа си паметна, ми никад нисмо причале...

-    Молим те не желим, веруј ми да овако је боље, то је само нека ружна прошлост...

-    Али, та прошлост не допушта да идеш у будућност, мораш то закопати, мораш поново да живиш, нису сви мушкарци исти...

-    Не желим причу о мушкарцима, довољно је оно што знам, волим свој живот баш какав је, сад кад имам тебе и Тереза, не треба ми више, хоћеш још кафе?

-    Како желиш, али немој сутра да се кајеш, како ћеш извести, како ћеш објаснити Даша што те неће бит неколико дана, а после Божић си рекла да одлазиш?

-    Договорола сам са Форсаит, оне ће ме као послати службено у Париз, али кад јој обећам да се враћам за Божић схватиће.

-    Нека вам свима Бог помогне, она сретна што има такви пријатељи.

-    Заслужила је веруј, једва чекам да јој видим лице, кад се на испод бор угледа Борис...

-    Стави му и машну око врат.

-    Добра идеја, ниси ни ти лоша сестрица, хајде ти сад води Тереза у парк, ја морам да пакујем.

Борис је тога дана изашао раније из редакције. Желео је да бар не закасни на аеродром, ако већ није био луд од среће што му долазе сестра и сестричина, онда бар да га не чекају. Авион из Париза с којим су требале да стигну каснио је око двадесетак минута, ништа чудно, у последње време то се стално дешавало, али на неки начин то му је одговарало, желео је што дуже да буде сам и да покуша да среди мисли и себе, њих две наравно ништа не смеју да примете. Коначно чуо је објављивање лета из Париза. Авион је управо слетео, располижење му се неким чудом поправило, почео је да осећа и неку дозу задовољства, што за Божић ипак неће бити сам. Бити сам у Њујорку за Божић, било је готово једнако самоубиству. Статистике су јасно говориле да је у доба празника највећи број самоубистава.

Поглед му је скренуо према излазу број 5, прво је угледао насмејано Мајино лице. Порасла је, почела је да личи на девојку, није много личила на Веру, као и све ћерке, била је слика и прилика свог покојног оца. Махала му је, иза ње је провиривала Вера, а иза Вере једна непозната особа. Није знао себи да објасни, зашто је повезао ту девојку са Вером и Мајом, ништа необично, да неко иде иза њих, или поред њих, па нису биле саме у авиону, али њему ова девојка уопште није изгледала као странац. Одједном су га прошли жмарци, није му ваљда сестра нашла некога, па није  толико луда. Обожавао је Веру, али проводаџисање јој никад не би опростио, толико га је ваљда познавала. Морао је остати присебан, не сме трчати пред руду, то је сигурно била нека случајна познаница из авиона.

-    Ујко, слатки мој ујко, немаш појма колико сам те пожелела, па где баш да одеш сад кад ми највише требаш, знаш ли да сваки савет о момцима, добро дође.

-    Ћути бре будалице, ја ти баш нисам неки меродаван тип, ако ти ја будем делио савете, остаћеш уседелица.

-    Па шта, и то је за људе.

-    Охо, хо, види ти моје мудрице, чекај сад, и ја сам се ужелео моје секе, једва чекам да је загрлим, имате ли пуно ствари?

-    Глупо питање мој бато, да не може глупље, која жена иде на овакав пут са мало ствари, него ја се запричала, да ти представим, ово је Мојца.

Борис се одједном укочио, значи та девојка је ипак била с њима. Прогутао је кнедлу, мало је рећи једну, прогутао је више кнедли, пре него је ишта проговори. Непријатну тишину, која је свима изгледала глупо и дуго, прекинула је Мојца.

-    Добро вече, ја сам дакле Мојца, изгледате забринуто што ме видите, немојте се бојати, ја сам прилично питома, не гризем непознати мушкарци, чак ме и не занимају, ако сметам Вера, ја одем у хотел?

-    Не драга моја, нигде ти нећеш ићи, ићи ћеш, али са нама, мој брат није такав како воли да се мисли, и он је мирољубив.

-    Волео бих да нисам чуо Вашу примедбу о мушкарцима, надам се да није оно што мислим, Вера имаш нешто да ми кажеш, да нико не чује.

-    Имам да ти кажем, али да сви чују, ти си једна обична будала и то неваспитана, како се то понашаш према гошћи?

