AMBROZIO...

                                                           Fotografija  sa  interneta

Mali lutak Ambrozio, živeo je u jednom kraljevstvu, u kojem je sve bilo podređeno satovima i vremenu, koje su pokazivali, i ograničavali život. Ambrozio se trudio da uništi vreme, ali nije uspeo. Vreme ga je na kraju pregazilo, i pokazalo svoju moć. To je ukratko tema predstave, koja je nekih pedesetih godina igrana u pozorištu „Boško Buha“. Zvala se „Ambrozio uništava vreme“, a ja sam je kao petogodišnja devojčica obožavala, i uvek sam bila na strani Ambrozija, i uvek sam plakala na kraju, kada sam shvatila, da je vreme pobednik.

Do dana današnjeg, ne volim satove, i sve ostale sprave koje me ograničavaju, koje me teraju da žurim i jurim, a svakako bih stigla i kada ne bi postojale te glupe mašine, da me podsete, koliko je rano, ili kasno. Uvek se stigne tamo gde se krene, i uvek je baš to „pravo vreme“, ako se ja pitam, ali naravno ne pitamo se ni ja ni Ambrozio.

Ovo je bio mali uvod u nešto drugo, a ipak slično temi vremena i njegove prolaznosti. Nekad smo bili opterećeni tim vremenom i samo tim problemom. Danas je tu mnogo druge moderne tehnologije, koja nam polako, ali sigurno sisa krv, i sisaće je dok je sasvim ne isisa, dok ne postanemo samo masa, sa kojom svako ko želi, pa i sve te mašine, može da manipuliše i radi šta želi.

Pregazilo je i mene vreme, kao i mog lutka Ambozija. Tako će barem reći oni, kojima je tehnologija već naplatila danak, i koji bez nje ne mogu, ni na spavanje, ni u krevet, ni tamo gde obično svi idu sami, nigde ne mogu. Neka ih neka misle tako, ali ja ne želim olako da se predam. Znam da sam nemoćna, i da će sve biti tako, kako moderno vreme nalaže, ali ja ko velim, ipak da pokušam. Smatram da mi je za komunikaciju sasvim dovoljan i laptop. Nemam nikakve potrebe da komuniciram van kuće. Znači telefon treba da mi služi, da mogu da se javim i nekog pozovem, radi važne razmene informacija. Svi se dive viberu, super, besplatna ćaskanja, na svakom mestu. Niti koga dobro čujem, niti razumem, sve mi je isprekidano, znači bespotrebno je, kao i ostalih milio aplikacija.

Sećam se vremena, kada sam imala baš pet godina i divila se Ambroziju, kada smo se uselili u novi stan. U predsoblju stana, bila je jedna okrugla rupa, iz koje su virile žice. Kada sam pitala „šta je to“, rekli su mi roditelji, da će jednoga dana na te žice biti priključen naš telefonski aparat. Nije mi ništa značilo, a koliko sam primetila, ni mojim roditeljima, jer se nisu mnogo uzbuđivali, što ga još nemaju. Zaista su jednoga dana došli ljudi i montirali „crno čudo“, iz kojeg se čuo glas. Kada nismo bili kod kuće, logično, niko nije mogao da nas dobije. Ukoliko si želeo da čuješ nekoga ko nije imao „spravu“, išlo se u Poštu i zakazivali su se razgovori u određeno vreme. To je značilo, da si van tog zakazanog vremena, mogao biti na bilo kom drugom mestu, bez ograničenja. Ovo sada, n samo da mogu da te uznemire u svakom trenutku, nego još na ekranu piše i lokacija, na kojoj se nalaziš. Nema zezanja, ne možeš da umakneš.

Vreme je po svom običaju nemilosrdno prolazilo, gazilo sve ispred sebe, pa su se pojavile, neke male crne kurije „pejdžeri“, pa ti onda oni zapište, i teraju te, da treba nekom da se javiš, a ti možda ne želiš.

Malo, po malo, došle su i ove današnje „ubice“, privatnosti, i svega od čega želim da pobegnem, a ne mogu, jer je svako u mogućnosti da me uznemiri, kad mu padne na pamet. Recimo, ne želim da se javim, taj neko uporno zove, ili isključim „čudovište“, čim ga ponovo uključim, ono pišti, vrišti, i obaveštava me, da nema rupe u koju bih mogla bezbedno da se sakrijem. Ljudi koji su zaposleni, nemaju mira ni kad su kod kuće, posle radnog vremena, u svakom trenutku, moraju biti dostupni šefovima. Užas!

Ne volim da koristim reč „mržnja“, ali bez griže savesti, kažem, kako mrzim to moderno „čudo tehnike“, koje će sve da nas pretvori u robote. Više nećemo moći da dišemo bez njih, ako poželimo, svi će se truditi da nam objasne, kako ćemo se naučiti da ne dišemo, samo da budemo strpljivi. Ljudi, vrištim, ne želim da to „čudovište“, taj komad ravne ploče, upravlja mojim životom. Podnela sam činjenicu, da treba da postoji mogućnost razmene kratkih misli, ali da se ceo život, nas i naših bližnjih odvija preko te pločaste glupe sprave, to nikad neću prihvatiti, pa neka me pregazi sve vreme ovog sveta, neka mi kažu da sam umrla juče, a nisu mi javili, neću i ne mogu.

Znam da sam nemoćna, ali eto imam još uvek mogućnost, da svoje misli podelim, da posle one „tri tačke“ u naslovu napišem, kako želim svim srcem, da se pojavi neki Ambrozio, koji će uništiti „mobilna čudovišta“, ili bar tu zavisnost ljudske rase, od istih, ako mu već nekad davno nije pošlo za rukom, da uništi „vreme“. Tako neće uspeti da uništi ni te „crne pločaste sprave“, odevene u razne šarene futrole, da bi izgledale manje odbojne. Uzgred, da sam ovaj tekst htela da otkucam na toj spravi, vreme bi me nekoliko puta pregazilo.