-    Пусти га Вера, имао је шок, али Даша је била у праву, јако си духовит, свиђа ми се, сад ми је све јасно.

-    Хоће ли неко коначно да ми објасни, шта се овде дешава, одакле Ви знате Дашу, то сигурно није случајно да сви познајемо исту Дашу!?

-    Наравно да није никаква случајност, хајде бато, идемо по ствари, а онда нас води негде да једемо, умиремо од глади, храна у авиону је била очајна, све ћемо ти испричати, али молим те увуци канџе и осмехни се, плашиш Мојцу.

Неки глас изнутра му је говорио да ипак треба да послуша своју сестру и покаже мало више разумевања за ову девојку. Поменула је Дашу, ако ће му нешто лепо испричати извиниће јој се и волеће је до краја живота, наравно као захвални пријатељ, јер љубав према жени у његовом срцу била је резервисана само за Добрилу.

Вечерали су у једном индијском ресторану, који је био у близини његовог стана. Љута храна и вино, опустили су га, а и ово је био један од ретких ресторана у којима је било дозвољено пушење, тако да је запалио цигарету и наместио се као дечак, који је чекао да му се објасни, зашто није добио обећани слаткиш после поједене вечере.

-    Вера, мислим да је сада, пошто сте се надам се најеле, време да баците карте на сто, Мојца и за Вас имам питање, само ми мало појасните ко сте у ствари, зашто сте овде и зашто спомињете Дашу?

-    Даша је моја најбоља пријатељица, радимо скупа у Лондон на клиника Форсаит...

-    Добро и!?

-    Шта и!?

-    Па мислим, очекујем да још нешто сазнам, одакле Ви са мојом сестром!?

Прича коју је Борис те вечери чуо, коју су причале Вера и Мојца наизменично, била је најневероватнија прича коју није ни он као професионалац могао да замисли. У једном тренутку му се чинило да сања, да ће се пробудити и да ће све нестати, а он би онда био тужан. По хиљадити пут су ситуације које желимо да избегнемо доносиле чаробне тренутке. Колико му је Мојца на почетку била антипатична, сада јој се извињавао на сваких пет минута, долазило му је на моменте да скаче од среће, да је љуби, да је воли као сестру, као што је и волео своју луцкасту Веру. Људи, размишљао је, су у стању свашта да ураде за оне које воле, његова сестра је учинила чудо за њега. Овај град дефинитивно има моћ, има божићну чаролију, пожелео је да има крила и да се исте вечери створи у Лондону. Добрила ће морати да пређе преко његове слабости због које је отишла, толико су тога имали заједничког. За неке од заједничких ствари није ни знао, јер ни Мојца ни Вера нису желеле да открију да постоји још неко ко га чека у Лондону, као и све сапунице и ова је морала имати неког кеца у рукаву, којег ће њих две као добри сценаристи извући, да разбију монотонију. Било је већ одавно прошло поноћ кад је сад већ весела дружина стигла у Борисов стан. Мојца је констатовала да стан потпуно личи на њега. Попили су још по чашу вина и кренули да се одморе, превише узбуђења за све учинило је да их умор савлада. Мојца је те ноћи заспала сном праведника. Била је поносна на себе, јер ово што је урадила усрећиће некога ко је то заслужио, а Добрила и Борис дефинитивно јесу били ти, којима ће Божић Бата поклонити најлепши поклон.

Ујутру је устао пре свих, у ствари није ни спавао. Коначно, памћење му се освежило, знао је поново шта воле Вера и Маја, а знао је и шта ће купити за Мојцу. Пре неки дан док је безвољно лутао улицама и посматрао људе који раздрагано купују поклоне за оне које воле, приметио је у излогу једне антикварнице, близу редакције, малог стакленог анђела, који је лебдео изнад једног великог срца, тај анђео је одговарао Мојци, јер и сама му се чинила таквом. Замишљао је сусрет са Добрилом, како ће поново загрлити Теодору и Павла, како ће коначно бити породица и то она срећна, која ће личити на друге срећне породице. Ухватила га је паника, одједном му се чинило да има мало времена, да неће све стићи, да ће закаснити на авион. Схватио је да ствари мора решавати једну по једну и полако. За почетак отишао је у редакцију, мало се плашио да уредник неће имати разумевања, али овај кад је сазнао разлог, због чега његов најбољи колумниста тражи слободне дане, полудео је од среће. Скочио је и загрлио га, иначе је волео да се разбацује емоцијама, али овај пут је достигао кулминацију. Све што је Борис затражио одобрио је, за узврат је тражио сочну причу кад се буду вратили, јер наравно Борис одлази сам, а враћа се учетворо.

Било је већ касно поподне када се вратио кући. Није могао да верује да је то био онај његов самачки стан, без укуса и мириса. Мирисало је на лазање, које је Вера једино знала да направи. Његова сестра није била нека куварица, али лазање је правила за медаљу, чак јој је једном и направио малу медаљу од лима. Вече је било опуштено, али су сви заједно закључили да вечерас треба рано на спавање, јер сутрадан им је предстојао пут преко океана. Борис је пожелео да ова ноћ заврши што пре, да сване и да већ буде прекосутра, када ће Добрила бити заувек његова, чак је смислио и поклон за њу, ако све буде како треба са колегама из Лондона, биће то његова најлепша колумна, о којој ће се причати, с колена на колено.

Пут је био без неких већих изненађења, било је малих кашњена и нервозе на аеродромима, али био је Божић и сви су негде требали да стигну, па им је мала нервоза била опроштена.

На лондонски Хитроу су слетели тачно у осам сати по европском времену. Били су ваљда једини које нико није чекао. Било је тешко пробијати се кроз гужву, али свако од њих је био срећан за себе, неки зато што су урадили добро дело, а Борис зато што ће за пар сати нестати његова ноћна мора. Добрила и он имаће своју велику божићну јелку, никад није касно да се догоде праве ствари. Био је пресрећан и због тога што се није остварила њена прогноза да ће они бити срећни тек у старачком дому, мада биће и тада, јер он ће је волети и кад буде седа и немоћна, он ће имати моћи за обоје.

Био је толико заокупљен својим мислима и плановима за будућност да није баш најбоље разумео Мојцу која му се у том тренутку обратила.

-    Борис ти идеш са Вера и Маја код моје куће, тамо моја сестра чека вас, ја идем код Даша...

-    М..оо..лим, желиш ми рећи да нећу сад да видим Добрилу, не тако се нисмо погодили.

-    Полако стари мој, нисмо се ништа ни погађали, али милим те да схватиш, не можеш тек тако да банеш, мислим да ја треба вечерас бити са њом, да је припремим, чекаш толико, па може још један ноћ, будеш добар дечко.

-    Бато, Мојца је у праву, надам се да схваташ, хајде љуби те сека.

Само се ућутао као увређено дете, али морао је признати, против своје воље да су биле у праву, наравно није могао тек тако банути. Није могао банути он, али је зато већ ујутру уз јутарњу кафу, могао да јој бане његов поклон. Даша је волела кловнове, увек се дивила њиховој способности да сакрију своју тугу и развеселе друге, да их насмеју и расплачу у исто време. Одлучио је да одмах оде до свог лондонског колеге с којим је често сарађивао.

Позвао га је телефоном, рекао Вери и Маји да иду без њега и да не брину, јер није знао кад ће се вратити.

Морис Бартон га је сачекао у редакцији Дневних Новина. Попили су пар пића, а онда га је замолио да погледа колумну коју је написао и коју би желео да новине објаве у јутарњем издању.

Морис је прочитао текст, који је у њему иазавао тако снажне емоције, толико је био дирнут оним што је прочитао, чак га није било срамота што је пред човеком којег је познавао само преко телефона заплакао.

-    Та жена, та Добрила, мора да је посебна, кад је толико волите драги колега?

-    Не, мало је рећи посебна, знате колега, њу би сте приметили у хиљаду, немојте мислити да сам луд, ако све буде како треба, а мора, овај пут мора, упознаћете је, па ћете рећи да сам био у праву. Надам се да нећете имати проблем с уредником због објављивања моје колумне.

-    Наравно да нећу, ја сам обавестио господина Џексона, Он јако цени Ваш рад не би ме изненадило да Вас врбује да останете у Лондону.

-    Имам и ја сјајног уредника у Њујорку, не бих могао да га изневерим, ако дозволите ја бих сада да кренем, ујутру ћу доћи по свој примерак у колико сати избацујете прво издање.

-    Око шест, мало је рано...

-    Ако мислите да ћу ја спавати, варате се, верујте драги колега, никада нисам у свом животу био тако узбуђен.

Вера га је чекала. Седела је са Мојцином сестром, која је била једнако симпатична као и она, Борису су је у ствари ноћас био симпатичан цео свет. Ујутру ће клован са црвеним великим носем стајати на вратима адресе коју му је Мојца дала. Носиће корпицу са пољским цвећем врућу каву, мирисни кроасан и јутарње издање Дневних Новина, он ће се појавити касније, кад Даша прочита оно што је желео да јој каже.

-    Мојца, мама, где сте, ко ли то звони тако сабајле, пробудиће Филипа, ноћас је имао грчеве, заспао је тек пред зору, ма дај хоће ли неко...

Просто нисам могла да верујем, кад год ми неко треба, њега нема, баш нисам могла да верујем, а нисам ни знала где су сви одједном нестали. Питала сам се само ко би то могао да буде, мора да је неко ко нешто нуди, ових дана су сви свашта продавали. Отворила сам врата и остала без даха, као да ми је неко испумпао ваздух из стомака, стајала сам пар минута тако укочена и гледала кловна, који ми се смешио доброћудно и погледом ме молио да узмем оно што ми је донео. Отпевао ми је пар божићних песмица и нестао исто тако, као што се и појавио. Збуњено сам затворила врата, и даље сам очигледно била сама у кући, Мојца и мајка су негде отишле, али где, више ме није ни било брига. Нешто изнутра ме је .гурало ка дневној соби. Отворила сам механички папирну кесицу, из које је заносно замирисао врући кроасан. Загризла сам велики залогај и отпила још већи гутљај топле црне течности. Као што сам све радила у том тренутку механички. Тако сам се спустила на под поред јелке, коју сам набавила због деце. Ни сама нисам знала зашто тако грчевито, али почела сам да окрећем странице новина, ако ми их је овај дивни клован донео, сигурно је за то имао разлог, желео је да из њих нешто сазнам. На првој страни и доњем десном углу била је мала стрелица и срце, окренула сам следећу. На њој исто, само је срце било веће. На петнаестој страни, ми се смешило огромно срце, које ми је нудило своју причу. Читала сам је без даха, а сузе су се сливале, осетила сам како ми раде сви мишићи иако сам била мирна и нисам се померала. Сваки део мог тела, који је већ дужи период био у грчу, сад се полако ослобађао:

„Поштовани читаоци, у ствари не могу да се обратим тако. Уз дужно поштовање, али свако ко прочита ову моју причу разумеће, зашто одустајем да се обратим свим читаоцима, мада ћете се сви ту наћи. Ја у овој причи морам да се обратим само једној жени, наравно, поштујем све жене, али ову господо, њу волим. Већ дуже време једна Добрила, или Даша, ма не ниједно ни друго, моја Маза, станује у мом срцу и никако, мада је она то покушала не излази из њега. Просто не дам јој да оде. Отишла је моја Маза ипак од мене, једног дана случајно, или намено, није ни битно, а ја нисам био јак да је зауставим, сада имам снагу, имам снаге за обоје, била је у праву што је била нестрпљива, што је хтела све и одмах. Мислила је да ће ме то погурати, али ја сам био спор и она је нестала. Добри Бог и добри људи су ми је ипак пронашли и вратили и зато јој ја сада док седим иза ћошка, а она чита ово моје блебетање понављам да ћу је пратити на крај света ако треба, само је више не пуштам да живи без мене. Ако ми моја Маза сада љубазно отвори врата свог срца и свог стана, ја ћу изаћи да ме види и поклонићу јој још нешто осим срца. Поклонићу јој прстен са малим зеленим смарагдом, такав је увек желела, а ја сам га случајно нашао. Мазо, молим те опрости овој будали, што те није капирала, отвори врата и дај ми своју руку, да те водим остатак живота. ЛY твој Б“

Нисам знала да ли сам можда умрла, да ли је ово био рај, ако јесте било ми је лепо у њему. Схватила сам и зашто је мајка била чудна последњих дана и зашто Мајда није долазила и наравно зашто је Мојца отишла на „службени пут“. Све сам схватила и било ми је драго, драго што сам схватила колко сам богата. Новац није био моје богатство, били су то моји дивни пријатељи, мој Борис, којег ћу оставити још мало да чека, не дуго, само док узмем Филипа из кревеца, као што је Мојца увек приговарала без Филипа нигде. Како је могла, па он је још немоћан. Теодора и Павле већ могу сами. Отворила сам врата држећи Филипа који се није бунио иако сам га пробудила, кад је коначно успео да заспи, као да је знао да нас иза тих врата чека мушкарац, који нам је подједнако био значајан.

-    Борисе, мој драги, љубави моја, никад, никад више да ме ниси оставио, аха, умало да заборавим, Борисе, ово је Филип, знаш он је у мом животу на првом месту, за њим су Теодора и Павле, па онда десет места празно, па онда можеш ти да ми ставиш тај прстен!

-    Мазо, Дашо, љубави, Добрила моја, желиш рећи да је он...!?

-    Да, он је, хајде узми га неће те ујести, може само да те покваси, или...

-    Не, не не жели то да уради свом тати, знаш ли да ћу поднети то што је на првом месту код тебе, ја ћу се негде на дну шћућурити и нећу се бунити, само да будем поред вас, Дашо волим те по стоти пут, тебе и нашу децу, идем да купим велику јелку, обећао сам.

-    Немој љубави, недам ти да идеш, Деда Мраз је то урадио уместо тебе, овај пут ти је опроштено, надам се да другог пута неће бити.

Ово је био најлепши Божић који смо сви провели. Мојца и Мајда су биле куме на Филиповом крштењу и нашем венчању. Директор Форсаит ми је написао препоруке за клинику у Њујорку, на којој сам успешно наставила да се бавим својим послом. Мајка је нажалост две године касније изненада одлучила да нас напусти. Мојца ипак није отишла са сестром у Љубљану, Мајда јој је рекла како не може дозволити да прекине своју тако успешну каријеру, а Форсаит се сложио. Никако није желео да остане без две добре сараднице одједном.

Њујорк нас је све освојио, више нисмо могли да замислимо да живимо на неком другом месту на планети. Теодора је дипломирала сликарство и била успешна сликарка, а била је успешна у још нечему. На својој првој самосталној изложби у Лондону, спојила је тетка Мојцу са својм галеристом, коначно је Мојца нашла човека који јој је пружио, оно што јој је годинама недостајало, љубав правог мушкарца. Павле је кренуо мојим стопама, дипломирао је медицину, специјализирао педијатрију, млад се оженио и подарио нам две дивне унуке. Теодора се није журила на том пољу, правдала се тиме да господин „прави“ још није закуцао на врата и да јој нико није послао кловна са новинама. Годинама су ме зафркавали због тога, али знала сам да се шале и да им је свима било драго што је Борис био тако оригиналан, то сам јако код њега ценила,  поред духовитости. Филип је био на завршној години колеџа,  новинарство му се смешило, волео је да пише више него да прича, био је у свом свету, и наравно у мом, сви су већ схватили колико је бесмислено да ме одговарају од тога да стално будем присутна у његовом животу. Филип није био само мој син, он је био део мене и моје највеће љубави, нераскидив спој две различите љубави, љубави мајке према сину и жене према мушкарцу, круна мог живота. Није ме ништа питао, само се догодио, као и моја љубав.

Више нисам писала, одложола сам своју свешчисцу на полицу, али сам онда изненада одлучила да ћаскања са својом душом, које сам протеклих година записивала, поделим са остатком света. Сматрала сам да то дугујем себи, али и онима који су волели, који воле или се бар то спремају. Борис ми је помогао да све то средим, преуредим и понудим читаоцима. Била сам узбуђена кад је све било готово, а када сам узела у руке свој првенац сузе су текле и нисам могла ништа. Роман је почињао поруком.

„Ако ко треба да вам препише рецепт за љубав, онда сам то ја, имам диплому по више основа, мој рецепт гласи:

ДИЈАГНОЗА: заљубљеност

ТЕРАПИЈА: узимати по велику супену кашику љибави више пута на дан, по потреби.

КОНТРАИНДИКАЦИЈЕ: нису познате, од љубави нико још није умро, мада зна да боли, али ако правилно узимате терапију, проћићете без последица, никад не боли толико да не прође.“

  Нећете се покајати ако ме послушате, јер ако увече легнете уз неког кога волите и са њим се пробудите, ви сте срећни, јер сте пронашли смисао живота. Слушајте своје срце, оно вас увек одведе на прави пут. Мене јесте.

                                                     KRAJ!